уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36

Урош Предић – век српске културе

На изложби, која се отвара у среду у 19 часова у Галерији САНУ, представљени су његов престонички атеље, његова дела, нека од њих ретко излагана, и обиље личних предмета
Аутор: М. Ди­ми­три­је­вићуторак, 13.03.2018. у 21:22
Урош Пре­дић у свом бе­о­град­ском ате­љеу (Фо­то НМЗ)

Бе­о­град­ски ате­ље Уро­ша Пре­ди­ћа вра­тио се, при­вре­ме­но, ку­ћи по­сле ви­ше од шест де­це­ни­ја. Од среде у 19 са­ти, у Га­ле­ри­ји Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, на из­ло­жби под на­сло­вом „Да­кле, Ви сте тај Урош Пре­дић?”, ко­ја тра­је до 15. апри­ла, би­ће об­је­ди­ње­но мно­штво ар­те­фа­ка­та ко­ји под­се­ћа­ју на на­шег ве­ли­ког сли­ка­ра из јед­не ин­тим­ни­је пер­спек­ти­ве. Ре­кон­стру­и­сан је пре­сто­нич­ки про­стор у ко­јем је ве­ли­ки сли­кар ства­рао на адре­си Све­то­гор­ска 27, а ту су и ње­го­ва де­ла, њих 37, и оби­ље лич­них пред­ме­та: на­ме­штај, фо­то­гра­фи­је, ор­де­ње, ка­та­ло­зи, књи­ге, раз­глед­ни­це, ње­гов днев­ник, сли­кар­ски ма­те­ри­јал, ра­до­ви дру­гих ауто­ра са њим у ве­зи... Исто­вре­ме­но, ово је пр­во свеобухватно пред­ста­вља­ње ака­де­ми­ка Пре­ди­ћа у из­ла­гач­ком про­сто­ру Ака­де­ми­је чи­ји је био је­дан од нај­ста­ри­јих чла­но­ва, и то у го­ди­ни у ко­јој ова га­ле­ри­ја обе­ле­жа­ва пе­де­сет го­ди­на ра­да.

Сти­цај окол­но­сти је да се 2018. обе­ле­жа­ва и 130 ле­та од ка­да је овај ве­ли­кан у Бе­о­гра­ду пре­ми­јер­но са­мо­стал­но из­ла­гао, што, ина­че, у ње­го­вом слу­ча­ју ни­је би­ла че­ста по­ја­ва.

Нај­за­слу­жни­ји за ову, за­и­ста све­о­бу­хват­ну по­став­ку, и у умет­нич­ком али и ин­фор­ма­тив­ном сми­слу, је­сте На­род­ни му­зеј у Зре­ња­ни­ну ко­ји чу­ва Ле­гат Уро­ша Пре­ди­ћа и чи­ја је из­ло­жба ње­му по­све­ће­на већ одр­жа­на про­шле го­ди­не у том гра­ду пре до­ла­ска у Бе­о­град, и то по­во­дом 160 го­ди­на од ње­го­вог ро­ђе­ња ка­да ју је по­се­ти­ло бли­зу 8.000 Зре­ња­ни­на­ца. 

Уз 32 сли­ке из ове уста­но­ве, ути­сак упот­пу­њу­ју и три де­ла из Умет­нич­ке збир­ке СА­НУ – пор­тре­ти Ву­ке Ве­ли­ми­ро­вић, Ксе­ни­је Ата­на­си­је­вић и Мар­ка Му­ра­та – као и сли­ка „Ко­сов­ка де­вој­ка” из Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, али и пор­трет Ми­хај­ла Пу­пи­на ко­ји је у вла­сни­штву Цр­кве у Идво­ру. 

Оли­ве­ра Ско­ко, аутор­ка из­ло­жбе и ви­ши ку­стос На­род­ног му­зе­ја у Зре­ња­ни­ну, под­се­ћа на окол­но­сти под ко­ји­ма је ауто­ров ле­гат до­спео у ме­сто у ко­јем се до да­нас чу­ва. 

– Са­мо го­ди­ну да­на по­сле сли­ка­ре­ве смр­ти, 1954, у наш му­зеј на ини­ци­ја­ти­ву и ин­си­сти­ра­ње Ла­за­ра Ни­ко­ли­ћа, та­да­шњег ње­го­вог управ­ни­ка, до­спео је го­то­во це­ло­ку­пан ин­вен­тар Пре­ди­ће­вог бе­о­град­ског ате­љеа, ко­ји се на­ла­зио у ку­ћи ње­го­вог бра­та, а у ко­јем је он про­вео по­ла свог жи­во­та, го­то­во 44 го­ди­не. Ту је и пре­ми­нуо. Ми чу­ва­мо и Пре­ди­ћев по­че­так и Пре­ди­ћев крај. Има­мо ње­го­ве цр­те­же из школ­ских да­на у Цре­па­ји, али и по­след­њу, не­до­вр­ше­ну сли­ку „Ка­ме­но­ва­ње Св. Сте­фа­на” ко­ја је за­те­че­на на шта­фе­ла­ју. Из­ме­ђу тих крај­но­сти де­ша­вао се ње­гов жи­вот, дуг 96 го­ди­на. Сре­ћа је да је он лич­но са­чу­вао го­то­во све о се­би, па то да­нас има­мо при­ви­ле­ги­ју да из­ло­жи­мо – об­ја­шња­ва Оли­ве­ра Ско­ко.

С тим у ве­зи, бо­га­та гра­ђа гру­пи­са­на је у не­ко­ли­ко те­мат­ских сег­ме­на­та, од ње­го­вог шко­ло­ва­ња у род­ном Ор­ло­ва­ту, пре­ко Пан­че­ва, Бе­ча, пу­то­ва­ња по Ита­ли­ји, по­врат­ка у за­ви­чај, па до ко­нач­ног пре­се­ље­ња у Бе­о­град. Та­ко­ђе, по­себ­но је ис­так­нут Пре­ди­ћев рад као ико­но­пи­сца и пор­тре­ти­сте, ње­гов од­нос са чла­но­ви­ма фа­ми­ли­је, као и са сли­ка­ри­ма Па­јом Јо­ва­но­ви­ћем и Сте­ва­ном Алек­си­ћем, на­уч­ни­ком Ми­хај­лом Пу­пи­ном. Бо­га­та са­чу­ва­на ко­ре­спон­ден­ци­ја омо­гу­ћа­ва нам да са­гле­да­мо и кон­так­те ко­је је имао са са­вре­ме­ни­ци­ма, ис­так­ну­тим по­је­дин­ци­ма из по­ли­тич­ког, кул­тур­ног, при­вред­ног и вер­ског жи­во­та. Зет му је био Сте­ван Сто­ја­но­вић Мо­кра­њац, са Дун­ђер­ски­ма је био у бли­ским кон­так­ти­ма, са Ла­зом Ко­сти­ћем, Бе­том Ву­ка­но­вић, Ђор­ђем Јо­ва­но­ви­ћем та­ко­ђе. 

– По­се­ду­је­мо и је­ди­ни цр­теж ко­ји је Пу­пин ура­дио у вре­ме ка­да је био Пре­ди­ћев школ­ски друг, а реч је о јед­ном од­но­су вред­ном ди­вље­ња, пу­ном ме­ђу­соб­ног по­што­ва­ња, по­др­шке. Чу­ва­мо и ма­ра­ми­цу на ко­јој је Пре­дић на­пи­сао да је њо­ме по­след­њи пут обри­сао све­том во­дом усне сво­је мај­ке на са­мр­ти, али и пор­трет оца ко­ји је ура­ђен не­ко­ли­ко да­на пре ње­го­ве смр­ти. До са­да ни­ка­да ни­су ви­ђе­ни ни цр­те­жи по ко­ји­ма је ра­дио ико­не за Ње­го­ше­ву ка­пе­лу на Лов­ће­ну ко­ја је сру­ше­на. Јед­на од нај­по­зна­ти­јих Пре­ди­ће­вих сли­ка „Ви­зи­ја у обла­ци­ма” за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто уз де­таљ­ну ин­тер­пре­та­ци­ју, са упи­са­ним об­ја­шње­њи­ма. По­се­бан део чи­ни од­нос Пре­ди­ћа и Зре­ња­ни­на, од пр­вих до­ла­за­ка у тај град још у де­тињ­ству, пре­ко ве­ли­ког узо­ра, беч­ке­реч­ког сли­ка­ра Кон­стан­ти­на Да­ни­ла, до од­лу­ке гра­да да јед­ну ули­цу име­ну­је по ње­му – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца, и до­да­је:

– Све по­ме­ну­то, за­јед­но са сли­ка­ре­вом „Ауто­би­о­гра­фи­јом”, ко­ју на све­тлост да­на из­но­си Ар­хив СА­НУ, до­при­но­си то­ме да се стек­не увид о кул­ту­ри јед­ног на­ро­да у тра­ја­њу од јед­ног ве­ка. Јер, ка­да го­во­ри­мо о Пре­ди­ћу, ми, у ства­ри, го­во­ри­мо о том зна­ча­ју и том вре­мен­ском ра­спо­ну.  

Чу­ве­на „Ко­сов­ка де­вој­ка”

Рет­ко из­ла­га­но, ма­да че­сто ре­про­ду­ко­ва­но, ико­нич­но де­ло „Ко­сов­ка де­вој­ка”, ко­је је јав­ност мо­гла да ви­ди по­след­њи пут пре три­на­ест го­ди­на, на­ста­ло је у Бе­о­гра­ду, 1919, на име по­руџ­би­не Ко­ла срп­ских се­ста­ра и на осно­ву број­них сту­ди­ја ко­је је умет­ник из­во­дио не­ко­ли­ко го­ди­на ра­ни­је. На­дах­ну­ће је би­ла исто­и­ме­на ком­по­зи­ци­ја хр­ват­ског сли­ка­ра Пе­тра Ки­ке­ре­ца из 1879, док су обо­ји­ца основ­но по­ла­зи­ште про­на­шли у на­род­ној пе­сми истог на­сло­ва, о ко­јој је Пре­дић че­сто го­во­рио као о јед­ној од нај­леп­ших пе­са­ма у исто­ри­ји срп­ске књи­жев­но­сти.  

– Та пе­сма би­ла је сим­бол ми­та о Ко­со­ву, при че­му Ко­сов­ка де­вој­ка има ви­ше­знач­ну уло­гу у са­мим сти­хо­ви­ма. Она је и ожа­ло­шће­на ве­ре­ни­ца, али и же­на ко­ја не­гу­је ра­ње­ни­ке на са­мом бо­јом по­љу, вр­ше­ћи и чин пред­смрт­ног при­че­шћа. Пре­ди­ће­ва ин­тер­пре­та­ци­ја пе­сме из­ве­де­на је у иде­а­ли­зо­ва­ној фор­ми, ве­ли­ки део на­ту­ра­ли­стич­ки ре­чи­ма опи­са­них де­та­ља ни­је за­сту­пљен на са­мој сли­ци, што ва­жи за ра­не ју­на­ка или цр­ве­ну бо­ју кр­ви ко­јом је по­ље би­ло обо­је­но. Рад сва­ка­ко по­се­ду­је ве­ли­ку сим­бо­ли­ку, он са­жи­ма мит и суд­би­ну на­шег на­ро­да, упу­ћу­је и на са­вре­ме­но до­ба, вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та, та­ко да има и уни­вер­зал­ну по­ру­ку. Има­ју­ћи у ви­ду за ко­га је ура­ђе­на ја­сно је да сли­ку мо­же­мо ту­ма­чи­ти и кроз кон­цепт ми­ло­ср­ђа, као при­каз пре­те­че пр­вих бол­ни­чар­ки – под­се­ћа Иси­до­ра Са­вић, ку­сто­ски­ња Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да.  


Коментари2
f4619
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Срамота
Срамота је да се данас у његовом атељеу у поменутој Светогорској у приземљу налази "масажни" центар, чије зидове красе гнусне фотографије оргија које се виде ако прођете туда улицом. Можете да замислите, да се ишта слично дешава са културном баштином било које озбиљне земље... Да се нпр. бордел отвори у родној кући Моцарта и слично. Али како радимо тако нам се и враћа.
Popić Milenko
Ko brani, a nešto ih ne viđam, direktorima i profesorima škola, školskim upravama i roditeljima da ovakvim povodima organizuju posjete đaka iz Grada i unutrašnjosti. I da nakon što, navodno, u junu bude pušten iz preko deceniju dugog strogog zatvora, posjete Narodni muzej u Beogradu i pokušaju da djeci objasne zašto je i čijom presudom dopao tako strašne sudbine.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља