среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45
КАКО ЈЕ ДАЈАНА ОТКРИЛА ЗЕМЉУ СВОЈИХ ПРЕДАКА (3)

У Котор отишла Дајен, а вратила се Дијана

Деда Лазар и бака Анђелија у колони са картонским ковчезима и крпеним завежљајима ступише на палубу „Аурелије” која убрзо отклизну ка пучини на путу за Трст, Ђенову и Перт у Аустралији.-
Аутор: Лазар Ковачићсубота, 24.03.2018. у 10:01
Фото Пиксабеј

Не знам зашто, али ме је нешто, опет, враћало и вукло пијаци и глатким каменим плочама. У жамору Котора као да сам разабрала казивање моје бабе Анђелије. На тој пијаци мој деда, Лазар, који је надничио у луци, скупљао је увенуло поврће и пред вече кувао на малој пећи на дрва.

У сусрет Лазару долазила је седамнаестогодишња Анђелија која је својој баки на пијацу носила корпе кртоле и блитве. На склиском каменом плочнику, увек загледана у пучину, као да неког очекује, промаши степеник. Поврће се расу на све стране, а она у ракама високог, кршног, горштака.

Среле су им се очи, заплеле и залиле печатним воском судбине. Не скидајући очи једно с другог, покушали су да раздвоје измешано поврће, али су обоје знали да се они неће раздвајати.

Њен отац није дао ни чути.

– У Брда, у катун, у сиротињу. Не дам! Не, и готово.

Њена мајка је ћутала, а бака пресекла и рекла Да, а после три недеље, уплетених руку, омотаних везеним пешкиром, Лазар и Анђелија су венчали пред оцем Петром, у цркви Свете тројице.

Ту ноћ дуго нисам заспала. Небо натопљено звезданом прашином и сребром месечине, а мој јастук сновима детињства, Фриментла и Перта и раширених руку моје баке.

- Љепото и доброто, моја. Пре загрљаја, увек би стигле речи моје, добре баке, Анђелије из Доброте крај Котора.

Тог дана, који је био врелији од претходних, обилазили смо све што је историјски било важно, очима занимљиво, души драго а телу угодно. Чинило се, као да није било камена, који није био преврнут.

Фото Пиксабеј

Предвече ме, са ниским и слабим сунцем, сустигао ме умор. Пролазили смо по ко зна који пут каменим плочама Луке, са масивним бетонским навезима прекоокеанских бродова, округлих са широком капом, вековима полираних ужадима пристиглих, уморних или нестрпљивих бродова да што пре исплове на отворено море.

Села сам да предахнем на једном од тих бетонских навеза. Орјен се прво наслонио, па добро начепио и свом снагом налегао на уморно сунце, кога ће на путу за починак и поклопити. Као лагана завеса, на слабој промаји, лелуја сумрак, а пале се и први свици, уличних фењера, а отуда од Зеленике, помоли се блиједо, па све одлучније и смелије - месец и све просину и обасја.

Годио ми је тај кратки предах, одмор и разгаљујући маестрал са пучине. Седела сам на топлом камену, навеза бродова. Испод је море искрило, а пучина се таласала у даљину.

Испред мене се као фатаморгана пропе и изрони брод ‚‚Аурелија", са гласним командама официра, журним покретима посаде и тискањем шарене скупине путника. Угледах како се стрмим степеницама, са ужетом као оградом и рукохватом, палубе дохватају моја баба Анђелија и деда Лазар, у колони истих, са неким чудним картонским ковчезима и крпеним завежљајима.

Мој деда, Лазар Милићевић је био из Кремена Дола код Требиња. Са четири стрица у три трошне брвнаре је живело пет фамилија. Имао је три брата и две сестре, био је најмлађи. Каменим шкриљцима застрт сјенокос није могао прехранити краву и неколико овчица, а крчевина са кромпириштем недовољна ни за двоје без икакве наде да ће се шта променити.

Фото Википедија

Невољно одлуче, да он, тек ожењен мојом бабом Анђелијом из Доброте код Котора, крене на дуг и неизвесан пут преко океана. Ако успе, да и друге повуче, а ако не, бар ће бити двоје мање на скромној трпези и конаку. Деда Лазар и бака Анђелија ступише на палубу „Аурелије” која убрзо отклизну ка пучини и отплови а  горке сузе потекоше низ Анђелијино лице. Није стигла ни зајецати а само су се чули уједначени чеони удари ‚‚Аурелије" о немирно море, на путу за Трст, Ђенову и Перт у Аустралији. 

Дајен није овде тражила географске корене њених предака, она је с тим била начисто, одавно. Географски корени њених предака су њу тражили и нашли је ту док је седела на бетонском навезу у луци Котор, у касно повечерје тог 17. августа.

„Не знам колико сам дуго седела. Вероватно не дуго. Не сећам се, али се добро сећам да сам видела цело путовање бродом и искрцавање у луци Фриментл у Перту. Мислима сам крилила и плутала изнад брода све док се нису искрцали.

Не сећам се шта је било са мном, али сам пратила шта се догађа са мојом бабом и дедом. Као да ме је струја високог напона ошинула. Добро сам се заљуљала и пукла, човече, пукла до краја.

Прво сам тихо плакала. Бол је био жесток у чеоним костима. Сузе су лиле и унутар мене и споља. Потом сам тихо јецала, па грцала и све гласније завијала, као кад ти отму младе.

Моји нису знали шта ће ни са мном ни са њима. Целу ноћ сам проплакала. Дежурни лекар у хитној помоћи ми је дао да попијем два барбутана и могадон. Мојима је објашњавао да су се срели и удружили велики напор, врућина и узбуђење, те да сам управо у току, неке врсте, нервног слома, који је врло тешко разумети и објаснити.

Ту ноћ сам на каменом навезу седела, на том истом, са којег је откачено уже брода који је са бабом и дедом отпловио, а који је узроковао и да се нека опруга можданих веза у мени, откачи, саспе и пукне.

Испред мене у помрчини немирно море, иза леђа светла Котора, изнад главе пун месец а у средини свега тога, међу шетачима на препуној риви, ја седим и гласно ридам, ма јаучем, као црногорске нарикаче.

Моји кажу да сам се опирала да одем одатле, дуго и готово манијакално сам очи упирала у празну и мрачну пучину, не престајући да плачем и да очима срљам у празно, чврсто се обема рукама држећи за навез, да су ме једва с њега откинули, а успели су тек кад је „Аурелија" пристала у луку Фриментл и њено уже пало на неки други навез и све зауставило.

Уже је чврсто обгрлило навез брода у Перту, и тек тада су моје руке попустиле и ослободиле стегу навеза у Котору, с којег је брод кренуо.

Са брода је, у рано јутро, умијен прозрачном сумаглицом и осушено топлим, јутарњим зрацима Западне Аустралије сишао је високи Лазар Милићевић из Кремена Дола крај Требиња и моја бака Анђелија, рођена Мирановић из Доброте, крај Котора.

Сишли су у луку Фриментл. Кошчате руке Лазара су дрхтале и саме од себе, а посебно када су покушавале да смире трептај испрепадане, уморне и ломне, фигуре моје баке, Анђелије. Он осмехом и оком обигра у круг, докле се могло.

Фото Википедија

– Стигли смо, Анђо, моја.

– Стигли смо, мој, Лазаре.

Зајеца Анђелија, и плачем и погледом се обазирала према пучини и полугласно, сузама заливала позиве својима, које је оставила. Није се хтела ни окренути ка луци. Ушла је у прса свог Лазара и дуго и тихо цвилела. Њен Лазар је био окренут ка крајолику новог живота. На кошчатом лицу, горштака, херцеговачког крша, појави се широк осмех и поглед се разведри и просину као ведро, петровданско небо.

Загрлио је своју Анђелију, која се још није усудила погледати где су стигли и која није била свесна да је крај путовању.

– Стигли смо Анђо. Напред морамо, назад немамо куд. Овдје ћемо свити наше гнијездо и овдје, негдје, ће бити наша кућа, не брини, Анђо.

И то је то. Крај те приче, коју сам на својој кожи осетила и која је могла нашкодити мом здрављу, а због које сам срећна.

Не знам да ли да ти захвалим, што си ме усмерио на праву страну, јер нисам сигурна да ти је то била намера, или се и судбина умешала.

– Дијана, судбина и историја се тако испреплетала и уплела с тобом и Стјуартом. Твој Стјуарт је Енглез. Од када је он фасциниран историјом?

– Од када је сазнао да је директни потомак славног лорда Нелсона, најславнијег британског поморског војсковође. Платио је истраживање и добио сертификат, оверен жигом Краљевског Историјског Института. Ено га, урамљен виси изнад његовог радног стола.

– Знам, показао ми је лично. И види како судбина може да усмери наше животе и да нас подреди себи.

Лични пријатељ адмирала, Нелсона, сер Томас Фриментл, командант медитеранске флоте, 1812. године, упловљава у которску луку да убеди Петра II Петровића у заједнички поход против Француза.

Фото Пиксабеј

Сто година касније, 1912. твој деда Лазар и бака Анђелија, са тог истог навеза у луци Котор испловљавају за Аустралију. Тамо упловљавају у луку, у коју је 1829, на челу британске поморске флоте упловио, Чарлс Фриментл, син, Томаса Фриментла, оног из Котора.

По њему лука и тај део града носе име Фриментл. Видиш Дијана, један Фриментл је испратио твоју бабу и деду из Котора, а други дочекао у Перту у Аустралији, у луци названој по њему Фриментл.

Њих двојица су били у блиском пријатељству са славним лордом Нелсоном, а твој Стјуарт је далеки, али директни потомак најславнијег команданта армаде комонвелта. Данас сте ти и Стјуарт та веза Котора и Фриментла.

Историје и судбине. Твој деда Лазар и бака Анђелија сад мирно почивају.

– О боже, благи. Ништа није било случајно. Донела сам женске и мушке ношње, Боке, Црне Горе, Херцеговине и Рјечник српског језика.

И, само да знате, букирали смо карте за идуће лето.

– Шта, Стјуарт намерава да мало дубље раскопа которске археолошке наслаге?

– Не, Стјуарт је свој посао завршио у Боки. Мој тек почиње. Чека ме Кремени До и херцеговачки крш. Фамилија мог деде, Лазара чека, на локалном гробљу, да им запалим свеће, да и они почивају у миру.

А сад адио поштовани господине, обрати се призваним акцентом из дубине памћења, бојом гласа, интонацијом и вокалитетом своје баке Анђелије, Дијана Мекалистер Милићевић.

У Котор је отпутовала Дајен, а из Котора се вратила Дијана.

Поздравили су се, са додатком, трећим пољупцем који је заједно са свим стварима и обичајима, донела из Котора.

Сео је у кола, махнуо и лагано кренуо низ улицу високих кућа, витких стабала палми и дебелих банковних рачуна. Знао је да ће се у њој Перт побунити и да се неће лако предати. Али исто тако је знао да и Котор и Доброта, имају своје разлоге. Зов Перта и Фриментала ће и даље сагове путовања простирати на ту страну али ће се и према Котору, Доброти и Херцеговини, знати закотрљати и забелети, као серпентине од Котора до Ловћена и сунцем избељени херцеговачки крш.

 

 Лазар Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија

 


Коментари5
74edc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milorad Milan Damjanovic
Ovo je prijatelju moj, malo reci dobro...a, vise je nego odlicno...Kada krenes pisati knjigu, bicu ti prvi sponzor...
Stevo Jerkic
Predivno.
Dragica
Дирљив текст. Расплаках се читајући.
Dusan
Ova poslednja tri vezana teksta su pravo osvezenje! Svaka cast i hvala!
Modesty
Lepo...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља