четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:44
ГОДИШЊИЦА ПОГРОМА НА КОСВУ 2004. ГОДИНЕ

Највећи злочин у доба мира

Аутор: Живојин Ракочевићпетак, 16.03.2018. у 21:55
Фотографија за успомену: девастирани манастир Светих архангела код Призрена (Фото Бета-АП)

Стихија у којој нестају култура, духовност, урбане средине, читава села, споменичко наслеђе, могућност живота у градовима, материјална добра, животиње... захватила је у најширем могућем облику простор Косова и Метохије 17. марта 2004.

Мир је био успостављен пет година пре тога и рачунало се да огромне снаге Кфора могу сачувати потпуно незаштићено српско становништво које је преживело прогон и етничко чишћење 1999. године. Процењује се да је на КиМ било око 35.000 припадника војних мисија, што значи да је три српска цивила чувао један наоружани војник или полицајац.

Међутим, све се урушило за само неколико сати, а ширина погрома кретала се од потпуно изолованих стараца у Штимљу до напада на урбану средину каква је Косовска Митровица или манастира, светског културног наслеђа.

„Напали су град, ништа неће бити добро”, понављала је као у трансу новинарка Валентина Чукић из Косовске Митровице. Она је ретко губила присебност пошто је преживела тешко рањавање у Приштини 2000. године, али је нови напад погодио смисао опстанка.

Њен колега Жељко Тврдишић тог дана је јављао о диму који се вије из Цркве Светог Саве из јужног дела града, о селу Свињаре које гори, о убијенима, Јани Тучев и Боривоју Спасојевићу. База француског Кфора била је одмах поред Свињара, војници су гледали како руља развлачи имовину, одводи стоку, пали куће...

„Био сам пре неколико дана у Свињаре, било је обнове, али су данас куће опљачкане, демолиране, на некима су неке друге заставе, бунари загађени, а неки домови су променили власника, коров је у двориштима”, каже Жељко Тврдишић и додаје како село сада има друго, албанско име и да се зове Фрашер.

На другој страни, у Белом Пољу код Пећи, тог 17. марта стихија је збрисала све што су повратници имали, остали су само црни спаљени рогови и натписи УЧК на неомалтерисаним кућицама. Олтар Цркве Пресвете Богородице изваљен и расут по храму, Срби сабијени у једну просторију, војничка ћебад и пластичне папуче поред кревета.

Гробље проваљено и срушено, једна храбра жена полицајац Унмика, убила је једног од насилника. Одмах су је евакуисали, а саборци убијеног екстремисте покушали су да на место смрти доносе цвеће и обележе место погибије. Данас су обновљене куће и црква, из које ипак бије хладноћа спаљених и покрадених икона и реликвија.

„После је почела масовна продаја имања, па се може, нажалост, рећи како је 17. март испунио своју мисију. Кућа и имања све је мање, једино се црква од тог дана обнавља из пепела. Она шаље снажну поруку да наш народ може да опстане, а с друге стране, имамо институционални хаос који прети да нас више не буде, чак ни ту где данас живимо”, каже новинар из Гораждевца Дарко Димитријевић.

Савршено прецизно пострадао је Призрен, ни један једини његов српски становник, црква или објекат за који се сматрало да припада српској духовности или култури није остао поштеђен.

Маса је запањујућом прецизношћу, често предвођена косовском полицијом, проналазила старце у становима, куће окружене бодљикавом жицом, улице за које су знали да је у њима имовина већински у власништву Срба. Спаљена је Поткаљаја, а на камену коцку испадали су делићи живота, успомена, као и књиге из библиотека. У Богословији „Свети Кирило и Методије” изгорео је Призренац Душан Недељковић.

„Најжалије ми је мог мачка, све време док су ме тукли он је био поред мене”, причала је Добрила Долашевић у немачкој бази Кфора, у коју су је довели са тешким подливима и повредама на лицу. На њеном јастуку, крај гвозденог узглавља војничког кревета, стајала је отворена књига „Последња љубав у Цариграду” Милорада Павића.

Градски свет се бранио господством у загушљивој бази, држао до себе у најгорим понижењима. Данас је Призрен залечен, али су његове ране видљиве и бројне, јер је покушај убиства града тешко прикрити и исправити.

Обнова Богословије, повратак свештеника Ђорђа у тешко оштећену Богородицу Љевишку, повратак живота у Свете архангеле, надоместили су, једним делом, српски градски живот, старце који броје своје последње дане у самоћи и свести да су издржали до краја и да је то трпљење њихова и наша победа. У истој самоћи и изолацији обнавља се Манастир Девич, скромно сиротињски, старачким рукама, камен по камен ређа се око светиње.

Неке средине, као рецимо Штимље, никада се нису опоравиле. Рафали испаљени у фреску Светог Николе у храму који је подигла Јелисавета Начић, прва жена архитекта код Срба, говоре да су њима довршени и животи изолованих Срба који су у овом месту живели до 17. марта 2004.

Стотине домова и све институције у Косову Пољу претворене су у пепео, а Златибор Трајковић спаљен је пред својом супругом Радом. За његову смрт казна је смешна и понижавајућа, јер етничка правда уважава чињенице да су извршиоци малолетни, незапослени, незадовољни, фрустрирани... Данас је у Косову Пољу опстало још нешто породица у згради Ју програма, вратио се свештеник у Цркву Светог Николе.

Слична ситуација је и у градским срединама Косовског Поморавља, где је живот у градовима доведен до бесмисла и где су његови становници, у Гњилану Бобан Перић и Славољуб Дабић, а у Каменици Југослав Савић, убијени или претучени до смрти.

Градско становништво Липљана одржава се око цркве у овом граду, а приштински Срби сведени су на двадесетак стараца и неколико породица које су се вратиле у спаљену зграду Ју програма. Дванаест сати трајала је грчевита борба за спас Чаглавице, а данас су тамо маркети, трговине и албанске виле.

Одговор живота на погром у градовима, сем Богословије у Призрену је слаб и немогућ. Запад је Албанце наградио независношћу. Сваки смисао убио је злочин који се догодио у доба мира, једино је српска црква, својим вековним искуством и механизмима трпљења, успела да се врати и да се чује звоно и тамо где од стихије није претекао нико.

Обележавање годишњице

Парастос страдалима у погрому служиће епископ рашко-призренски Теодосије у 11 часова у манастиру Грачаница. Породице жртава, свештенство, званичници, представници локалних самоуправа и грађани у колони кренуће до Дома културе у Грачаници, где ће положити беле руже испред уметничке инсталације „Missing”, потом ће у Дому културе у Грачаници бити отворена изложба са Ликовне колоније која се одржава у манастиру Светих архангела код Призрена, који је тешко пострадао у погрому 17. марта 2004. године. Колонија је нека врста уметничког одговора на страдање наслеђа, као и подстицај за његову обнову.

Након тога одржаће се академија „Трајни ожиљци нечовештва”, на којој ће говорити епископ рашко-призренски Теодосије, Верица Томановић, председница Удружења породица киднапованих и несталих лица на КиМ, Наташа Шћепановић, председница Удружења „Косметски страдалници”, Жељко Јовић, заменик директора Канцеларије за КиМ, Срђан Поповић, председник општине Грачаница.


Коментари11
c3588
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kosovka
Pet vekova smo bili pod Turcima, nisu dirali svetinje. Pita se neko, hoće li ih Bog kazniti? Naravno da hoće, i njih i sve njihove saučesnike. Gospod prvo opominje, a kad to ne vredi, Božija pravda je tu.
Mica Bor
Dzaba 35000 stranih vojnika , kada njih ne boli kada srpsko gori . Gledajuci ovu razorenu crkvu sa gornje fotografije , zamisljam "junacinu" koja ju je podpalila . Oce li mu bog (ako ga ima ) odmeriti po zasluzi ?
Ivo Mušić
Potpisujem, pametni su ovamo u 2 planu, po onoj Andričevoj o Fukarama...
Војин
У Фрнцуској, у другој пол. 19. века водио се рат изм. Француске и мале Пруске у коме је Француска потучена до ногу и, како изгледа, до данас се није опоравила. За тај пораз, после ког је створена Велика Немачка, француска плутократија је морала наћи кривца и за кривца је одабран један штабс. капетан, Јеврејиин, Драјфус. А у ствари конфидент је био из редова врах војне олигархије. Можда изгледа да ово нема везе са темом али само на први поглед. На "други поглед" ми се суочавамо са сличним стварима и до данс нисмо у стању да нађемо ко у Србији организовано" кочи узбрдо" и до данас немамо прецизно пописане жртве Јасеновца, жртве муслиманског терора у БиХ , жртве неусташког поретка, Ф. Туђмана у Славонији, Далмацији и Хрватској и коначно, жртве на КиМ. Нисмо никада пописали материјалне губитке и сходно томе затражили одштету и све то не може бити спонтано, јер је сувише типично, већ је организовано...!
Ljubomir
Popisano je sve, do poslednje zgrade, kuce, svaki objekat koji je ostecen i svaki polomljeni crep, svaki sruseni ili naprsli zid, svako slomljeno drvo u dvoristu ili vocnjaku, svaka bandera, svaki kvadrat asfalta, trotoara, sve, potpuno i temeljno! Taj ogromni posao je uradio IMS (Institut za materijale Srbije) nakon zavrsetka zlocinackog bombardovanja, elaborat postoji - ali, koliko mi je znano, nigde nije objavljen i, kako vi pravilno kazete, nigde optuzbe za tu stetu. Jedan objekat znam sigurno da nije upisan - moja kuca. Ostecenje u vidu naprslog prozorskog stakla i 6 prozora koji su iskocili po 1cm iz lezista na strani zgrade koja je okrenuta ka Strazilovcu i Kijevu (Beogradskom, ne Ukrajinskom). Ostecenje smo primetili nakon vise od godinu dana, kada smo dosli na odmor kuci iz inostanstva i pokusali da podignemo roletne na prozorima, a one se zaglavile.
Препоручујем 8
Раде Ковачевић
Србија мора многе ствари да промени пре него што се оспособи да врати Косово под свој суверенитет,што је једини легитимни циљ који Србија може да има на Косову.Дакле,нема поделе Косова, нема размене територија,нема фантазирања о заједничком животу Србије,Албаније и Косова у ЕУ,нема компромиса о територијалном интегритету Србије.Шта Србија мора да промени да би вратила Косово под свој суверенитет? Мора да промени политички систем у правцу социјал-демократског председничког система (извршна власт у рукама изабраног председника), мора сопственим снагама да реиндустријализује привреду (учешће индустрије у БДП најмање 30%), мора да се врати концепту општенародне одбране и обавезног војног рока,мора да развије војноиндустријски комплекс,мора да се укључи у ОДКБ у циљу заједничке одбране од НАТО-а,мора да се преоријентише на нова тржишта, односно на ЕАЗ и БРИКС, мора да одустане од пуноправног чланства у ЕУ, мора до даљњег да замрзне косовски проблем, али да интервенише ако крене погром.
đurić dragan
Svaka čast gospodine, odličan komentar.
Препоручујем 24

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља