Се­дам де­це­ни­ја по­сто­ја­ња Ју­го­сло­вен­ског драм­ског по­зо­ри­шта обе­ле­жи­ће­мо при­ме­ре­но окол­но­сти­ма у ко­ји­ма смо се на­шли по­сле ве­ли­ког гу­бит­ка ко­ји нас је за­де­сио и од­ла­ска Не­бој­ше Гло­гов­ца са жи­вот­не и те­а­тар­ске сце­не. Упра­во из тих раз­ло­га, ова зна­чај­на го­ди­шњи­ца, дан пр­ве пре­ми­је­ре ЈДП-а (3. април) обе­ле­жи­ће­мо са­мо на­+шим ре­дов­ним ак­тив­но­сти­ма: тра­ди­ци­о­нал­ним до­де­љи­ва­њем го­ди­шњих на­гра­да и пре­ми­је­ром, а це­ла го­ди­на про­те­ћи ће у зна­ку 70 го­ди­на ЈДП-а, ка­же у ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку” Та­ма­ра Вуч­ко­вић Ма­ној­ло­вић, ди­рек­тор­ка ЈДП-а, на­ја­вљу­ју­ћи, по­ред оста­лог, мо­но­гра­фи­ју по­све­ће­ну овој углед­ној те­а­тар­ској ку­ћи, чи­ја про­мо­ци­ја се оче­ку­је до кра­ја се­зо­не.

У ду­ху до­бре тра­ди­ци­је ан­самбл ЈДП уве­ли­ко при­пре­ма но­ву по­став­ку ко­ма­да „Краљ Бе­тај­но­ве” Ива­на Цан­ка­ра у ре­жи­ји Ми­ла­на Не­шко­ви­ћа са ко­јим је, да под­се­ти­мо, ова те­а­тар­ска ку­ћа отво­ре­на 3. апри­ла 1948. го­ди­не. Бу­ду­ћи да се у Сло­ве­ни­ји обе­ле­жа­ва 100 го­ди­на од смр­ти Ива­на Цан­ка­ра, пред­ста­ва „Краљ Бе­тај­но­ве” већ је по­зва­на да го­сту­је у Ма­ри­бо­ру и Љу­бља­ни. Већ у апри­лу рад на но­вој пред­ста­ви за­по­че­ће хр­ват­ски умет­ник Бо­бо Јел­чић, а ан­самбл ЈДП-а је у иш­че­ки­ва­њу и ру­ко­пи­са но­вог на­ру­че­ног ко­ма­да Би­ља­не Ср­бља­но­вић чи­ја пре­ми­је­ра се оче­ку­је у сеп­тем­бру. 

По че­му се пам­ти про­те­клих се­дам де­це­ни­ја ЈДП-а?

На­ста­ло са иде­јом да оку­пи нај­бо­ље умет­ни­ке из та­да­шње др­жа­ве, ово по­зо­ри­ште је од са­мог по­чет­ка по­ста­ви­ло ви­со­ке умет­нич­ке кри­те­ри­ју­ме. Пред­во­ђе­но Бо­ја­ном Сту­пи­цом, вр­ло бр­зо по­ста­ло је јед­на од нај­зна­чај­ни­јих те­а­тар­ских ку­ћа у овом де­лу Евро­пе. Иде­ја о осни­ва­њу но­вог, мо­дер­ног по­зо­ри­шта има­ла је пу­ну по­др­шку др­жа­ве. До­би­је­на су ве­ли­ка сред­ства за ре­а­ли­за­ци­ју ове иде­је – про­јек­та и то се вр­ло бр­зо ис­по­ста­ви­ло као ја­ко до­бар умет­нич­ки по­тез. ЈДП је сва­ка­ко то­ком сво­је исто­ри­је про­ла­зи­ло кроз раз­ли­чи­те фа­зе, тре­нут­ке ко­ји су би­ли че­сто по­сле­ди­ца раз­ли­чи­тих  окол­но­сти ко­је су ути­ца­ле на пулс овог по­зо­ри­шта. Би­ло је успе­шних и ма­ње успе­шних пе­ри­о­да, али је ова по­зо­ри­шна ку­ћа успе­ва­ла да одр­жи ви­сок умет­нич­ки кри­те­ри­јум. 

Ре­ди­те­љи ко­ји су ства­ра­ли пр­вих се­зо­на би­ли су под ути­ца­јем европ­ског мо­дер­ни­зма. Ко­јем и ка­квом сцен­ском ру­ко­пи­су да­нас те­жи­те? 

На­ше по­зо­ри­ште је на­ста­ло са иде­јом да се у ње­му ра­ђа­ју и раз­ви­ја­ју глум­ци, умет­ни­ци и умет­нич­ке лич­но­сти. Ту иде­ју не­гу­је­мо до да­нас. Сти­ца­јем окол­но­сти од не­ких ства­ри смо мо­ра­ли да од­у­ста­не­мо, са не­ки­ма се још увек бо­ри­мо. Не­ке од иде­ја су се ме­ња­ле, али је ре­пер­то­ар ЈДП-а су­штин­ски ис­тра­ја­вао на сво­ја че­ти­ри сту­ба: на­шој и свет­ској кла­си­ци, и са­вре­ме­ним до­ма­ћим и стра­ним тек­сто­ви­ма. Та иде­ја ни­је се про­ме­ни­ла до да­нас. Ме­ђу­тим, про­ме­ни­ло се вре­ме и окол­но­сти. Ве­ли­ки је по­ду­хват и на­пор ис­тра­ја­ти у иде­ји о ви­со­ко­у­мет­нич­ком по­зо­ри­шту, ка­да не­ма­те мо­гућ­ност ду­го­роч­ног пла­ни­ра­ња и ка­да сте при­ну­ђе­ни да функ­ци­о­ни­ше­те и по тр­жи­шном прин­ци­пу. 

У ан­сам­блу ЈДП-а су би­ли Ма­ри­ја Цр­но­бо­ри, Ра­хе­ла Фе­ра­ри, Ми­ра Сту­пи­ца, Ми­ли­во­је Жи­ва­но­вић, за­тим Љу­ба Та­дић, Бран­ко Пле­ша, Сте­во Жи­гон... Го­ди­не 2004. би­ло је 168 за­по­сле­них. Ка­ко ва­ша ку­ћа функ­ци­о­ни­ше да­нас? 

У исто­ри­ји ЈДП-а ан­самбл је увек био ве­о­ма ва­жан, јер ан­самбл у ве­ли­кој ме­ри об­ли­ку­је про­фил по­зо­ри­шта. Бо­јан Сту­пи­ца је по­ста­вио та­кав мо­дел на са­мом по­чет­ку, та­ко да су чла­но­ви ан­сам­бла, од­но­сно љу­ди ко­ји ће ра­ди­ти у са­мој ку­ћи, од­у­век па­жљи­во би­ра­ни. Чи­ње­ни­ца је, на­жа­лост, да се од 2005. го­ди­не сма­њу­је број за­по­сле­них. Са­мо до 2012. го­ди­не ЈДП је из­гу­би­ло ско­ро 64 рад­на ме­ста, што је у ве­ли­кој ме­ри де­ста­би­ли­зо­ва­ло рад по­зо­ри­шта. Да­нас има­мо 24 стал­но за­по­сле­на глум­ца, а не­ка­да их је би­ло и ви­ше од ше­зде­сет. Тру­ди­мо се да одр­жи­мо ви­тал­ност ку­ће и по­ред то­га што нам не­до­ста­ју љу­ди у сва три сек­то­ра: умет­нич­ком, ад­ми­ни­стра­тив­ном и тех­нич­ком. Оно што је ва­жно је­сте апел за хит­ним за­по­шља­ва­њем, јер по­зо­ри­ште ни­је ин­сти­ту­ци­ја у ко­јој не­ко, јед­ног да­на, мо­же од­јед­ном да за­по­сли ве­ли­ки број љу­ди. То су по­сло­ви ко­ји се уче го­ди­на­ма, у прак­си. Уз то, мно­ги про­фи­ли не по­сто­је на тр­жи­шту ра­да. Они се фор­ми­ра­ју то­ком го­ди­на ра­да у по­зо­ри­шту, по­чев­ши од ин­спи­ци­јен­та, су­фле­ра, ор­га­ни­за­то­ра, умет­нич­ких се­кре­та­ра… Исто та­ко гар­де­ро­бе­ри, де­ко­ра­те­ри, па ни кро­ја­чи, сто­ла­ри – ни­су обич­на рад­на сна­га. Да би се оспо­со­био са­мо је­дан де­ко­ра­тер, по­треб­но је нај­ма­ње го­ди­ну до две да­на ра­да и сти­ца­ња ис­ку­ства.

ЈДП је од­у­век био и наш те­а­тар­ски ис­ко­рак у све­ту. У при­лог то­ме на­ја­вљу­је се го­сто­ва­ње пред­ста­ве „Уно­сно ме­сто” на фе­сти­ва­лу Остров­ског у Мо­скви. 

Од са­мих по­че­та­ка, од­но­сно већ 1954, ЈДП је го­сто­ва­ло ван гра­ни­ца зе­мље, у Па­ри­зу. Од та­да је наш ан­самбл не­пре­ста­но при­су­тан на ме­ђу­на­род­ној по­зо­ри­шној сце­ни. По­след­њих го­ди­на уго­сти­ли смо број­не ино­стра­не умет­ни­ке, по­пут Бо­ба Вил­со­на, Але­на Лајт­ме­на... При­том смо од 2006. го­ди­не и зва­нич­но члан Европ­ске уни­је по­зо­ри­шта, нај­ве­ће те­а­тар­ске асо­ци­ја­ци­је у Евро­пи. Че­ка­ју нас го­сто­ва­ња и у Мо­скви, Ри­је­ци, За­гре­бу, а на­да­мо се и Њу­јор­ку.

Не­дав­но вас је по­се­ти­ла и пре­ми­јер­ка Ана Бр­на­бић ко­ја је обе­ћа­ла по­др­шку вла­де за про­је­кат ко­ји за­пра­во под­ра­зу­ме­ва из­град­њу но­ве сце­не Те­а­тра „Бо­јан Сту­пи­ца”. Ка­ква је фи­нан­сиј­ска сли­ка ЈДП-а да­нас?

Наш осни­вач, град Бе­о­град, по­ма­ло је то­ком про­те­кле три го­ди­не по­ве­ћа­вао бу­џет, а ове го­ди­не бит­но су уве­ћа­на фи­нан­сиј­ска сред­ства и за про­грам и за одр­жа­ва­ње згра­де што нам је ве­о­ма ва­жно. Сце­на „Бо­јан Сту­пи­ца” је из без­бед­но­сних и тех­нич­ких раз­ло­га мо­ра­ла да бу­де за­тво­ре­на. Реч је о мон­та­жном објек­ту ко­ји ни­ка­да ни­је до­био до­зво­лу за рад и та до­ку­мен­та­ци­ја је би­ла из­у­зет­но ком­пли­ко­ва­на. То­ком про­те­клих го­ди­ну и по да­на мно­го то­га је ура­ђе­но. На пу­ту смо ко­ји ће са­свим си­гур­но до­ве­сти до но­ве згра­де Те­а­тра „Бо­јан Сту­пи­ца”. За­вр­шен је идеј­ни про­је­кат и оче­ку­је­мо да би из­град­ња објек­та мо­гла да поч­не 2019. го­ди­не, па би та­ко Те­а­тар „Бо­јан Сту­пи­ца” мо­гао да при­ми пр­ву пу­бли­ку то­ком 2020. го­ди­не.

Ово је ујед­но из­бор­на ди­рек­тор­ска го­ди­на ка­да су у пи­та­њу бе­о­град­ска град­ска по­зо­ри­шта. Ко­ли­ко је де­ли­кат­но би­ти на че­лу ЈДП-а, бу­ду­ћи да као ди­рек­тор­ка де­лу­је­те на ви­ше фрон­то­ва?

На­дам се да ће ко год бу­де управ­ник, од­но­сно пр­ви чо­век ку­ће, на­ста­ви­ти пу­тем одр­жа­ва­ња ви­со­ких умет­нич­ких кри­те­ри­ју­ма, стан­дар­да Ју­го­сло­вен­ског драм­ског по­зо­ри­шта и не­го­ва­ња ан­сам­бла.