уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36

Си­риј­ска ви­зи­ја пу­то­пи­сца Ра­до­ва­на

Аутор: Бранко Пејовићсубота, 17.03.2018. у 22:00
Насловна страна књиге у којој су сабране репортаже објављене од 1957. до 1966.

Ужи­це – „Ов­де је вр­ло те­шко за­ве­сти мир. Увек се, ка­жу, не­ко бу­ни. Не­ко је не­за­до­во­љан. Фе­у­дал­ци мо­жда, тр­гов­ци мо­жда, фе­ла­си сва­ка­ко, рад­ни­ци на­рав­но... Тре­ба уве­сти ред у овој зе­мљи ис­пре­пле­та­ној бе­дом и сја­јем, мо­дер­ним ко­ли­ма и крн­ти­ја­ма. Ис­пре­пле­та­ној ве­се­лим и озбиљ­ним, ско­ро ле­де­ним ли­ци­ма...” Ово је но­вин­ски за­пис из Си­ри­је, зе­мље сил­них стра­да­ња и ра­за­ра­ња по­след­њих го­ди­на. Али дав­но на­пи­сан, ви­зи­о­нар­ски, пре ви­ше од по­ла ве­ка. Те 1964. го­ди­не пу­то­вао је у Да­маск но­ви­нар Ра­до­ван По­по­вић, та­да на по­чет­ку но­ви­нар­ске ка­ри­је­ре у ужич­ким „Ве­сти­ма”, а ка­сни­је ду­го­го­ди­шњи но­ви­нар и уред­ник „По­ли­ти­ке”, нај­ве­ћи срп­ски књи­жев­ни би­о­граф. 

О тим Ра­до­ва­но­вим ра­ним ра­до­ви­ма (1957–1966), о по­че­ци­ма ње­го­ве но­ви­нар­ске аван­ту­ре ду­ге шест де­це­ни­ја све­до­чи не­дав­но об­ја­вље­на књи­га По­по­ви­ће­вих ре­пор­та­жа и за­пи­са из тог пе­ри­о­да „Осмех род­не го­ди­не”. У њој се, уз при­че из на­ших се­ла и ва­ро­ши те пу­то­пи­се из Мо­скве, Ис­тан­бу­ла и дру­ге, на­ла­зи и по­ме­ну­та при­ча „Си­риј­ски мо­ти­ви”, об­ја­вље­на у ли­сту „Ве­сти” 14. ма­ја 1964. го­ди­не. За­пис ко­ји је гле­дао ис­пред свог вре­ме­на.

„Ов­де се у овој зе­мљи не­што до­га­ђа. На ули­ца­ма се ви­ди, на ули­ца­ма Да­ма­ска, Хом­са, Ха­ме, Але­па... Вој­ска на сва­ком ко­ра­ку. За­у­ста­вља во­зи­ла, кон­тро­ли­ше, мар­ши­ра по по­ли­го­ни­ма око пу­та. Ов­де се не­што до­га­ђа, по тр­гов­ци­ма се ви­ди. Бо­ја­жљи­ви су. Ни­су чак ни гр­ла­ти, као што, ка­жу, уме­ју да бу­ду. А тр­го­ва­ца ов­де има пу­но, на сва­ком ко­ра­ку”, бе­ле­жи та­да мла­ди Ра­до­ван и ре­чи­ма ства­ра сли­ку:

„Ми­ри­си ко­ји опи­ја­ју. Му­зи­ка ко­ја уз­бу­ђу­је. У ве­ли­ком ба­за­ру ве­ли­ки ко­ма­ди сви­ле, ђер­да­ни, по­су­ђе злат­но, сре­бр­но. Сви­ла јар­ке бо­је, ве­ли­ке ту­бе... Ашчи­ја мно­го. Ми­ри­шу је­ла сва­ко­ја­ка. Ал­ви нај­ви­ше, ба­кла­ва та­ко­ђе. На рин­гла­ма до­тра­ја­лих шпо­ре­та крч­ка­ју се је­ла од пи­рин­ча, од кром­пи­ра, ра­зни со­со­ви. Ми­рис го­ли­ца про­ла­зни­ке, ма­ми, опи­ја. И му­зи­ка тре­шти, ско­ро код сва­ке рад­ње. Из­ви­ја­ју се то­но­ви ко­ји уз­бу­ђу­ју, Евро­пеј­ца по­го­то­ву. На ули­ци жи­во, буч­но ско­ро као у ба­за­ру. Вој­ска, сту­ден­ти, де­вој­ке, сту­дент­ки­ње иду у гру­па­ма, при­ча­ју. Не­ко­ли­ко их фе­ре­џу ста­ви­ло. Пред ула­зом у чу­ве­ни да­ма­ски са­јам, по­ред ре­ке Ба­ра­де, про­дав­ци сит­них дран­гу­ли­ја на­па­сно вам ну­де жи­ле­те, но­жи­ће, огле­дал­ца, лан­чи­ће...”

Пи­ше По­по­вић о ста­ром и мо­дер­ном Да­ма­ску ко­ји су ура­сли је­дан у дру­ги, о том древ­ном гра­ду где до­ла­зе љу­ди са свих стра­на, ур­не­бе­сној га­ла­ми у са­о­бра­ћа­ју, о чу­ве­ној Ума­ја­да џа­ми­ји, ко­ју је 705. го­ди­не гра­ди­ло 12.000 љу­ди, а у ко­ју се те 1964. улаз пла­ћао је­дан до­лар ако ни­сте му­сли­ман.

„Та­кав је Да­маск, овај град у ко­ме жи­ви не­ких по­ла ми­ли­о­на љу­ди. У ко­ме се не­што до­га­ђа. У Си­ри­ји се не­што до­га­ђа. Вој­ни­ци пред сва­ком др­жав­ном уста­но­вом, бан­ком, по­штом... Злу не тре­ба­ло”, за­кљу­чу­је та­да Ра­до­ван овај пу­то­пис о Си­ри­ји, ко­ју је рат­но зло сна­шло у овом ми­ле­ни­ју­му.

По­во­дом сво­је ду­ге но­ви­нар­ске ка­ри­је­ре и об­ја­вљи­ва­ња књи­ге „Осмех род­не го­ди­не”, Ра­до­ван По­по­вић ка­же да је имао сам сре­ћу да ра­ди по­сао ко­ји во­ли: „Све што сам ура­дио до са­да ура­дио сам по­сма­тра­ју­ћи и раз­го­ва­ра­ју­ћи. Во­лео сам да пу­ту­јем и др­жа­ла ме је ра­до­зна­лост, ка­рак­те­ри­стич­на за мла­де љу­де. Учио сам од ве­ли­ких ’По­ли­ти­ки­них’ ре­пор­те­ра као што су Гој­ко Ба­но­вић, Вук Тр­нав­ски, Ми­ша Гој­ко­вић... Ни­шта не бих ура­дио да ни­сам имао при­ја­те­ље, па ни ове књи­ге не би би­ло без при­ја­те­ља.”


Коментари0
731b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља