Стихија у којој нестају култура, духовност, урбане средине, читава села, споменичко наслеђе, могућност живота у градовима, материјална добра, животиње... захватила је у најширем могућем облику простор Косова и Метохије 17. марта 2004.

Мир је био успостављен пет година пре тога и рачунало се да огромне снаге Кфора могу сачувати потпуно незаштићено српско становништво које је преживело прогон и етничко чишћење 1999. године. Процењује се да је на КиМ било око 35.000 припадника војних мисија, што значи да је три српска цивила чувао један наоружани војник или полицајац.

Међутим, све се урушило за само неколико сати, а ширина погрома кретала се од потпуно изолованих стараца у Штимљу до напада на урбану средину каква је Косовска Митровица или манастира, светског културног наслеђа.

„Напали су град, ништа неће бити добро”, понављала је као у трансу новинарка Валентина Чукић из Косовске Митровице. Она је ретко губила присебност пошто је преживела тешко рањавање у Приштини 2000. године, али је нови напад погодио смисао опстанка.

Њен колега Жељко Тврдишић тог дана је јављао о диму који се вије из Цркве Светог Саве из јужног дела града, о селу Свињаре које гори, о убијенима, Јани Тучев и Боривоју Спасојевићу. База француског Кфора била је одмах поред Свињара, војници су гледали како руља развлачи имовину, одводи стоку, пали куће...

„Био сам пре неколико дана у Свињаре, било је обнове, али су данас куће опљачкане, демолиране, на некима су неке друге заставе, бунари загађени, а неки домови су променили власника, коров је у двориштима”, каже Жељко Тврдишић и додаје како село сада има друго, албанско име и да се зове Фрашер.

На другој страни, у Белом Пољу код Пећи, тог 17. марта стихија је збрисала све што су повратници имали, остали су само црни спаљени рогови и натписи УЧК на неомалтерисаним кућицама. Олтар Цркве Пресвете Богородице изваљен и расут по храму, Срби сабијени у једну просторију, војничка ћебад и пластичне папуче поред кревета.

Гробље проваљено и срушено, једна храбра жена полицајац Унмика, убила је једног од насилника. Одмах су је евакуисали, а саборци убијеног екстремисте покушали су да на место смрти доносе цвеће и обележе место погибије. Данас су обновљене куће и црква, из које ипак бије хладноћа спаљених и покрадених икона и реликвија.

„После је почела масовна продаја имања, па се може, нажалост, рећи како је 17. март испунио своју мисију. Кућа и имања све је мање, једино се црква од тог дана обнавља из пепела. Она шаље снажну поруку да наш народ може да опстане, а с друге стране, имамо институционални хаос који прети да нас више не буде, чак ни ту где данас живимо”, каже новинар из Гораждевца Дарко Димитријевић.

Савршено прецизно пострадао је Призрен, ни један једини његов српски становник, црква или објекат за који се сматрало да припада српској духовности или култури није остао поштеђен.

Маса је запањујућом прецизношћу, често предвођена косовском полицијом, проналазила старце у становима, куће окружене бодљикавом жицом, улице за које су знали да је у њима имовина већински у власништву Срба. Спаљена је Поткаљаја, а на камену коцку испадали су делићи живота, успомена, као и књиге из библиотека. У Богословији „Свети Кирило и Методије” изгорео је Призренац Душан Недељковић.

„Најжалије ми је мог мачка, све време док су ме тукли он је био поред мене”, причала је Добрила Долашевић у немачкој бази Кфора, у коју су је довели са тешким подливима и повредама на лицу. На њеном јастуку, крај гвозденог узглавља војничког кревета, стајала је отворена књига „Последња љубав у Цариграду” Милорада Павића.

Градски свет се бранио господством у загушљивој бази, држао до себе у најгорим понижењима. Данас је Призрен залечен, али су његове ране видљиве и бројне, јер је покушај убиства града тешко прикрити и исправити.

Обнова Богословије, повратак свештеника Ђорђа у тешко оштећену Богородицу Љевишку, повратак живота у Свете архангеле, надоместили су, једним делом, српски градски живот, старце који броје своје последње дане у самоћи и свести да су издржали до краја и да је то трпљење њихова и наша победа. У истој самоћи и изолацији обнавља се Манастир Девич, скромно сиротињски, старачким рукама, камен по камен ређа се око светиње.

Неке средине, као рецимо Штимље, никада се нису опоравиле. Рафали испаљени у фреску Светог Николе у храму који је подигла Јелисавета Начић, прва жена архитекта код Срба, говоре да су њима довршени и животи изолованих Срба који су у овом месту живели до 17. марта 2004.

Стотине домова и све институције у Косову Пољу претворене су у пепео, а Златибор Трајковић спаљен је пред својом супругом Радом. За његову смрт казна је смешна и понижавајућа, јер етничка правда уважава чињенице да су извршиоци малолетни, незапослени, незадовољни, фрустрирани... Данас је у Косову Пољу опстало још нешто породица у згради Ју програма, вратио се свештеник у Цркву Светог Николе.

Слична ситуација је и у градским срединама Косовског Поморавља, где је живот у градовима доведен до бесмисла и где су његови становници, у Гњилану Бобан Перић и Славољуб Дабић, а у Каменици Југослав Савић, убијени или претучени до смрти.

Градско становништво Липљана одржава се око цркве у овом граду, а приштински Срби сведени су на двадесетак стараца и неколико породица које су се вратиле у спаљену зграду Ју програма. Дванаест сати трајала је грчевита борба за спас Чаглавице, а данас су тамо маркети, трговине и албанске виле.

Одговор живота на погром у градовима, сем Богословије у Призрену је слаб и немогућ. Запад је Албанце наградио независношћу. Сваки смисао убио је злочин који се догодио у доба мира, једино је српска црква, својим вековним искуством и механизмима трпљења, успела да се врати и да се чује звоно и тамо где од стихије није претекао нико.

Обележавање годишњице

Парастос страдалима у погрому служиће епископ рашко-призренски Теодосије у 11 часова у манастиру Грачаница. Породице жртава, свештенство, званичници, представници локалних самоуправа и грађани у колони кренуће до Дома културе у Грачаници, где ће положити беле руже испред уметничке инсталације „Missing”, потом ће у Дому културе у Грачаници бити отворена изложба са Ликовне колоније која се одржава у манастиру Светих архангела код Призрена, који је тешко пострадао у погрому 17. марта 2004. године. Колонија је нека врста уметничког одговора на страдање наслеђа, као и подстицај за његову обнову.

Након тога одржаће се академија „Трајни ожиљци нечовештва”, на којој ће говорити епископ рашко-призренски Теодосије, Верица Томановић, председница Удружења породица киднапованих и несталих лица на КиМ, Наташа Шћепановић, председница Удружења „Косметски страдалници”, Жељко Јовић, заменик директора Канцеларије за КиМ, Срђан Поповић, председник општине Грачаница.