недеља, 25.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:55
Еутаназија – право на достојанство умирућих

Смрт у присуству лекара

Иако је већина доктора неспремна да услиши жељу неизлечивих пацијената да им прекрати муке, одустајање од лечења или одржавања живота на апаратима у Србији се већ практикује као пасивни облик овог права
Аутор: Александра Мијалковићсреда, 21.03.2018. у 21:40
Хајрија Мујовић (Фото А. Мијалковић)

Право „на добровољни и сагласни прекид живота”, предложено у новом Грађанском законику, за сада није добило „зелено светло”, тако да се још не зна да ли ће, и када, лекарима у Србији бити допуштено да одговоре на захтев својих најтежих пацијената да им прекрате муке. У досадашњој дебати о еутаназији став Етичке комисије Српског лекарског друштва је био врло јасан – против „асистиране смрти”, док су се на округлим столовима, које је иницирала Лекарска комора Србије, чули помирљивији и не тако искључиви ставови.

У расправу су, поред лекара, укључени правници, филозофи, психолози, социолози и теолози па и шира јавност. Многи питају није ли лицемерно говорити о неповредивости живота и залагати се за његово продужење, а истовремено не обезбедити социјалне, медицинске и све друге услове да се он код најтежих болесника не претвори у неизрецив бол и понижење. Шта је разлог да се и у нашој земљи не озакони пракса која већ постоји широм света?

– Законом су у Србији већ уређени вештачка оплодња, мождана смрт или трансплантација, па зашто не би могао да се усвоји и закон о еутаназији као део лекарске помоћи у умирању? Свако ужива право на заштиту људског достојанства, од рођења па до момента смрти, па и умирући пацијент у последњем стадијуму неизлечиве болести, у стању које је непоправљиво – каже др Хајрија Мујовић, доктор медицинског права, научни саветник у Институту друштвених наука и један од најактивнијих учесника у дебати о еутаназији.

Она истиче да људи често имају погрешне представе о томе шта је еутаназија, односно – шта она није. Пре свега, може се применити само на добробит умирућих пацијената, а не свих категорија оболелих, старих или беспомоћних лица. Погрешно је изједначити је с убиством јер је данас у свету део редовне медицинске праксе према умирућима. Предузима се само на захтев, а не произвољно: потпуно је искључена недобровољна и принудна еутаназија! У случају малолетног пацијента, или пунолетног који није у стању да изјави сопствену вољу, пристанак даје његов законски заступник или блиско лице, или се правно признаје пацијентов тестамент.

– Србија би требало да следи добру праксу и напусти поимање еутаназије као убиства или медицинске праксе супротне етичким начелима. Допуштени поступци пасивне еутаназије, који се код нас већ практикују, не зову се правим именом. На пример, одустајање од вештачке потпоре животу путем апарата, непредузимање лечења, или лечење боли с ефектом скраћења живота. Све то ствара слику лицемерја и криву представу о еутаназији – указује др Мујовић.

У Закону о правима пацијената не истиче се, додуше, захтев да се оконча живот умирућих болесника, али постоји могућност обуставе започетог лечења, или да се одбије свако даље лечење ако је то њихова воља. Пацијент има право да одреди лице које ће у његово име дати пристанак (или одбијање) и бити обавештено о предузимању медицинских мера у случају да сам пацијент услед болести постане неспособан да донесе одлуку о свом стању. Ова одредба је од користи за породице најтежих болесника који заступају оно што оболели жели, али је неостварива у пракси уколико се не разуме њена суштина и повезаност с поступцима еутаназије у пасивном облику.

– Уколико се усвоји Грађански законик, а још боље ако се изради посебан Закон о еутаназији, поступци лекара би се правно квалификовали као допуштени облици медицинске праксе код умирућих пацијената. Онда би кривичне одредбе о убиству из милосрђа остале на снази само у погледу других животних ситуација када неко еутаназију чини из других мотива – објашњава наша саговорница.

Код случајева пасивне еутаназије довољно је да постоји изричита воља пацијента, његовог законског заступника, или његова изјава дата унапред, и конзилијарна одлука лекара о стању пацијента. Непредузимање медицинских мера допушта природни ток тешке болести и крај живота долази сам по себи. Међутим, код случајева активне еутаназије ситуација је битно другачија, будући да такав чин директно узрокује смрт. У земљама које су легализовале активну еутаназију процедуре су сложене, у више инстанци, у одређеном временском периоду и у комисијском раду док се не дође до дефинитивне одлуке. Ту се укључују и судски органи који констатују чињеницу смрти.


Коментари7
32058
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubisa Jovasevic
1982 godine je na B odeljenju Klinike za ortopediju lezao pacijent, student medicine, koji je dugo godina vec bio lecen od jednog oblika sarcoma koji je napao butnu kost i karlicu. Imao je jake bolove. Oko 24 h sestra koja je dezurala nasla je ampule morfina i spric pored njegove postelje. Pozvala me ja tad kao dezurnog lekara. Bilo je jasno da je pokusao suicid. Dali smo mu nalorfan i on je preziveo. Ziveo je jos deset dana i svaki dan je dok je mogao, zahvaljivao sto mu je zivot spasen. On je jedan od najvaznijih i za mene najupecatljivijih razloga da budem protiv eutanazije.
Zeljko N.Bgd.
Bravo za koleginicu pof Hajriju i njene saradnike. Korektan predlog, ali nema ko to da razume ili nece.
Иван
Сви смо ми од рођења "неизлечиви пацијенти" јер нас увек и сигурно чека смрт. Зато било каква "помоћ" у самоубиству било кога је недопустива. Нарочито у данашњим временима када постоји низ лекова за ублажавање болова и омогућавање колико толико достојанственог живота до смрти. Једино када неку особу напусти дух, више годинама није свесна живота око себе, а душа и витални органи још увек живе, може се размишљати о донирању органа те особе некоме ко је свестан живота, још увек има духа у себи, али нема довољно виталних органа који могу да на дужи период подрже живот те особе, где донирање органа може да продужи живот. Говорим из личног искуства.
stojan misic
razlog je jednostavan,drzava želi do kraja da iscedi mučenika i porodicu.do poslednjeg dinara.tako vam je i sa domovima za stare.privatnim.cedi dok ne presuši.a posle...ko ostane taj vraća dugove.žalosno i nehumano društvo u srbiji.
Sasa Trajkovic
U danima kada nam je polovinu populacije zahvatio ne grip već m. boginje i odnele toliko žrtava u vremenima kada nam se raspada čitav zdravstveni sistem takozvanim reformama mi pričamo o EUTANAZIJI??? Srbija nema ni primarnu zdravstvenu zaštitu, zdravstvo nam decenijama kuburi sa korupcijom a skanadali su malte ne svakodnevna pojava, u vremenima kada nam najbolji lekari odlaze na pečalbu po svetskim metropolama neko bi da EUTANIZUJE celo jedno društvo lud, zbunjen NE normalan.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Друштво /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља