На згради садашњег Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију, у Улици Високог Стевана 2 у Београду, данас је постављена спомен-плоча у знак сећања на страдање осам стотина Јевреја који су са тог места, од 18. до 22. марта 1942, одведени у смрт.

„Окупили смо се на овом месту да отргнемо од заборава и обележимо последње боравиште Јевреја који су одавде камионима-душегупкама одведени у смрт”, рекла је поводом откривања спомен-плоче Софија Француски Леви, председница Женске секције Јеврејске општине Београд.

Зграду у Улици Високог Стевана 2 подигли су чланови београдске јеврејске заједнице 1938. године, с намером да у том женском јеврејском дому буде обданиште и диспанзер за децу и занатска школа за девојке слабијег имовинског стања. Дом је томе и служио до 6. априла 1941, да би већ у мају био претворен у јеврејску болницу, пошто су Немци претходно забранили београдским Јеврејима да се лече у градским здравственим установама, али и да раде као лекари, па и у било којим другим јавним службама. У Јеврејску болницу стизали су Јевреји из града, али и банатски Јевреји који су допремљени у Београд, као и тешко оболели логораши са београдског Сајмишта. Болница је зато имала све више лекара и помоћног медицинског особља, али и пацијената.

Сви су они у другој половини марта, за само неколико дана, одведени у смрт, а остало је забележено да су ови болесници и њихови лекари били прве жртве покретне гасне коморе, камиона-душегупке, који је неколико дана пре тога стигао у Београд. Довезли су га два нижа СС-официра Гец и Мајер. Био је то, у ствари, обичан камион марке „саурер”, чији је ауспух тако преправљен да су издувни гасови из мотора преусмеравани у херметички затворен простор иза кабине возача. Када је ауспух био овако постављен, вожња дуга 10–15 минута била је довољна да угуши стотину људи закључаних у возилу. Тако су Гец и Мајер вожњом по граду на путу до Јајинаца за неколико дана погушили све штићенике и запослене из Јеврејске болнице. По доласку у Јајинце, седам Срба затвореника износили су мртве из камиона и закопавали их масовне гробнице.

Давид Албахари је о томе написао роман „Гец и Мајер” и на откривању спомен-плоче прочитан је одломак из ове књиге.

После Јеврејске болнице, Гестапо је усмерио гасни камион ка логору Сајмиште. За прве транспорте Немци су позивали оне који хоће да се јаве добровољно да их „пребаце на другу локацију”, али када више није било добровољних пријава, Немци су сами одређивали ко ће у камион. На списковима су биле целе породице, које су заједно утериване у душегупку.

Међу окупљенима пред спомен-плочом у Улици Високог Стевана била је и једна од логорашица са Сајмишта – Естер Бајер Албахари. Она је рођена у логору Сајмиште 1942. године, прерано, у седмом месецу. Одмах после рођења, сакрили су је у логору. Немци су затим њену мајку и целокупну фамилију угурали у душегупку. Беба је скривена остала сама, без својих најближих, али нашао се ту Драгољуб Петковић, Србин који је радио на Сајмишту, и кришом је однео у Материнско удружење у Звечанској, где је била до краја рата.

Софија Француски Леви каже да ће Јеврејско женско друштво „Мазал” настојати да од заборава сачува све зграде и сва места која су у предратном и ратном Београду Јеврејима нешто значила, а једно од таквих места свакако је Јеврејска болница.