субота, 29.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:36
МЕЂУНАРОДНИ ПРЕГЛЕД

Нова генерација повлачи границу

Аутор: Драган Вукотићсубота, 24.03.2018. у 22:00

Годишњице каткад знају бити врло непријатна ствар, нарочито у политици. Последице лоших одлука умеју да као авети груну из дубине ормана, где су биле чврсто замандаљене, и поново подсете на опасне потезе који су их изазвали. Ове недеље су обележена два таква датума – годишњица почетка бомбардовања СР Југославије 1999. и почетак инвазије на Ирак 2003. За разлику од прве интервенције, која се у круговима који су је иницирали и даље сматра успешним моделом, о ирачкој кланици као великој грешци, 15 година касније, готово да нема збора ни у утицајним медијима нити у политичком естаблишменту. Док је Багдад и даље у хаосу, Београд је некако наставио да живи. 

О деценији и по у Ираку после Садама ових дана у „Њујорк тајмсу” пише ирачко-амерички интелектуалац Синан Антун и каже да иако је живот под паском режима био неподношљив – данас је горе. За 15 година од инвазије нико не зна колико је Ирачана погинуло. Неке процене иду и на више од милион жртава...

Но, заједничко обема интервенцијама јесу отисци прстију једне генерације политичара која је ведрила и облачила тадашњом глобалном политичком ареном, а њихов рукопис препознатљив је по заклањању иза фраза које играју на емотивну страну посматрача, с ваљда најциничнијом од свих – оном о „хуманитарним интервенцијама”. У предвечерје НАТО бомбардовања СРЈ Тони Блер је најавио да „нова генерација повлачи границу”. Биће то борба за „вредности”, за „нови интернационализам у којем се више неће толерисати брутална репресија целих етничких група” и „они који су одговорни за такве злочине више немају где да се сакрију”. Објашњавајући нацији хуману страну своје интервенционистичке доктрине, Бил Клинтон је рекао: „Постоје ситуације у којима једноставно више не можете окретати главу на другу страну.”

Добровољно пристајући да буду саучесници, најутицајнији светски медији су затворили своје новинске ступце и простор у етру за све оне који су можда мислили другачије. Узалуд су поједини интелектуалци упозоравали да се у тренуцима двоипомесечног бомбардовања СРЈ у једној од најважнијих чланица НАТО – Турској – догађа нехумано поступање према курдској мањини. Њихове речи су остајале далеко испод радара „нове генерације” и њених „ратова за вредности.” Тек накнадна памет је макар мало осветлила недоступне коридоре у којима су доношене одлуке од глобалне политичке важности. Захваљујући огромном напору сер Џона Чилкота свет је сазнао позадину сазревања контроверзне одлуке о упаду у Ирак. У мору материјала (реч је о 12 томова или 2.600.000 речи) Чилкотове комисије издвојило се оно сада већ антологијско Блерово писмо дубоке оданости Бушу. 

„Бићу уз тебе шта год да одлучиш”, пише Тони Блер. Он ипак упозорава америчког председника на ризике уласка у још једну војну авантуру: „То није Косово, то није Авганистан, то није чак ни Заливски рат.”

СМЕНА ГЕНЕРАЦИЈА: Тада направљени преседани створили су претпоставке за нарушавање равнотеже и настанак хаоса у који је данас гурнут велики део Блиског истока. И још нешто: ојачала је цела једна нова генерација политичара која је била незамислива пре само 15 или 20 година. За разлику од својих „либералних” претходника, они се и не труде да покажу да макар декларативно верују у мантре у које су се заклињали политичари који су доминирали у периоду на раскршћу два века.

Колико прошлог викенда Русија је по четврти пут добила истог председника, а Кина је дала зелено светло за неограничену владавину свог лидера. Доналд Трамп, призор из најгорих „либералних” кошмара, одједном је јава, и то вољом гласача.

Шта се догодило?

Јачање ауторитарних лидера који владају гвозденом песницом у великој мери је продукт грешака које су направили такозвани друштвено прихватљиви политичари. Заправо, на неки начин су они допринели креирању ових потенцијалних опасности за демократске вредности. Како другачије објаснити чињеницу да је после вероватно најуглађенијег председника у модерној америчкој историји нација за свог вођу изабрала мизогиног ексцентрика? „Нова генерација” о којој је пре само 19 година славодобитно говорио Блер данас је приличнији термин за неке нове деспоте. Они више нису спремни да се повлаче под налетом реалполитике заогрнуте у ушећерене вербалне бравуре. Граница коју исцртавају сада је омеђена терминима као што су поштовање међународног прва, немешање у унутрашња питања других земаља, а у случају Трампа и отворено позивање на поштовање америчких интереса.

Представљајући свет као манихејску борбу добра и зла (у којој су они, наравно, увек на правој страни) политичари који су заговарали „хуманитарне интервенције” довели су до тога да њихова оружја опале против њих. Злоупотребом изузетних цивилизацијских тековина попут људских права за задовољење сопствених циљева допринели су њиховом обесмишљавању и јачању једног другог фронта.

Да ли је вредело? 

 


Коментари2
90ee2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radoslav Jovanovic
Intelektualci imaju slabost sto svemu daju neki filozofski prizvuk uz neizbeznu ekvilibristiku svakojakih fraza i novih izraza preuzetih iz raznovrsne literature. U sustini radi se o licnostima koje izvrsavaju naredbe mocnika bez ikakve savesti i licnog pre ispitivanja. Svi su oni opcinjeni osecajem da sve mogu i ako dobro znaju da oni ne pretstavljaju moc. Oni su samo izvrsioci namere mocnika. Licnosti su tu ne vazne. Da nisu bili oni bio bi neko drugi. Sistem uspostavljen od mocnika iz USA mora da traje i mora da traje terorom. Jer, ako terora nema nema ni diktatue. Bar oni imaju praksu . Vezbali su na Indijancima i Crncima. Sta mislite o deci koja su rasla gledajuci zlocine nad ovim ljudima? Oni su postali odrasli ljudi i za sebe tvrde sa su demokrate? Sokantno je kad "obicni Amerikanci" prihvataju zlocin nad drugim nacijama sa osecajem "izuzetnih". Pa to smo vec gledali zar ne?
Радо Мир
Најновији CrossTalk невероватног Питера Лавела, Американца који већ пуно година живи и ради у Русији. Гости: аналитичар, екс-маринац Ken O’Keefe, човек који се одрекао америчког држављанства (од срамоте), Christopher Neiweem, учесник заливског рата 2003 и Mohammad Marandi, професор унив. у Техерану. Тема - 15 година од ''ослобађања'' Ирака. O’Keefe подсећа да је између 1 и 2 милиона људи побијено, а пола мил. деце помрло од последица санкција....Износи и монструозан податак да се у Фалуџи женама брани да затрудне - рађају, јер су бебе које се рађају ужасно деформисане, као последица високе концентрације зрачења и хемије. П.С. Ако сматрате да сте у стању да без последица по сопствену психу баците поглед на морбидне слике деформисане деце, какве ни најболеснија људска машта не може да осмисли, копирајте у претраживач ''Falluja Irak children deformities''. Наглашавам, упозорени сте, није за свачији ''стомак''. Уосталом, њихови ближњи морају да их гледају свакога дана, и то већ годинама.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља