среда, 12.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:50
ИНТЕРВЈУ: СЛАВЕНКА ДРАКУЛИЋ, писац

Живот са Ајнштајном – теорија туге

Милева Марић је имала среће што је њен отац у то време био спреман да финансира њене студије у Цириху, али психички слом који је доживела као Ајнштајнова супруга удаљио ју је од науке
Аутор: Гордана Поповићсреда, 21.03.2018. у 22:00
(Фото Р. Црнић)

Већ и сам наслов књиге Славенке Дракулић „Милева Ајнштајн, теорија туге” (Фрактура) упућује на то какав је био живот супруге Алберта Ајнштајна, али не само њен већ и уопште положај жена на почетку 20. века када нису могле да се школују. Ауторка романа каже да ово друго није разлог због којег га је писала, али да је добро уколико читаоце подсети на то колико је положај жена био различит пре само сто година.

– Оставимо сад по страни то да нису имале право гласа, право на развод, наслеђивање и слично, али, на пример, у женској гимназији у Загребу, где је Милева неко време ишла у школу, није било кабинета за физику. Шта ће женама физика? Њен отац је морао да добије специјалну дозволу министарства како би могла да похађа наставу у мушкој гимназији. Уз то је Милева, заправо, имала среће. Њен отац је подржавао школовање својих двеју кћери, поготово Милеве, увек одличне ученице и посебно надарене за математику. У време кад је био обичај да се женска деца не школују даље од ондашње основне школе, он је био спреман да финансира њене студије у Цириху где је била једина женска студенткиња. Политехника у Цириху запослила је женску професорку, мислим, тек 1986, толико је конзервативна била та институција – каже Славенка Дракулић, чија ће књига вечерас бити представљена у Београду, у Центру за културну деконтаминацију у 19 сати, где ће уз ауторку још говорити Биљана Дојчиновић, Тамара Крстић и Сеид Сердаревић.

Јесте ли осећали бунт док сте писали о жени која пристаје на мужевљеве услове типа „престаћеш да ми се обраћаш уколико ја то затражим”?

Морам рећи да ово Албертово писмо написано 1914. године, али откривено тек тридесетак година после његове смрти, објашњава прилично тога о њиховом односу и растанку. Писмо је невероватно, обраћа јој се као слушкињи и из њега је видљиво да међу њима нема више ничега и да он само гледа како би је се решио. Тада је већ био заљубљен у своју сестричну Елзу и желео је да буде с њом, а Милева и деца били су му терет. Но, треба имати на уму и време у којем су живели и положај мушкарца. Алберту је коначно кренуло, добио је професуру у Берлину коју је желео, објавио је теорију релативитета, постајао је све познатији и све то га је променило. У том смислу, његово писмо Милеви колико год било окрутно – није било изузетно за мушкарца тога времена.

Да ли вам је било тешко да уђете у кожу Милеве Ајнштајн, или раније Фриде Кало и Доре Мар, с обзиром на компромисе које су правиле са партнерима на штету своје каријере?

Мени није било занимљиво да су се одрекле каријере због мушкараца. Дора Мар је заиста престала да се бави фотографијом кад је срела Пикаса, али Фрида се није одрекла сликања. Милева се такође није одрекла каријере због Алберта. Њој се догодило, по мом мишљењу, нешто друго што ју је одвратило од науке, доживела је психички слом. Оно што њих три веже јесте живот с генијима, изузетним личностима какве су и саме биле. Желела сам да опишем односе двају креативних, надарених особа, како то изгледа изблиза и зашто жена често испадне губитница. Иначе ми се чини да су генији у било ком подручју попут људождера, да „конзумирају” све око себе, чак и најближе особе и жртвују их свом интересу. Пикасо је најбољи пример за то. Али питање је могу ли уопште другачије?

Живимо у складном браку традиционалних и религијских вредности које би да жене врате у доба пре Милеве

Прича се да би ваша следећа јунакиња могла бити Камиј Клодел, Роденова ученица?

Немам намеру да наставим ову серију, али наравно да је Камиј Клодел одличан пример односа двоје генијалних уметника. Он је био етаблиран, а она његова ученица. Није се усудио да остави жену а она је, разочарана, престала да ради и пала у депресију па ју је породица, заправо брат, песник и дипломата Пол Клодел, затворио у лудницу да их не срамоти. Генијална вајарка живот је завршила у лудници. Или Клара Шуман, најбоља пијанисткиња свога времена која се није усудила да компонује, јер „то жене не раде”. Има таквих примера, нажалост, колико хоћете.

Уколико бисте бирали такву хероину нашег времена да ли бисте је уопште пронашли?

Мислите, да ли и данас има таквих случајева одустајања од каријере, од себе? Сасвим сигурно има, јер да нема не би се читатељке могле толико идентификовати са овим историјским личностима. Свака жена која има породицу и каријеру присиљена је непрестано да прави компромисе. Данас мање него јуче, али ипак се од жене очекује да се посвети породици више од мушкарца.

При том, чак и данас, у новим околностима, говоримо о насиљу према женама, о неопатријархату?

Некада смо сви веровали у боље сутра, генерације су одгајане на уверењу да у будућности може бити само боље, никако горе. Недавни ратови на овим просторима, а и много тога другога нас је научило да је могуће ићи назад, или два корака напред а један назад, да је све могуће. Можемо то назвати неопатријархатом, мада патријархат није никада нестао. У бившој Југославији жене су биле законски еманциповане, што је била велика ствар, али су патријархални односи владали код куће. Сваком је национализму, па тако и овом данашњем, циљ завладати женским телом и натерати је да рађа како би се „решио” демографски проблем. На то се, тражењем забране абортуса, надовезује црква, тако да живимо у складном браку традиционалних и религијских вредности које би да жене врате у доба пре Милеве. Грађанске су се вредности успут изгубиле, појели су их идеологија, корупција и страх.

Ви сте једном рекли да демографске проблеме не могу решити црквене проповеди. Да ли вас је ико озбиљно схватио?

Нико није озбиљно схватио ни мене, ни било кога ко говори о томе да ни црква ни држава не могу решавати демографски проблем пуким обећањима, нити успостављањем министарства. У Хрватској је проблем велико исељавање, потрага за бољим послом или за послом уопште. Зар би људи одлазили у непознато када би постојали пристојни услови за живот у њиховој земљи?

Ауторка сте књиге „Како смо преживели комунизам”. А како преживети капитализам?

Источна Европа као да се последњих неколико година коначно пробудила из сна о бољем животу у демократији и капитализму. Били смо наивни кад смо поверовали да ће се заиста све променити набоље. Демократија је испала демократура, како је говорио Предраг Матвејевић, а капитализам је окрутнији него што смо уопште могли замислити, да о неправди и социјалном раслојавању и не говоримо. Осим тога, и у земљама чланицама ЕУ, ми смо ипак грађани другог реда. Кад само помислите да нам продају мање вредну храну, на пример Нутелу под истом етикетом и једнако скупу. То је врхунац цинизма. Да, свакако би вредело написати како смо преживели транзицију, а смејали су се само неки, они који су се обогатили приватизацијом и лоповлуком сваке врсте.


Коментари7
b792f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

MIrjana Milutinović
Albert i Mileva Einstein su imali još jedno žensko dete koje se rodilo pre njihovog zvaničnog venčanja. Šta je sa tom devojčicom? Gde je ona?
Sreten Bozic -Wongar
Bez akasemske sposobnosti Mileve Maric ,svet nikana ne bi cuo o njenom nevernom muzu Anstajnu.
Мали Ђокица
Ово скоро да нема веза са стањем жена пре 100 и више година. Ово има везе са једним обичним неморалним човеком. Код нас стање жене које није ни тада било нешто напредно не знам за случај да муж није хтео да разговара са женом. А и да је било тако, сваки муж-домаћин је водио бригу о свом породу као што је чинио и Милевин отац. Сам чин напуштања деце да би живео у родоскрвној вези са сестром говори све о лику Алберта. А колико је он био велики питање је да ви би био да му Милева није све израчунала и дала на "тацну". А проблематично је и чија је то била првобитна теорија релативитета.
Твртко
Сваки човек бира између каријере и породице. Најбоље је кад постоји баланс. Ако су и муж и жена посвећени каријери ... породице нема. Или ... ако су обоје посвећени породици, тешко да ће било ко од њих изградити неку каријеру. Будући да је жена из физиолошких разлога, (нега деце, дојење, порођај ...) упућена на станиште, а мушкарац на окружење (да јој обезбеди храну) - природно је да у "подели посла" у научничком односу Алберт-Милева, Алберт буде тај који ће "гањати науку", а Милева - "чувати децу". Милеви, која је и сама научник, али жена која жели децу -није било лако. Она ИЛИ није ни требала да се удаје за Алберта и да рађа ИЛИ је требало да га слуша (посебно у светлу времена у ком су живели). Милева је од Алберта хтела и посвећеног научника и посвећеног оца и мужа - а то је мало ... контрадикторно. Дакле, није њима било "суђено" ... Наравно, било је ту и културолошких разлика услед различитог порекла и одгоја, а те разлике знају бити непремостиве кад људи одмакну у вези.
Darik
Zaboga covece, jeste culi za Mariju Kiri? Majci i supruzi i naucnici ciji je suprug odbio da primi Nobelovu nagradu za njihov zajednicki poduhvat, ako je ne primi i njegova supruga sa kojom je dosao do otkrica! A Albert je "ganjao nauku"? A uz cije proracune?
Препоручујем 13
Немања
Диван прилог за разумевање феминизма. Када овде локални душебрижници чују ту речи они чују радикалне, мусаве, насилне, 'западњакуше' и шта ти ја знам. А историја нам је дела предивне жене које би далеко догурале да је било веће равноправности. Ова жена је пример. И опет ће неко да се побуни што је ауторка ове књиге из Хрватске. Кад су људи овде заузети глобалним теоријама завере уместо да се баве својим двориштем, својом културом, великим људима, уче из своје историје... Не, увек је лакше решавати будућност, него сређивати садашњост и неговати прошлост...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља