Јапанци обожавају природу, цвеће код њих има далеко веће значење него у другим културама, сваком дрвету дају посебну симболику и по њима ниједно цвеће није тек тако „залутало” на земљу. То је нарочито изражено у њиховој столетној уметности аранжирања – икебани. Јапански дизајнер Масанори Умеда дао је свој допринос 1990. године овој лепој традицији, дизајнирајући собну фотељу и подаривши јој једноставно име „ружа”.

Фотеља заиста има облик цвета руже, чија расцветана круница са распуклим латицама – служи за седење и уживање. Она је привлачна, лепа и удобна. Неки аналитичари дизајна су је сврстали у тзв. еротски намештај, толика је снага њене привлачности. Масанори Умеда, иначе припадник „Мемфис” групе која се нарочито седамдесетих година прошлог века трудила да редизајнира предметни свет и дизајн уопште, успео је да искористи традиционалне вредности јапанске уметности и њене бројне варијетете флоралних мотива са циљем да реконструише и модернизује традиционалну естетику културе своје земље.

Шкољка фотеље је стабилна, од пресованог шпера и тапацирана полиуретаном пресвученим у црвени баршун, док су јастучићи у облику латица цвета убачени у стабилну шкољку, израђени од полиуретана и такође пресвучени баршуном исте боје. Читава конструкција почива на три стабилна ослонца – купасте форме од челичног алуминијума, које дају жељену стабилност фотељи.

На размеђи између традиције и модерности, јапански дизајнер нуди модерној Европи фотељу у облику руже, желећи да њено потпуно савршенство и довршеност без грешке преточи у један обичан предмет. У ствари, само на први поглед „обичан” јер фотеља у соби која нам је блиска и која је често „само наша”, никада не може бити обичан предмет. Уместо да је са исеченом стабљиком и полумртву ставимо у вазу за цвеће на столу, или да је заденемо за ревер, ми ћемо се у њу завалити, опустити и – уживати.

Масанори Умеда

 Јапански дизајнер рођен је 1941. године. Похађао је Кувасава школу за дизајн у Токију до 1962. године. Крајем шездесетих година прошлог века одлази из Јапана у Италију, у Милано, где је сарађивао са браћом Кастиљони дизајнирајући намештај за савремене ентеријере. Седамдесетих година радио је за фирму „Оливети” заједно са архитектом Етореом Сотсасом, који је имао великог утицаја на његов даљи дизајнерски опус. Тако се упознао са идејама новог правца у архитектури, ентеријеру и дизајну које су прокламовали оснивачи познате групе „Мемфис”, која је одиграла значајну улогу у прекомпоновању идеје „мање је више” у ону, добро познату „мање је – досадно”. Учествовао је на бројним изложбама заједно са истомишљеницима и за дизајн намештаја био је више пута награђиван.

Арх. Радмила Милосављевић,
www.dopisna-skola-ambijent.rs