петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:58

Изблиза о Баскијатовом времену слободе

Редитељка Сара Драјвер у Солуну представила филм о касним тинејџерским годинама легендарног графити уметника, потписала програм „Карт бланш” и учествовала у панел дискусији на тему „Де(ре)конструисање легенде”
Аутор: Дубравка Лакићчетвртак, 15.03.2018. у 22:00
Сара Драјвер и Алексис Адлер, некадашња Баскијатова девојка (Фотографије прес служба 20. Солун док. фестивала)
Из филма „Успон за стварно: Касне тинејџерске године Жан-Мишела Баскијата“

У жижи интересовања управо завршеног 20. Солун док. фестивала, великог празника документарног филма, из много разлога нашла се америчка, њујоршка филмска ауторка Сара Драјвер – редитељка и припадница независне њујоршке сцене, супруга Џима Џармуша и пријатељица из младости легендарног Жан-Мишела Баскијата и његове дугогодишње девојке Алексис Адлер.

Драјверова је у Солуну представила филм „Успон за стварно: Касне тинејџерске године Жан-Мишела Баскијата“, ауторски потписала избор од 12 занимљивих филмова за програм „Карт бланш Саре Драјвер“, одржала мајсторску радионицу и учествовала у панел дискусији на тему „Де(ре)конструисање легенде“ чији је модератор био Денис Лин, програмски директор Филмског друштва Линколновог центра у Њујорку.

У центру дискусије управо је и био Сарин филм о Баскијату у којем говори о наслеђу уметника за којег се везује савршенство уличне уметности, урбано лутање, графити, Енди Ворхол, дивљи и слободан начин живота у Њујорку седамдесетих година прошлог века. Показује пулсирање те уметничке сцене којој је и сама припадала, шаље својеврсно љубавно писмо пријатељу којег је сматрала мешавином Рембоа и Моцарта, али и времену слободе које је нестало. Фокусирајући се на Баскијатове почетке, на дане када још увек није био славан Сара Драјвер оживљава другарско сећања на тог „Црног Пикаса“. Некако другачије и свеже и изван оних добро познатих биографских података о: утицају који је на њега имала његова породица хаићанско-порториканског порекла, о првим графитима потписиваним са SAMO (Same Old Shit), сликама и цртежима пуним симбола и натписа са којима је указивао на феномене расне и класне разлике у Америци и на преокупацију сопственим расним пореклом, о врхунцу уметничке славе обележене његовом храброшћу и снагом, о његовој трагичној смрти у (тек) 27. години...

О Жан-Мишелу Баскијату (1960–1988) пишу се и даље докторске тезе, озбиљни уметнички есеји и студије, снимају филмови и чини се да се све о њему зна. Филм Драјверове ипак отвара нека нова поља и углове гледања. Попут оног да су Баскијата многи сматрали уметником графита, али да то он није био. Драјверова на занимљив начин показује да је Баскијат заправо био песник који је своју поезију писао на зидовима. Образлажући ову тезу и током разговора, Драјверова је рекла да се Баскијат стално шетао око Менхетна, писао по зидовима веома близу галерија око којих су уметници и људи од уметности углавном живели и радили. Осликавајући зидове тим својим „стиховима“ управо је њима и слао поруке и указивао на ствари о којима треба мислити.

– Њујорк је тих година био град у којем нико није желео да живи. Имали смо уметничку заједницу, били смо у њој сви блиски делимично и због опасности јер је град тада изгледао као игралиште без правила од чега су се и полицајци плашили, било је много и дроге, а почетком осамдесетих смо почели и да губимо пријатеље због тога (и Баскијатова смрт је последица предозирања, прим. аут.). Та наша уметничка заједница је била мала, сви смо се знали, а са Баскијатом који је и својим изгледом увек био посебан, стално смо се сретали. Сећам се дана када смо са Џимом Џармушом снимали филм „Стални одмор“, а Жан-Мишел стално спавао на поду па смо морали да га будимо да бисмо наставили снимања, рекла је Сара Драјвер објашњавајући и то како се свако са својом уметношћу импрегнирао у заједницу у којој је свако покушавао да буде пионир у својој уметности.

Драјверова је и речима, али и својим филмом доказала да је једино Жан-Мишелу Баскијату пошло за руком да то и постигне, враћајући и себе и публику у његове касне тинејџерске дане и откривајући оне мале, фине детаље из његовог заједничког живота са девојком Алексис Адлер.

И Адлерова је присуствовала и пројекцији филма и панел дискусији током које се могло сазнати колико је Драјверова пронашла „блага“ у њеној личној архиви. Ту су и Баскијатове ноте, текстови које је писао, кутија пуна Алексисиних хаљина које је он осликавао. Једном речју, ту је баш тај Баскијатов почетак. Заједно са Алексис Адлер, у првој кући у којој су заједнички живели, у којој је он, како је то рекла Адлерова, „нашао сигурно место где је могао слободно да слика било где – по зидовима, подовима, вратима купатила, по мојој одећи“.

У филму Драјверове не чује се глас самог Жан-Мишела Баскијата. Редитељкина намера је била да он у филму егзистира као нека врста духа, али и да покаже да у време када је Баскијат почињао он није био у фокусу пажње јавности. Отуда из тог периода не постоји ни један аудио-документ о њему. Оно што постоји јесте апсолутно поштовање Саре Драјвер према његовом портрету који је овим својим новим филмом „насликала“.


Коментари1
51f6e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zivorad
Bivse devojke (ne pomenuse tu i 'Madonu'?!) prave film o 'velikom grafiti umetniku', karipskom crncu sa srednjom skolom, koji je imao naviku da slika kompletno obucen u (bojom isflekana) nova armanijeva odela, koji je umro od overe heroinom, a ciji je jedini nesumnjivi talenat to da mu posle smrti azijati kupuju slike za silne milione dolara. Posto mi nista nije jasno, odoh da vidim film, ... mozda nesto ukapiram?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља