Филмски центар Србије објавио је „Критички водич кроз српски филм 2000–2017”. Ова књига, у којој је анализирано 200 филмова, представља напор да се сажму домети српске кинематографије у 21. веку. Аутори су филмски критичари млађе генерације: Ђорђе Бајић је дипломирао српски језик и књижевност, Зоран Јанковић енглеску књижевност, Иван Велисављевић светску књижевност и драматургију.

Да ли примећујете неке нове „таласе” српског филма у 21. веку?

Ђорђе Бајић: Две тенденције су доминантне: уметнички филм, намењен превасходно приказивању на фестивалима у иностранству, и комерцијални филм за приказивање у Србији, евентуално у региону, који претендује на статус биоскопског хита. Драгојевићева „Парада” је један од ретких филмова који је спојио готово неспојиво: успешно је приказан на фестивалу А категорије и направио сјајан резултат на благајнама у земљи, региону и шире. „Живот и смрт порно банде”, „Клип” и „Српски филм” представљали су замајац таласа „нови српски брутализам”, а као одговор на ову тенденцију јавили су се филмови који спајају наглашено лирично и трагично: „Ничије дете”, „Енклава”, „Исцељење”. Кад је реч о комерцијалним остварењима, увек су атрактивне комедије („Јесен самураја” комедију успешно укршта са борилачким/спортским филмом) и костимирани филмови који подсећају на „славну и бољу” прошлост (оба „Монтевидеа”, као и брзопотезне адаптације романа Мир-Јам). Наши редитељи све више експериментишу са формом и садржајем, а доказ је Фест који је донео филмове какви раније нису постојали код нас. 

Који филмови су имали најбољу рецепцију у земљи а који у свету?

Зоран Јанковић: С једне стране имамо изразито, а потпуно оправдано, хваљене филмове који су побрали бројне похвале и у иностранству: „Живот и смрти порно банде” Младена Ђорђевића, „Клип” Маје Милош, „Ничије дете” Вука Ршумовићем, „Тилва Рош” Николе Лежаића, а за које није било очекивано, имајући у виду њихову природу и бит, те ауторски израз, да постану и велики биоскопски хитови. Има и часних примера филмова које је публика похитала да погледа у биоскопима, а који су наишли и на референтне похвалне критике („Монтевидео”, „Парада”, „Мали Будо” и „Јесен самураја”).

Често чујемо да има превише ратне тематике у домаћем филму…

Ђорђе Бајић: Публика се временом уморила од ратне тематике, бар када је реч о босанском сукобу, о чему сведочи и слаба биоскопска прођа филмова у којима се обрађује ова тема. Зечевићев „Непријатељ” је веома занимљив ратни хорор хибрид, а није у већем броју привукао гледаоце. Чак су и у иностранству вишеструко награђивани „Кругови”, квалитетна пост-ратна драма Срдана Голубовића, прошли у Србији знатно слабије него што заслужују. Имајући то у виду, не чуди што се и филмски ствараоци окрећу другим темама. Највише се очекује „Заспанка за војнике” Предрага Антонијевића, али се он бави Првим светским ратом, а не регионалним сукобима из последње деценије 20. века.

У којој мери су наши редитељи тражили предложак у историјском тематици, а колико у литератури?

Зоран Јанковић: У једном тренутку српски филм се окренуо историји и историцизму, али се ту, услед буџетских ограничења, застало на скоријој прошлости без амбициознијих сценографско-костимографских захвата. У неколико наврата исходиште је био и историјски ревизионизам, што јесте био одраз некаквих мање-више тихо имплицираних дневнополитичких, па и идеолошких наметања. На скоријем узорку немамо примере недвосмислено успелих адаптација књижевних дела, што може бити одраз продукцијских ограничења, али и последица чињенице да је у овом периоду књижевност на српском језику, баш као и српски филм, изгубила на значају и привлачности.

Наши редитељи у емиграцији...

Иван Велисављевић: У овом периоду неколико редитеља отишло је у Лос Анђелес, али се на покретној траци фабрике снова није нашао њихов целовечерњи играни производ – Холивуд је остао неосвојива тврђава за наше ауторе. Ипак, постоји један круг филмова који се делом или у целости догађају у Америци, а чији су аутори наши редитељи који су живели или још увек живе у САД. Реч је о феноменолошки интригантним филмовима који се често и баве темом емиграције: „Тамо и овде” Дарка Лунгулова самим насловом сажима сукоб који се у тим филмовима углавном истражује. Ту су и „Мамарош” Моме Мрдаковића, „Лав хантер: Приче из њујоршког таксија” браће Бала, „Љубав” Владана Николића. Сви се дешавају у Њујорку – граду који је очито био и достижнији и културолошки ближи нашим ауторима од Лос Анђелеса. Но, „Филм ноар” Срђе Пенезића и Ристе Топалоског је најзанимљивији случај: један од два српска играна филма у 21. веку, у потпуности на енглеском, смештен у САД, стилски у миљеу класичног ноар филма.

Који закључак може да се изведе када је реч о филмској музици?

Иван Велисављевић: Да се у филмовима који су циљали на популарност често тражио кафански народњак, да су тзв. урбане комедије и драме изгубиле трку да им парирају поп-рок или реп хитовима, а да су музику за арт-филмове, нажалост, мало пута потписивали рафинирани композитори уметничке музике с истинским разумевањем функције филмске музике. У првом случају: „Хаљиница боје лила” Николе Пејаковића, „Несаница” Жељка Јоксимовића, „Пукни зоро” Магнифика. Те се песме и данас певају свуда и готово се заборавило да су настале за потребе филмова. На плану арт-филма има неколико правих бисера, попут музике Мише Савића за „Земљу истине, љубави и слободе”, музике Бориса Ковача за „Бели, бели свет”, електронског скора Милана Ђурђевића за „Панаму”, музике Александра Симића за „Оптимисте”, Марија Шнајдера за „Кругове”, Јање Лончар за „Влажност”. Најбоља употреба постојеће (архивске) музике, јесте у филму „Непослушни”, где се онеобичавање света и доза бајковитости постижу шлагерима шездесетих, а по сличној врсти креативне употребе готове музике ваља издвојити и „Јесен самураја”.  

Зашто су у последње време документарци све популарнија форма?

Иван Велисављевић: Инспиративна стварност, мањи трошкови продукције а потенцијално бољи пласман на интернационалном тржишту, релевантно знање о светском документарном филму које су документаристи у Србији предано стицали током година, те системска подршка државе. С тим да се у случају Србије заиста може без задршке потегнути она флоскула да је стварност у 21. веку била бизарнија од сваке измишљотине.