петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
Путеви новца у спорту

Немци не желе да странци преузму њихове фудбалске клубове

Клубови прве и друге Бундеслиге гласали да остане правило „50+1”, што значи да нико са стране не може да буде већински власник
Аутор: Александар Милетићуторак, 27.03.2018. у 22:02
(Фото Пиксабеј)

Клубови из два највиша ранга немачког фудбала, прве и друге Бундеслиге, гласали су да остане правило „50+1”, по коме сваки клуб мора да задржи 50 одсто власништва над својим професионалним тимом, плус једну акцију. Тиме се спречава да било који акционар или организација са стране постану већински власник. Бундеслига је у децембру 2014. саопштила да милијардера Дитмара Хопа, кооснивача софтверске компаније САП, има право да буде газда, пошто је у континуитету инвестирао у Хофенхајм у последње две деценије.

Сходно овом правилу, ниједна личност или компанија не могу да буду већински власници професионалног клуба у Немачкој уколико нису инвестирали у њега више од осталих у претходних 20 година, пише „Спорт бизнис”. Мере су уведене како би се предупредили краткорочни улагачи који желе профит преко ноћи. Поред Хофенхајма, од правила су изузети и Бајер из Леверкузена, Волфзбург и Хановер чији власник Мартин Кинд је пре два месеца добио зелено светло да преузме већински пакет акција, пошто је улагао у клуб од 1997.

Председник Бундеслиге Рајнхард Раубал је у изјави за „Дојче веле” објаснио шта је сврха овог правила:

„Имали смо живу дискусију и искрену размену мишљења. Правило 50+1 ће ојачати немачки фудбал и укоренити га у друштво”.

У Европи фудбалски клубови су или у приватном власништву појединца, или један или више инвеститора имају управљачки пакет и клуб се налази на берзи, или клубом управљају удружења чланова (навијачи).

У сваком од ових модела постоје „подмодели”, тако да код „приватног власника”, рецимо, може да се говори о локалном бизнисмену који улаже сопствени новац у локални клуб или се до преузимања клуба стиже коришћењем зајмова, итд. Немачки модел је мешавина приватног власништва и навијача, док су у Америци сви тимови власништво лиге (МЛС).

У појединачне власнике клубова, поред осталих, спадају Роман Абрамович (Челси), шеик Мансур бин Зајед (Манчестер сити), Малколм Глејзер (Манчестер јунајтед) итд, док на пример Стен Кренке (Арсенал, 67 одсто акција) или породица Ањели (Јувентус) котирају своје клубове на берзи и у таквом моделу могуће је куповати или продавати деонице одређеног клуба.

Када су удружења чланова (навијачи) у питању и ту постоје разлике, а два основна приступа су шпански и немачки. У случају Реала и Барселоне сви они који плаћају годишњу чланарину учествују у избору председника и на први поглед то је најдемократскији начин избора. Али, једном устоличени председник онда у периоду између две скупштине (углавном четворогодишњи мандат) практично има овлашћења монарха и ведри и облачи клубом.

Својевремено је и Европска фудбалска унија (УЕФА), припремајући план под називом „Финансијски фер плеј”, саопштила да су у 2010. приходи 665 клубова порасли за 6,6 одсто (на 12,8 милијарди евра), али су зато и трошкови скочили за милијарду евра, па се на другој страни налази баласт од 14,4 милијарде евра, односно – 56 одсто клубова је у минусу од 8,4 милијарде.

План бившег председника Уефе Мишела Платинија за сређивање финансијског стања у фудбалу добио је најзначајнију могућу подршку пре четири године. Европска комисија је одлучила да се од сезоне 2014/15. из такмичења на „Старом континенту” искључе сви губиташи са минусом већим од 45 милиона евра по сезони у претходне три године, али смо сведоци да то није заживело у пракси.

Када се све то има у виду, чини се да је немачки модел власништва најприхватљивији. Шалке је пример како се углавном ради у Бундеслиги. Дневним радом клуба брине се управни одбор, али за потписивање уговора већег од 625.000 евра по сезони потребно је и одобрење супервизорског тела у коме су и представници навијача (има их близу 150.000 који плаћају чланарину). Управни одбор је хтео да се ова одредба укине, али је супервизорско тело гласало против, показујући и на тај начин снагу навијача који се стварно брину о трошењу сваког евра у клубу.

На другој страни је пример Манчестер јунајтеда, где је фамилија Глејзер до власништва стигла уз помоћ изузетно скупих банкарских и зајмова од хеџ фондова. И данас, без обзира што се приходи увећавају, никако да се дуг значајније умањи.

Према последњем извештају Уефе, Јунајтед је и даље на најзадуженији клуб у Европи, са 536 милиона евра, а иза њега су Бенфика са 336, Интер са 306, Валенсија са 285, Квинс Парк Ренџерс са 279, Милано са 249, московски ЦСКА са 224, Галатасарај са 222, Јувентус са 209, Рома и Сандерленд са по 208...

Манчестер јунајтед спада у оне клубове који и даље не морају да стрепе од банкрота, јер им је приход већи од дуга. Исто је и са Шалкеом код кога је однос прихода и дуга 225 – 137 у милионима евра. Међутим, многи дужници нису у таквом положају. Рецимо, дански Копенхаген који дугује 138 милиона евра, а налази се у лиги која не пружа шансу за велику зараду.


Коментари1
4127e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Pravica
Tako treba! I kod nas! I u svemu!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља