четвртак, 04.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 18.03.2018. у 22:00 Би­ља­на Ли­је­скић
ИН­ТЕР­ВЈУ: Кри­сти­јан Ин­ги­мар­сон, ре­ди­тељ, играч и ко­ре­о­граф

Све је у ру­ше­њу пра­ви­ла

По­не­кад мо­раш да по­ме­риш гра­ни­це да би мо­гао да ра­диш не­што но­во
Кристијан Ингимарсон на сцени (Фо­то БФИ)

15. БФИ

Аеро­дром, ка­ко се зо­ве мо­ја пред­ста­ва, сим­бо­ли­зу­је свет у  ми­ни­ја­ту­ри. На та­квим ме­сти­ма на­ла­зи­те раз­ли­чи­те на­ци­о­нал­но­сти, дру­га­чи­ју хи­је­рар­хи­ју, не­ки­ма су до­зво­ље­не не­ке ства­ри, док дру­ги­ма ни­су. До­пу­штен ти је про­лаз кроз јед­на вра­та за­то што имаш до­ста нов­ца и мо­жеш да се­диш у ле­пој фо­те­љи, а са дру­ге стра­не зи­да су љу­ди ко­ји не­ма­ју па­ра. То за­и­ста ли­чи на сце­но­гра­фи­ју. Не­ка­да је аеро­дром био са­мо ме­сто где је не­ко ра­дио, ку­по­вао кар­те и укр­ца­вао се на ави­он, а са­да се пре­тво­рио у не­ку вр­сту мон­стру­ма, с ре­до­ви­ма, пра­ви­ли­ма, хи­је­рар­хи­ја­ма. Та­ко не­што са­мо љу­ди мо­гу да ство­ре, ка­же Кри­сти­јан Ин­ги­мар­сон, играч, глу­мац, пер­фор­мер и ре­ди­тељ ко­ма­да „Аеро­дром” ко­ји је из­ве­ден си­ноћ, а гле­да­ће­мо га још јед­ном ве­че­рас у 20 ча­со­ва, у По­зо­ри­шту на Те­ра­зи­ја­ма, на 15. Бе­о­град­ском фе­сти­ва­лу игре. 

Наш са­го­вор­ник је ро­дом са Ислан­да, а у Дан­ској је за­вр­шио по­зо­ри­шну Ака­де­ми­ју, да би у Ко­пен­ха­ге­ну, где жи­ви и ра­ди, пре две де­це­ни­је осно­вао „Ком­па­ни­ју Кри­сти­ја­на Ин­ги­мар­со­на”, че­сто на­гра­ђи­ва­ну у ран­гу тру­па фи­зич­ког те­а­тра. За ње­гов ко­мад „Трас”, тра­жи­ла се пре две  го­ди­не у Бе­о­гра­ду кар­та ви­ше. И та­ко је увек на ме­сти­ма где Ин­ги­мар­сон го­сту­је са сво­јим пред­ста­ва­ма ко­је ду­хо­ви­то ко­мен­та­ри­шу и кри­ти­ку­ју мо­дер­но дру­штво и бри­ну о  по­је­дин­цу. Плав, са све­тлим очи­ма Кри­сти­јан Ин­ги­мар­сон је ду­хо­вит и ра­до се осме­ху­је. Ка­же да се у Бе­о­гра­ду до­бро осе­ћа.

 

Људ­ско по­на­ша­ње је очи­то ва­ша цен­трал­на те­ма. За­што вас оно то­ли­ко про­во­ци­ра?

Про­во­ци­ра ме јед­но­став­но за­то што сам чо­век. Про­шле го­ди­не сам по­ста­вио де­ло под на­зи­вом „Morph –Ret­hink hu­man be­ha­vi­o­ur” („Пре­о­бра­же­но”), за­то што се стал­но пи­там за­што смо ми ова­кви ка­кви је­смо. Осе­ћам као да сто­јим не­где спо­ља и све по­сма­трам. Пре­и­спи­ту­јем се, сме­јем се, пла­чем, за­чу­ђен сам ка­ко смо ми љу­ди та­ко де­струк­тив­ни, шта пра­ви­мо, гра­ди­мо…. 

Ко­ли­ко год  вас не­ке ства­ри рас­ту­жу­ју ипак у сво­ја де­ла уно­си­те и ко­мич­не еле­мен­те, или ми се чи­ни?

Да, уно­сим. Ту­жне ства­ри та­ко­ђе мо­гу да има­ју сме­шну стра­ну. Же­лим да ука­жем да љу­ди че­сто за­бо­ра­ве да мо­гу да про­ме­не не­што у жи­во­ту. Има­мо и ма­шту и моћ да то ура­ди­мо. Све је у ру­ше­њу пра­ви­ла. По­не­кад мо­раш да по­ме­риш гра­ни­це, да би мо­гао да ди­шеш и ра­диш не­што но­во.

Сти­вен Хо­кинг је го­во­рио да би жи­вот био тра­ги­чан да ни­је сме­шан, да ли ми­сли­те исто?

Ајн­штајн је ре­као слич­ну ствар. Би­ло је и оних ко­ји су твр­ди­ли да мо­жеш љу­ди­ма да­ти не­што на­ме­ње­но њи­хо­вом уму, али мо­раш им пру­жи­ти и смех, јер је то не­што што их спа­ја.

Да ли ме­сто у ко­јем чо­век жи­ви од­ре­ђу­је ње­го­ву суд­би­ну? Ви сте иза­бра­ли Ко­пен­ха­ген и Дан­ску, да ли је то исти­на?

По­ти­чем из ма­лог ме­ста Аку­ре­и­ра на се­ве­ру Ислан­да. Оти­шао сам из ње­га, јер ми је тре­ба­ло да до­ђем до  ва­зду­ха и до про­сто­ра за сво­је ми­сли. Сма­трам да би сва­ко мо­рао да оде не­где дру­где да би се про­на­шао. Би­ло је по­треб­но да по­бег­нем из тог ма­лог ме­ста, да бих се­би до­зво­лио да бу­дем ова­ко луд и кре­а­ти­ван, као што сам са­да. 

Ра­ди­те ли тре­нут­но на но­вим про­јек­ти­ма?

Упра­во се ба­вим ви­део епи­зо­да­ма, за­пра­во крат­ким при­ча­ма, у три­на­ест на­ста­ва­ка, ко­је ћу об­ја­ви­ти по­чет­ком ју­на. Мо­же­те их пра­ти­ти на ин­тер­не­ту под на­зи­вом „Ro­om for one” (Со­ба за јед­ну осо­бу). Ра­ди се о осо­би, ко­ја је пот­пу­но здра­ва, али бе­жи од жи­во­та у бол­ни­цу и ту же­ли да оста­не. Кон­стант­но се по­вре­ђу­је ка­ко би ту бо­ра­ви­ла што ду­же и по­бе­гла од све­та. Сви по­не­кад има­мо та­кву же­љу за бе­гом услед тен­зи­ја, од ко­јих се ја бра­ним ре­ци­мо ме­ди­та­ци­јом. И мој по­сао ме по­вре­ме­но спа­са­ва, јер сам до­ста по­ве­зан са ме­ди­ји­ма.  То је по­не­кад ствар­но луд свет и про­сто си за­ро­бљен у ње­му.

Да ли мо­же­те да де­фи­ни­ше­те ва­шу жи­вот­ну фи­ло­зо­фи­ју и у ко­јим умет­но­сти­ма, осим ове ко­јом се ба­ви­те, ужи­ва­те?

Још увек тра­гам за сво­јом жи­вот­ном фи­ло­зо­фи­јом и во­лео бих да имам јед­ну. Про­бу­дим се сва­ког ју­тра и ми­слим дру­га­чи­је, из­гу­бим на­ду, па је на­ђем опет. Ина­че во­лим му­зе­је, сли­ке, скулп­ту­ре, ап­стракт­ну умет­ност, над­ре­а­ли­зам, по­сто­ји не­што есен­ци­јал­но у све­му то­ме. Бу­де ми до­сад­но кад не­ко же­ли да ми ис­при­ча при­чу, јер же­лим сам да раз­у­мем су­шти­ну. Во­лим Ан­сел­ма Ки­фе­ра, не­мач­ког сли­ка­ра и ва­ја­ра.

Коментари5
d953c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
Opasni postulati, pomerati granice, rusiti pravila doveli su do plasticne kulture gde je jedino dostignuce samo pomeranje granica i rusenje pravila koji nemaju nikakvog smisla. Vrlo brzo, pokazace sam zivot, da upravo postovanje granica i pravila je preduslov ozbiljnog i smislenog zivota. Hipici su radikalno pomerili "granice", posledice toga ogledaju se u najtragicnijoj socijalnoj patologiji. Pogledajte po Evropi ostarele istetovirane pionire i pionirke hipi pokreta, kao simbol jednog praznog, parazitskog zivota. Samo su ostale tetovaze i alke u usima u redovima pred socijalnom sluzbom! Navedite bar jednu relevantnu ustanovu, skolu, pozoriste koje uspesno funkcionise a da se ne postuju pravila i granice? Nikada granice i pravila nisu sputavala kreativnost, naprotiv, podsticala su!
Sasa Trajkovic
@ poštovana Ivana moj komentar je bio afirmativan a kritika se odnosila na repertoar Beogradskih pozorišta i tendencije komercijalizacije umetnosti kao koncepta neo liberalnog društva potrošačkog mentaliteta.
Ivana
Smatram da onda treba precizirati odgovorom gde ciljate. Ovako se lako izvede zakljucak da ste mislili na predstavu sto slozicete se nije fer prema autoru i izvodjacima.
Sasa Trajkovic
Danas je nažalost umetnost postala samo jeftina zabava za dokolicu tog neo liberalnog koncepta društva gde je i umetnost samo ROBA često za jednokratnu upotrebu. Umetnost je uvek angažovana postavlja pitanja i provocira odgovore.
Ivana
Da li ste gledali predstavu ili izvodite pausalne zakljucke? Zasto mislite da kroz komicne elemente, koreograf ne skrece paznju na svakodnevne situacije kroz koje prolazimo?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља