уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:32
КАКО ЈЕ ДАЈАНА ОТКРИЛА ЗЕМЉУ СВОЈИХ ПРЕДАКА (2)

Није ово скупо кћери, но си се лоше удала

На локалној пијаци у Котору скупље него у Аустралији. Питам зашто је толико скупо а црном марамом забрађена продавачица гледајући ме у очи рече: „Није ово скупо, кћери, но си се ти или лоше удала или ти је жа' шолде трошит'. А онда, тај глас, боја, акценат, начин изговора, мелодика однекуд ми је било блиско и познато. Препознах глас своје баке Анђелије из Доброте с којим сам правила прве кораке у Перту
Аутор: Лазар Ковачићсубота, 17.03.2018. у 15:30
Фото Пиксабеј

Док је радио што су договорили, заједно се дивећи огромној фонтани, која је израстала и високо се пропињући испред њихове куће, по жељи Стјуарта, Дајан му је често говорила да је уби носталгија, и тресе права грозница за Пертом, Лабудовом Реком и залеђем Фриментла, њеног детињства.

– Ове године идемо, поново, на одмор у Европу. Можеш ли нам до повратка завршити посао?

– Само ако остајете дуже од три недеље.

– У Европи пет и у повратку у Перту још две.

– Сасвим довољно за мене, ако је за вас....

А онда му је синуло.

– Дајен, баш вам завидим на одмору у Европи. Где год ставите прст на мапи Европе, занимљиво је.

– Ове године поново идемо у Италију. Били смо у Риму четири недеље. Мој Стјуарт је опседнут историјом, а посебно античком, Римом, Египтом и Грчком, а за то има и породичне разлоге и заслуге. А мене привлачи Венеција и тај живот у граду - броду.

– Дајен, и друга страна Јадранске обале је занимљива. Не зна се да ли је више историјских трагова, градова и остатака или природних лепота. Где год око крене удариће или на историју или на лепоту. Стјуарт ће бити затрпан историјом, а ти и деца усхићени лепотом и разуђеношћу обале Јадрана. На северу Пула са Веспазијановом палатом, лепом као римски Колосеум, преко Задра, ниже доле, према југу је Сплит са Диоклецијановом, царском. Не прекидајте пут према југу, јер не смете пропустити чари Дубровника из баштине и културно-историјског врта УНЕСКО-а. И можда највеће лепоте, које су твоје очи дуго ишчекивале, су чари Боке Которске и њеног залива.

Вукао их је лагано ка херцеговачком кршу њеног деде Лазара и бисерном плаветнилу Боке и Црне Горе, њене бабе, Анђелије.

– Дајен, треба да видите ту оријашку снагу воде, која је размакла громаде Ловћена и Орјена и направила највећи залив Јадранског мора. С једне стране на стражи је Котор, а у круг тог великог залива, одступницу држи Херцег Нови. Твој Стјуарт ће бити опчињен јер су ту, на једном релативно малом простору, који се за обданице може сав обићи, трагови грчких и феничанских колонија, илирских, римских, Византије, средњовековне српске државе, Млечана, Турака, Француза, Аустрије.

Фото Пиксабеј

У том божијем, морском лавору, топлог југа, многи су мочили своје ноге. Многи су доходили и проходили а остали су они који треба Црногорци и Херцеговци и сви други који су могли с њима, са собом историјом и новим даном.

– Диван предлог, хвала ти. Видиш колико је Стјуарт изненађен гужвом античке, средњовековне и цивилизације новог доба на тако малом простору. Па да одемо, Стјуарт? Та Бока је пуна историје и то је твој рајски врт, мени и деци је свеједно, само нека је природа лепа.

– Само да не туку и нека није хладно. Ја сам с Голд Коуста, Дајанин син шалом је потврдио своју равнодушност, али и пристанак.

– Одлучили смо, идемо тамо. Стјуарт неће ни да чује за урбану Венецију и њене канале, дуже од четири дана. Голд Коуст их има више и кад им се придодају они извикани из Амстердама.

Деца и ја ћемо бити потпуно опуштена и уживаћемо у лептама Боке.

И отишли су. Вратили су се после седам недеља.

Свратио је да види да ли је редизајнирана ограда и масивна фонтана, од безброј танких бетонских плоча, негде на спојевима напукла, па да се нанесе коначни слој силикона и префарба. Пар минута је провео у инспекцији урађеног, забележио пар места са малим пукотинама, да пошаље Елвиса да то заврши. Сви су били задовољни новим изгледом предњег дела дворишта.

Стјуарт и деца са дозом љубазности, која није била јача од оне код првог сусрета, али знатно виша од уобичајене, пословне.

Дајен га замоли да сврати на кафу.

– То би нам, заиста, било важно. Вратили смо се. А сад седи и не мрдај док не чујеш целу причу, а после ћу ти показати црногорску, херцеговачку и бокељску народну ношњу и још штошта. Било је лепо, али и тешко.

– Да Венеција није још више потонула?

– Ма, каква Венеција.

„С друге стране Јадрана и пуно јужније, где си нас и усмерио. Једино не знам да ли случајно или намерно. У Венецији нас је киша заливала 4 дана. Није се знало шта је тамније и мргодније небо или море. Помислили смо да ћемо, заједно са тонућим градом, нестати. На Тргу Светог Петра, смо једва уочавали Базилику.

Пети дан Стјуарт ме подсети на твоју сугестију, да се пребацимо на југ Јадрана, где је небо било плаво, а сунце жарко, како и треба да буде лети.

Са тиватског аеродрома смо таксијем кренули даље. Таксиста је питао докле. До Боке которске.

– Све што видите уоколо је већ Бока.

На длану ми је била цедуљица са тим натписом. Питао је: До Херцег Новог или Котора? Рекли смо, свеједно. Шта је ближе, уморни смо. Таксиста је хтео помоћи и себи и нама.

– Видите, то је велики залив. С једне стране је Котор, а с друге Нови.

– Шта је ближе?

– У Црној Гори ништа није далеко, за дана се све може достићи, а Котор је најближи, за пола сата.

– До Котора, онда.

– А могли сте, вала и до Новог, да мало прочистим вентиле на ауту. Од јутрос нико даље од Котора. У здрављу и срећи ви боравак и добро дошли у Црну Гору.

Имали смо резервацију у једном хотелу у Старом Граду. Од Стјуарта сам узела папире, погледала име хотела. Нешто ми просину преко очију и меморије, када сам прочитала име своје мајке у имену хотела „Марија”, и то крштено, а до јуче се не бих сетила да је то право име моје Мери.

Стара, лепа каменита двоспратница, у барокном стилу, са балконима који су се гушили у бокору зеленила и неког јарко црвеног цвећа, као наша бугенвилија, на пар минута од Катедрале светог Трипуна и још толико до Луке.

Фото Пиксабеј

Упутих поглед горе, ка небу и Богу и поглед се залепи за окомите стене, које су овде небо делиле са градом. Овај град у вертикалном процепу Ловћена је имао само пола неба, а сунце би се промолило и пуном снагом плануло тек иза поднева. Орјен се такмичио с Ловћеном ко ће даље - увис. Ни трећи дан нисмо све обишли. Стјуарт је руксак испунио разним археолошким и историјским проспектима, а Амбер и ја смо обилазиле галерије, тргове, стрме и чудне улице, прављене без плана, циља, стила и смисла. Камените и уске. И што је горе, немају називе.

У једној улици се, готово, нисмо могли мимоићи са пролазницима. Прошли смо и пошли ка пијацама. На старој градској, шаренило робе и свега што се на свим пијацама света износи пред купце, једнобојна црна одора, махом старијих жена које су и по несносној врућини стајале мирно, без зноја, прекривене од главе до пете, црном, памучном тканином, и са традиционалним марамама, које се још из прошлих векова називају „убрадаче".

Гледам понуду и цене воћа, поврћа и млечних производа. Пола понуде је скупље него код нас на Карара пијаци. Изненађена преко, Славице, нашег туристичког водича и преводиоца, питам, зашто им је све толико скупо. Славица упита, прасну у смех, колебајући се да ли да преведе одговор.

Црном марамом забрађена продавачица је мене гледајући у очи, рекла: „Није ово скупо, кћери, но си се ти или лоше удала или ти је жа' шолде трошит'. Па се, као мало љутну и настави:

– Ми не треба да будемо ка' цијели свијет. Цијели свијет треба да буде ка' ми. Котор је ово, госпо моја.

А онда, тај глас, боја, акценат, начин изговора, сазвучје, мелодика. Све ми је однекуд било познато и блиско.

Препознах глас своје баке Анђелије, која је изгледом, стасом и гласом била као и ова жена. Из дубине мог запретаног запамћења истргну се и изви исти глас моје баке Анђелије из Доброте, с којим сам правила прве кораке у Перту.

– Ви сте Которанка, упитах је?

– Не, али нијесам ни далеко. Ја сам из Доброте.

Фото Пиксабеј

О, Боже драги. Готово се заљуљах и посрнух ту, на пијаци крај луке, а нешто ме жигну испод левог поребарног лука. Са пуном корпом купљеног, баш на њеној тезги, удаљих се ка хотелу. Славицу сам једва убедила да то све понесе својој кући и деци.

У касно поподне ушли смо у сумрачицу неке конобе у Старом граду. Као да је неко векове покачио и укусно распоредио, по лучним сводовима камених зидова. Само су послуга, храна и пиће били модерни. Све остало, традиционално. Сместили су нас и угостили, са солидном храном, добрим вином, лепим манирима и осредњим енглеским језиком. Из угла до нас, прво допреше мушки гласови широког тонског спектра, неке чудне песме. Мало инструмената, подупртих са пуно гласова. То су били ‚‚Бокељски морнари”, популарна, которска клапа.

Уз његушку пршуту стиже и црмничко црно и есцајг. Поздравио нас је дежмекасти, постарији шеф сале, у белој кошуљи, црним панталонама и неким широким, свиленим појасом око паса.

– Риба с граделе у маринади од срдела, полимиде и туне, а прилог је кувано и печено поврће. Послије краћег одмора и уз црмничко црно, и клапу Бокеља, брзо ће те изгладњети. Припремамо попару, бродете и лешаде, срдачно препоручујем и мариниране инћуне, салату од матара и хоботнице. У здравље, живјели и уживајте...

Те ноћи завртео се неки чудни карусел, среће, спокоја, мира у бучној коноби, у којој се нису бројале ни чаше ни песме ни минуте. И давно би свануло, да песма и ноћ не потрајаше, а стрме литице Ловћена изнад Града, зору не сакрише и задржаше.

Не. Од вина нисмо били пијани. Били смо од атмосфере и неке здружене енергије која је разуму дала вољно, а будности и хедонистичким чулима распусну слободу и на вољу. И сваки нови дан је био бољи од претходног.

 

Лазар Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија


Коментари10
001df
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miloje
Boka odlicno opisana. "Plavo nebo, prirodne lepote, stara arhitektura, ...", ... a kada spustis pogled i pokusas da komuniciras sa domorodcima, ... sledi trauma!!!
Radovan
"Nije ovo skupo ceri moja,no zivis u Srbiji" ...ovako bi bila parafraza naslova. U Srbiji gde se obecava 500 evra (!!!!!) za dve godine !!! U Srbiji gde nisam otisao na more (odmor) od 1995. godine ! A inostranstvo od 1976. godine. A i te 1995. sam bio u CG gde nije bilo vode za pice pa smo isli u brdo da natocimo. Ali mi to ne bi smetalo,samo da imam normalan zivot.
Ljiljana
Prljavo; ne postoje plaže u pravom smislu reči. Pametnom dovoljno.
Olga
Da li sam ja jedina kojoj smetaju i naslov i sadrzaj ovog clanka? Boka jeste divna, letovala sam u Tivtu sa roditeljima celog detinjstva - ali kad sam odrasla i pocela da putujem uzduz i popreko belog sveta, uvidela sam da je priroda i na mnogim drugim mestima bila vise nego darezljiva. Naslov i clanak odisu apsolutnim viskom neopravdanog lokal-patriotizma i muskog sovinizma - bilo sta sto se u Crnoj gori prodaje (a najcesce samo lep pogled!) mestani su stostruko zacenili - i jos ste vi krivi sto se "niste dobro udali (ili ste cicija)" ! Moram da vam priznam da me nostalgija za Bokom ni najmanje ne muci - pre desetak godina su me bliski drugari nagovorili da ponovo tamo letujemo, da obnovimo uspomene iz mladosti - i, sta da vam kazem - tako sam se "lepo" provela (valjda zato sto se nisam dobro udala) da sam potpuno sigurna da me taj deo kugle zemaljske zivu vise nece videti.
ljiljana
Ova divna priča vratila me deset godina unazad...Još mi u ušima odzvanja zvuk nemirnog mora i ranih jutarnjih šetnji.To je sećanje koje ne može da izbledi...Sa velikim zadovoljstvom sam se prisetila tih dana...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља