Седам деценија постојања Југословенског драмског позоришта обележићемо примерено околностима у којима смо се нашли после великог губитка који нас је задесио и одласка Небојше Глоговца са животне и театарске сцене. Управо из тих разлога, ова значајна годишњица, дан прве премијере ЈДП-а (3. април) обележићемо само на+шим редовним активностима: традиционалним додељивањем годишњих награда и премијером, а цела година протећи ће у знаку 70 година ЈДП-а, каже у интервјуу за „Политику” Тамара Вучковић Манојловић, директорка ЈДП-а, најављујући, поред осталог, монографију посвећену овој угледној театарској кући, чија промоција се очекује до краја сезоне.
У духу добре традиције ансамбл ЈДП увелико припрема нову поставку комада „Краљ Бетајнове” Ивана Цанкара у режији Милана Нешковића са којим је, да подсетимо, ова театарска кућа отворена 3. априла 1948. године. Будући да се у Словенији обележава 100 година од смрти Ивана Цанкара, представа „Краљ Бетајнове” већ је позвана да гостује у Марибору и Љубљани. Већ у априлу рад на новој представи започеће хрватски уметник Бобо Јелчић, а ансамбл ЈДП-а је у ишчекивању и рукописа новог нарученог комада Биљане Србљановић чија премијера се очекује у септембру.
По чему се памти протеклих седам деценија ЈДП-а?
Настало са идејом да окупи најбоље уметнике из тадашње државе, ово позориште је од самог почетка поставило високе уметничке критеријуме. Предвођено Бојаном Ступицом, врло брзо постало је једна од најзначајнијих театарских кућа у овом делу Европе. Идеја о оснивању новог, модерног позоришта имала је пуну подршку државе. Добијена су велика средства за реализацију ове идеје – пројекта и то се врло брзо испоставило као јако добар уметнички потез. ЈДП је свакако током своје историје пролазило кроз различите фазе, тренутке који су били често последица различитих околности које су утицале на пулс овог позоришта. Било је успешних и мање успешних периода, али је ова позоришна кућа успевала да одржи висок уметнички критеријум.
Редитељи који су стварали првих сезона били су под утицајем европског модернизма. Којем и каквом сценском рукопису данас тежите?
Наше позориште је настало са идејом да се у њему рађају и развијају глумци, уметници и уметничке личности. Ту идеју негујемо до данас. Стицајем околности од неких ствари смо морали да одустанемо, са некима се још увек боримо. Неке од идеја су се мењале, али је репертоар ЈДП-а суштински истрајавао на своја четири стуба: нашој и светској класици, и савременим домаћим и страним текстовима. Та идеја није се променила до данас. Међутим, променило се време и околности. Велики је подухват и напор истрајати у идеји о високоуметничком позоришту, када немате могућност дугорочног планирања и када сте принуђени да функционишете и по тржишном принципу.
У ансамблу ЈДП-а су били Марија Црнобори, Рахела Ферари, Мира Ступица, Миливоје Живановић, затим Љуба Тадић, Бранко Плеша, Стево Жигон... Године 2004. било је 168 запослених. Како ваша кућа функционише данас?
У историји ЈДП-а ансамбл је увек био веома важан, јер ансамбл у великој мери обликује профил позоришта. Бојан Ступица је поставио такав модел на самом почетку, тако да су чланови ансамбла, односно људи који ће радити у самој кући, одувек пажљиво бирани. Чињеница је, нажалост, да се од 2005. године смањује број запослених. Само до 2012. године ЈДП је изгубило скоро 64 радна места, што је у великој мери дестабилизовало рад позоришта. Данас имамо 24 стално запослена глумца, а некада их је било и више од шездесет. Трудимо се да одржимо виталност куће и поред тога што нам недостају људи у сва три сектора: уметничком, административном и техничком. Оно што је важно јесте апел за хитним запошљавањем, јер позориште није институција у којој неко, једног дана, може одједном да запосли велики број људи. То су послови који се уче годинама, у пракси. Уз то, многи профили не постоје на тржишту рада. Они се формирају током година рада у позоришту, почевши од инспицијента, суфлера, организатора, уметничких секретара… Исто тако гардеробери, декоратери, па ни кројачи, столари – нису обична радна снага. Да би се оспособио само један декоратер, потребно је најмање годину до две дана рада и стицања искуства.
ЈДП је одувек био и наш театарски искорак у свету. У прилог томе најављује се гостовање представе „Уносно место” на фестивалу Островског у Москви.
Од самих почетака, односно већ 1954, ЈДП је гостовало ван граница земље, у Паризу. Од тада је наш ансамбл непрестано присутан на међународној позоришној сцени. Последњих година угостили смо бројне иностране уметнике, попут Боба Вилсона, Алена Лајтмена... Притом смо од 2006. године и званично члан Европске уније позоришта, највеће театарске асоцијације у Европи. Чекају нас гостовања и у Москви, Ријеци, Загребу, а надамо се и Њујорку.
Недавно вас је посетила и премијерка Ана Брнабић која је обећала подршку владе за пројекат који заправо подразумева изградњу нове сцене Театра „Бојан Ступица”. Каква је финансијска слика ЈДП-а данас?
Наш оснивач, град Београд, помало је током протекле три године повећавао буџет, а ове године битно су увећана финансијска средства и за програм и за одржавање зграде што нам је веома важно. Сцена „Бојан Ступица” је из безбедносних и техничких разлога морала да буде затворена. Реч је о монтажном објекту који никада није добио дозволу за рад и та документација је била изузетно компликована. Током протеклих годину и по дана много тога је урађено. На путу смо који ће сасвим сигурно довести до нове зграде Театра „Бојан Ступица”. Завршен је идејни пројекат и очекујемо да би изградња објекта могла да почне 2019. године, па би тако Театар „Бојан Ступица” могао да прими прву публику током 2020. године.
Ово је уједно изборна директорска година када су у питању београдска градска позоришта. Колико је деликатно бити на челу ЈДП-а, будући да као директорка делујете на више фронтова?
Надам се да ће ко год буде управник, односно први човек куће, наставити путем одржавања високих уметничких критеријума, стандарда Југословенског драмског позоришта и неговања ансамбла.