недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Кроз мир се наставља разорно дејство НАТО бомби

Аутор: Живојин Ракочевићпетак, 23.03.2018. у 22:00
Дејство противваздушне одбране Војске СРЈ (Фото Л. Адровић)

Неколико дана пре бомбардовања почела је да се јавља нека неприродна тишина у којој се живот повлачи у себе, људи настоје да буду неприметни, а град полако престаје да дише. Два сата пре прве бомбе нестала је струја, и то је био врх страха и тишине, изгледало је као да више нико не постоји у Приштини, ни Срби ни Албанци, као да је празнина прогутала сваку наду и решење. Звук прве, далеке бомбе и прозорских стакала која се тресу био је знак да из периода савршене тишине улазимо у доба експлозија. Био је то неки наопаки тренутак олакшања, најчешће садржан у реченици: „Нека се све ово најзад заврши”. Извесност бомби била је лакша од неизвесности чекања у залеђеној тишини. То је тренутак који човека натера на покрет и на мисао да је свугде боље него у његовом дому, стану, граду.

Почиње кретање и тражење пута. Ветар улицама носи црвени летак који на албанском језику позива да се крене према Албанији и Македонији, потписује га нека албанска организација. Грчевито се слушају вести у које нико не верује, све вредно је склоњено „на сигурно место”. Бомбе се приближавају центру града, хистерија расте, говори се да ће албански делови Приштине организовати отпор и да почињу уличне борбе. Два огромна кратера зјапе из православног гробља, у кафани „Ризница”, један пијани стратег зна да су градско гробље тукли турски бомбардери.

Право лице рата показало се оног трена када су две колоне кренуле из града у супротним правцима – једна према Албанији и Македонији, а друга према централној Србији. На пустој станици у Приштини аутобус „Ниш-експреса” изгледа као спас за децу, старце и неки свет који бежи. Професор Милојица Шутовић, привидно смирен и успорен, стоји са својом породицом. Аутобус личи на конзерву пуну људског меса, неку децу убацују унутра преко глава људи који седе – рука руци додаје, према крају аутобуса, дете које вришти. Бранко Брудар је своју девојчицу Јулију послао у црногорске планине код баке да је сачува од бомби и разарања. Чинило се да је Приштина центар пакла и да је боље склонити најмилије. Међутим, бомба је у Мурину погодила деветогодишњу Јулију и њену сестру од тетке Оливеру. Постало је јасно да вас ништа не може заштитити, да нигде нисте сигурни и да се Приштина проширила на целу земљу.

„Код мене је било и неке наивне наде да се то ипак неће догодити. Све до те вечери када смо чули сирене за узбуну. Сећам се да сам гледала у небо више него икада пре”, каже Сања Јосифовић, која је тада радила као асистент на Филолошком факултету у Приштини. Она је овде дошла после завршених студија књижевности на Кембриџу и покушавала да нађе реч која је гора од очајања. „Осећала сам и гађење према искварености и ружноћи у људском роду. Ругло сам видела у наредбодавцима, а и у непосредној околини, код распамећеног народа који у страху граби оно што му не припада из опљачканих продавница. У подрумима, склоништима било ми је занимљиво да посматрам људе у новој ситуацији. Уочавала сам солидарност и доброту.”

Област Метохије већ је била дуже у страху и сукобима који су се као у случају Ораховца у јулу 1998. преносили и на градске средине. Ослободилачка војска Косова, готово је заузела овај град, живело се са отмицама, заседама и убиствима, многа села су етнички очишћена дочекала бомбе НАТО-а.

„Недељу дана пре бомбардовања звао је наш кум Зоран Пушица из Смедерева и рекао: ’Куме, ускоро почиње бомбардовање, долазите код нас!’ ’Хвала, куме, ми остајемо овде’”, одговорио је књижевник из Ђаковице Ранко Ђиновић и никоме од укућана није пренео садржај разговора. Прве бомбе погодиле су око 19 часова брдо Чабрат у његовом граду. „Изашли смо на терасу и видели ужарену лаву како иде према небу. Сутрадан је стигао позив: ’Отаџбина зове!’ Пољубио сам породицу и отишао.”

У време пада те бомбе на Ђаковицу, на другом крају Косова и Метохије, у Гњилану, глумац и редитељ Цветко Станојевић спрема представу као да је све у најбољем реду. „Почетак пролећа 1999. памтим по ’Породичним причама’ Биљане Србљановић, које смо приводили крају у нашем позоришту. Скоро да нисам обраћао пажњу на стваран живот, и мало ко је од нас Срба веровао да ће се бомбардовање, које се најављивало са Слободне Европе и Гласа Америке, кроз отворене прозоре албанских станова и кућа наставити правим бомбама авиона НАТО-а. Вест о томе, 24. марта, после осам увече, донели су нам родитељи који су дошли да одведу своју децу са генералне пробе.” Станојевић није ни слутио да премијера никад неће бити изведена.

„После неколико дана, иако сам се по годинама ближио трећепозивцима, био сам забринут што не добијам позив за мобилизацију, као и већина нас Срба. Месец и по сам био мобилисан и имао сам срећу да не видим праве страхоте рата, али не и несрећу, која је уследила после потписивања мировног споразума.”

Цветко Станојевић једини је, од свих поменутих у овом тексту, преживео и рат и мировни споразум, претекао је паљевину свог дома у Гњилану 17. марта 2004, сачувао је и своје аматерско позориште, које се сада налази у селу Шилово, али ону премијеру коју су прекинули бомбардери никада не може заборавити. Тада је овај господин са шеширом неповратно изгубио град, али је остао, ту у његовој близини. Професор Шутовић, унесрећени Бранко, Сања са Кембриџа, песник Ђиновић, као и осталих 240.000 Срба, Рома, Горанаца и Албанаца привржених држави Србији нестали су из својих градова и села након споразума о миру. Кроз мир се, до дана данашњег, наставља разорно дејство бомби. Зато Срби који живе на Косову и Метохији страхују од новог споразума, поделе и великих решења која могу збрисати њихову малу, тешко и крваво стечену слободу у гету.


Коментари6
5a338
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Matija Soskic
Komentatori treba da pazljivo procitaju izvestaj Svetske zdravstvene organizacije o osiromasenom uranijumu na Kosovu. Ali, u Srbiji sve sto dolazi iz Njujorka ili Zapada smatra se laznim. Da li oni znaju da se uranijum kao element nalazi u zemljinoj kori, i da mu je u lezistima koja se nalaze i u Srbiji koncentracija milion puta veca?
Matija Soskic
Pisati i govoriti o razornom dejstvu bombi sa osiromasenim uranijumom i izgubljenom Kosovu je daleko lakse i bezbolnije nego da se pise i govori o masovnoj nezaposlenosti u Srbiji.
Dr.Sreten Bozic -Wongar
Osiromaseni uranium bacen tokom bombardovanja ostaje u zemlju peko 12.000 godina ; stetan po prirodu. B. Wongar , pisa , Nuclea Triologi.
Јован К.
Стрјањем ваздуха и водотоковима затроване су БиХ, Србија и околне земље у региону. Зато би требало да се организује конференција на којој би учествовали стручњаци из свих земаља региона и сагласно донета резолуција о ратном злочину против човечности и катастрофалном оштећењу еко система. На основу те резолуције би могло да се покрене питање одговорности и кривице оних који су наредили употребу оружја са осиромашеним уранијумом.
Препоручујем 36
vujica
Da je sreće košto nije svakka TV sa nacionalnom frekvencijom bi od sutra pa nadalje a pre svega Javni servis RTS,svakodnevno prikazivalo dogadje za vreme trajanja zločinačkog bombardovanja Srbije.Ovo iz razloga da se mi potsetimo već i zbog slanja poruka narodima zemalja koji su ove zločine činile,a lažno su prikazivali razloge.Očit primer je skrivanje razorog dejstva osiromašenog uranijuma..Italijani su jedino smogli da sakupe hrabrost i javno to priznaju,...
Dejan
Не само Италијани. И Шпанци, и други. Поуздано знам, из прве руке.
Препоручујем 35

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља