У његовом пројектном бироу исцртани су Нови Београд, стамбена насеља попут Бањице, Коњарника и Железника, ауто-пут кроз Београд, „Газела”, Мост на Ади, Пупинов мост, аеродром, Лука Београд, обилазница, пешачка зона Кнез Михаилове, „Београд на води”...
То је само кап у мору урбанистичке ризнице која ће ову годину посветити јубилеју – 70 година Урбанистичког завода Београда. Тим поводом биће уприличене бројне трибине, изложбе, конференције, публикације стручног материјала и монографије, док ће два догађаја осветлити највећа достигнућа најзначајније институције планирања у Србији и изван њених граница. Зграда завода на углу Палмотићеве и Улице деспота Стефана у фокусу је међународне архитектонске јавности као представник београдске архитектуре на изложби „СОС брутализам” у Музеју архитектуре ДАМ у Франкфурту, а од јула ће се наћи и у Музеју модерне уметности (МоМА) у Њујорку, са оригиналним цртежом Генералног плана Београда из 1950. и опусом часописа „Урбанизам Београда” који је излазио од 1969. до 1982. године.
– Наша зграда је симбол урбанистичке професије у Србији, а њен аутор архитекта Бранислав Јовин за ово здање добио је престижну југословенску „Борбину” награду за архитектуру 1970. године. Здање је најстарије дело београдског брутализма – покрета у архитектури који се у Европи развијао педесетих и шездесетих година 20. века, а препознатљив је по фасади од необрађеног бетона – објашњавају у Урбанистичком заводу.
У тај објекат на шест спратова и 6.500 квадратних метара планери су се, из зграде преко пута Правног факултета у Булевару краља Александра, уселили 1970. Било је то 22 године пошто је град основао завод. И то пре свега захваљујући Николи Добровићу, првом градском архитекти који је схватио колико је неопходно да постоји тим за осмишљавање развоја југословенске престонице и трансформације послератног разрушеног Београда у двомилионски град, какав је данас. Милош Сомборски био је први директор Завода и руководилац Генералног плана Београда усвојеног 1950. у коме је предвиђено повећање броја становника са 350.000 на милион. На челу те институције смењивали су се бројни директори, а златно доба београдског и југословенског планирања обележиле су архитекте Милутин Главички и Александар Ђорђевић, наглашавају у Заводу.
Они су 1972. потписали чувени Генерални урбанистички план Београда до 2000. Из данашње перспективе готово је незамисливо да председник државе лично учествује у презентацији стратешког плана престонице, јер ниједан то није учинио након Тита. Јосип Броз је 1972. у Великој сали Завода слушао и коментарисао урбанистичке идеје и визије.
– Тај ГУП је знаменит по томе што је у његову израду било укључено више од 250 експерата и сарадника, из седамдесетак научних и стручних институција. Урађено је око 150 студија и анализа, а тада су консултанти били стручњаци са Вејн стејт универзитета из САД – истичу у Заводу.
Људи који су га водили у његово златно доба, али и њихови следбеници суочавали су се са сличним или истим изазовима – политичари и инвеститори су сматрали да планова није било за актуелне инвестиције и пројекте, споро су доношени, а кад се усвоје – већ би били превазиђени.
После бројних измена Генералног плана из 2003, данас је 66,45 одсто грађевинске територије Београда покривено плановима детаљне регулације, што је један од главних предуслова за добијање грађевинске дозволе.
– Планском документацијом штитимо јавни интерес, то је наш најважнији задатак. Приградски делови морају да добију канализацију, школе, обданишта, паркове, док је будућност Београда силазак на реке, више пешачких зона и бициклистичких стаза – истиче Весна Тахов, директорка Урбанистичког завода од 2016. године.
Највећи изазови
Антоније Антић, директор од 2004. до 2008.
Израда планова у мом мандату била је оптерећена дилемама. Са једне стране постојао је притисак да се изађе у сусрет инвеститорима, а са друге недовољно јасан својински статус градског грађевинског земљишта који је често доводио до потешкоћа у дефинисању јавног интереса и његове заштите од притиска капитала. Догађало се да јавни интерес буде жртвован да би се додатно изашло у сусрет инвеститору. Било је инвеститора којима се посвећеније излазило у сусрет и оних других којима се мање чинило. Како је долазило до те диференцијације било је изван сазнања Завода. Моје неразумевање са неким ставовима саобраћајне струке није било само у случају Моста на Ади, ја, на пример, никад нисам сасвим разумео решења где се транзитни саобраћај провлачи кроз центар града. Али као директор био сам обавезан да прихватим ставове стручњака.
Др Жаклина Глигоријевић, директорка од 2008. до 2012.
Измене Генералног плана Београда 2021. требало је да обезбеде основ за нове инвестиције у граду и реконструкцију центра кроз ревизију зоне водоизворишта, дефинисање критеријума за изградњу високих објеката, површина за нове привредне зоне и трансформацију постојећих у стамбене, јавне и комерцијалне намене. Био би то школски пример плана постиндустријске реконструкције града да није било имовинских и технолошких несагласности и нејасних питања надлежности. Из опште еуфорије и дебата око трансформације приобалног комплекса Лука Београд – Ада Хуја на Дунаву, конкурса, мастер плана светских стар-архитеката, требало је у ГУП-у ускладити намене и услове за преображај тако да не угрозе постојеће функције, а омогуће постепену трансформацију када се разреше имовинскоправни, политички и финансијски односи.
Посебан професионални изазов 2009. наметнуо је Закон о планирању и изградњи. Тада смо добили обавезу да у року од 18 месеци израдимо нови план генералне регулације. Био је то никад виђен регулациони план за 60.000 хектара грађевинског подручја Београда. Уз огроман напор, нову методологију, уз пуно стручног преговарања, супротстављених интереса, био је спреман за усвајање крајем 2012. Усвојен је тек 2016. у новом сазиву Градске управе.
Др Небојша Стефановић, директор од 2012. до 2016.
Израда и усвајање Просторног плана за подручје „Београд на води” – специфично по великој политичкој тензији и очекивањима, критици дела јавности и усаглашавању жеља инвеститора са нашим законима и стручним ставовима. И ту смо успели, поред тога што је део јавности оспоравајући приступ државе том пројекту неоправдано бацио сенку и на план и на рад Завода. Тачно је да смо добили концепт и жеље инвеститора, и политичку инструкцију да то спроведемо. Међутим, у том концепту није био сагледан наш, јавни интерес, и због тога смо га знатно променили, и поред великих отпора. Смањили смо „апетите” инвеститора, дефинисали јавни простор, довољно широке и проточне саобраћајнице, сачували неке визуре, проширили јавну обалоутврду, сачували и заштитили неке објекте, повећали минималне урбане стандарде из Генералног плана, обавезали да се изгради капитална инфраструктура битна за цео Београд, покренули пројекте од значаја за град као што је нови мост преко Саве и тунел ка дунавској страни… Начин на који смо то урадили мене као тадашњег директора чини поносним. Можда то најбоље осликавају речи и жалбе инвеститора упућене градоначелнику на почетку посла да их „Завод стопира и мења им решења”, као и речи Синише Малог упућене мени и Заводу на крају посла и бројних дискусија – „За све сте били у праву”.
