недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 21.03.2018. у 13:15 Катарина Ђорђевић
КАКО ДО ПОСЛА

Радно место у свом селу

Да живот припадница нежнијег пола на селу буде бар мало лакши, држава се обавезала да даје подстицаје оним женама које желе да се баве пољопривредом и школују
(Фото Р. Крстинић)

О лепотама и тешкоћама женског предузетништва Тања Прохаска, Аница Батинић и Јелена Ристић су недавно причале на конференцији „Жене из руралних крајева – равноправне грађанке Србије”. Жене у нашим сеоским подручјима живе много теже од оних у граду, а на том скупу чуло се да је више од половине њих незапослено, готово 60 одсто нема пензију, а многе ни здравствено осигурање. Да живот припадница нежнијег пола на селу буде бар мало лакши, држава се обавезала да даје подстицаје оним женама које желе да се баве пољопривредом и школују.

Збогом асфалту због фарме крава

Тања Прохаска (Фото А. Васиљевић)

Радни дан Тање Прохаске (37), мештанке села Орловат код Зрењанина, почиње пре свитања и кукурикања првих петлова. Након што спреми доручак за своју породицу и пробуди седмогодишњу Ленку и супруга Мирослава, отпрати девојчицу у школу и подмири потребе седмомесечне кћерке Ане, Тања одлази у шталу, где помаже супругу око исхране крава и ношења млека до лактофриза. Када заврши „прву смену” у штали, Тања се враћа кући, где спрема ручак за раднике и породицу, одлази по кћерку у школу, а потом се враћа на „посао”, јер фарма од 35 музних крава захтева стални надзор и бригу. Породица је поново на окупу тек у касним вечерњим часовима.

Све то можда не би било необично да Тања није магистар техничких наука, која је након основних студија као стипендиста Европске уније и Министарства спољних послова Италије завршила и мастер студије на Пољопривредном факултету у Болоњи. Иако је по повратку из Италије добила и стипендију за талентоване и даровите од Министарства науке Србије, „вишак” диплома био је сметња у тражењу посла овој младој и даровитој жени.

– Без обзира на то што је моја диплома веома тражена на тржишту рада, без успеха сам конкурисала на десетине конкурса. Један несуђени послодавац ми је чак отворено рекао да не може да се помири са чињеницом да је жена коју запошљава образованија од њега. Веома ми је жао због тога, јер је држава уложила много у моје образовање и усавршавање. Када сам схватила да, упркос високом образовању, не могу да пронађем посао у струци, донела сам судбинску одлуку да се са супругом из родног Зрењанина преселим у село Орловат и водим фарму крава – прича Тања Прохаска.

С обзиром на то да је цео живот провела на „асфалту”, Тања је мислила да ће се тешко привићи на сеоски живот, али када су деца дошла на свет схватила је све предности одрастања у природи и разумела колико јој олакшање доноси чињеница да децу може да пусти у двориште без страха за њихову сигурност.

– Живот на селу се у многим сегментима разликује од градске свакодневице, почев од тога да цео комшилук зна шта сам тог дана кувала, па до обичаја да ти сви мештани „бесплатно” деле савете о васпитању и одгајању детета. У сеоској средини од жене се очекује да потребе своје породице увек ставља испред сопствених жеља и она треба да се избори за „право” да иде код фризера и буде дотерана, јер се то сматра луксузом. Ја сам имала ту срећу да су у породици мог мужа жене кроз генерације биле поштоване – баш као што се од моје свекрве није очекивало да музе краве и обавља тешке послове у штали, то није ни моја обавеза. Ја сам носилац пољопривредног газдинства и истовремено се бавим вођењем документације фирме. И изборила сам се за право да имам машину за прање судова – у шали каже Тања.

Пчеле обезбедиле егзистенцију

Аница Батинић (Фото А. Васиљевић)

Младалачки снови Анице Батинић (47) из Лазарева били су везани за путовања и упознавање далеких култура и цивилизација. Када је стекла диплому туристичког техничара, није ни слутила да ће пчеле и мед обележити њен живот. Она је већ неколико година председница Удружења пчелара Србије, а у посао са производњом меда ушла је сасвим случајно – она и њен супруг су од свекрве на поклон добили кошнице.

– Рођена сам у околини Бијељине и мој деда се бавио пчеларством, а ја сам као мала учествовала само у врцању меда. О пчеларству нисам знала готово ништа – почела сам да учим из књига и од искусних пчелара, а када сам се 2010. године учланила у Удружење пчелара, била сам једина жена. Данас сам на челу овог удружења, а на нашој породичној фарми имамо преко 300 кошница – са поносом прича Аница.

Ова предузетница признаје да је пчеларство веома тежак и захтеван посао, али да је задовољство немерљиво.

– Мед је најслађи производ нашег рада, али да би се до њега дошло потребно је много труда и рада. Моји синови су студенти и они ми помажу када је у питању врцање меда и сељење кошница, јер не желим да их оптеретим послом и одвојим од књиге и академског живота. После толико година рада, мене и даље фасцинира чињеница да мед има толика лековита својства и да су сви пчелињи производи дар природе – почев од прополиса, преко полена, па све до матичног млеча. Мед регулише метаболизам, чува вид, побољшава циркулацију, повећава хемоглобин у крви, јача апетит, смирује запаљенске процесе, а редовним узимањем меда ми јачамо одбрамбене снаге организма – поносно прича Аница.

Да у Богатићу жене буду познате

Јелена Ристић (Фото А. Васиљевић)

Свесна да од једног посла не може да одгаја троје деце и да им обезбеди све што чини саставни део детињства и младости, Јелена Ристић (37) из Богатића истовремено води пекару, козметички салон и продавницу боје и лакова.

– Када ме питају за неку познату жену из Богатића, ја не могу да се сетим ниједног имена. У нашем крају жене су увек стајале иза својих мужева, браће или очева – скромно каже Јелена, која се налази у Удружењу жена западне Србије.

Након удаје Јелена је почела да ради у породичној пекари – у жељи да изучи све тајне пекарског посла, она је засукала рукаве и годинама устајала у четири ујутру како би својим суграђанима могла прва да понуди свеж хлеб и миришљаве кифле, погачице, кроасане, паштете… Радила је све послове – од продавачице до директорке, а онда је пожелела да отвори козметички салон за своју душу. Како су деца расла, постајала је свесна да ни два посла нису довољна за квалитетан живот петочлане породице, па је отворила продавницу боје и лакова. Свесна је да је узор шеснаестогодишњој Милици, деветогодишњем Душану и осмогодишњем Вуку и зато се труди да увек буде и вредна и дотерана. Уз све то, на сто им износи ону храну коју гаји у свом пластенику.

О свим лепотама и тешкоћама женског предузетништва она је са Тањом и Аницом причала на недавно одржаној конференцији „Жене из руралних крајева – равноправне грађанке Србије”, коју је поводом 8. марта организовало Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

– У мањим срединама има мање разумевања зашто се жене баве предузетништвом. Жене у руралним срединама најчешће не располажу својим новцем. Моја комшиница Мира по цео дан ради на имању са својим мужем и заједно са њим на пијаци продаје своје производе. Она муштеријама мери робу, али он наплаћује и одлучује за шта ће се новац у породици трошити – закључила је Јелена Ристић.

Коментари0
2738c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља