понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:10

КАМПАЊА КОНФУЗНИХ ИДЕЈА

Аутор: Небојша Катићпонедељак, 21.04.2008. у 22:00

Изборна кампања политичких партија грубо игнорише економску стварност Србије. Политичке партије изнова показују грађанима, да иако са њима деле исти простор, не живе у истом свету. Домаћа економска фактографија је, одмерено речено, катастрофална. Не постоји ниједан економски показатељ који би давао повода за оптимизам.

Вишегодишњи тренд опадања броја запослених наставља се и у 2008. години. Све мање људи има стално запослење и тај број је месецима испод нивоа од два милиона. Проблем незапослености би био још тежи да нема одлива радне снаге у иностранство (у правилу најшколованије) – емиграција је ефикасан инструмент српске политике запошљавања. Политичка елита као да је задовољна таквим трендовима будући да у изборној кампањи емиграција није тема.

Инфлација расте из месеца у месец и тренутно је 13,6 процената (март 2007 – март 2008). Трговински дефицит се последњих месеци креће око невероватних милијарду долара месечно. Економски колапс се одлаже сталним растом задуживања и продајом државне имовине. У Србији се мало инвестира и много троши – то се односи и на државу и на грађане.

Политичка нестабилност и међународна финансијска криза отежавају ситуацију, али су основни економски проблеми домаћег порекла. Реч је о лошој економској политици и о недостатку било какве дугорочне економске стратегије. Каква решења се данас нуде у изборној кампањи?

У моди је гемишт конфузних идеја у чијем је центру смањивање пореза свих врста, поготово пореза на плате. Магични рецепт је савршен. Снижавање пореза на плате обара цену радне снаге, а тиме и трошкове производње. Предузећа постају конкурентнија, тражња за њиховим производима расте, а са тражњом и производња. Повећана производња подстиче запошљавање радне снаге – порески приход који је изгубљен због нижих пореских стопа биће надокнађен већим бројем запослених који ће плаћати порез. Овај механизам је сјајан на папиру, али у правилу, лош у пракси. Буџетска каса се празни одмах, а позитивни ефекти, ако уопште и дођу, стижу прекасно.

Олако се обећава и драстично смањење учешћa јавне потрошње у БДП-у. Ово подразумева драстично реално смањивање буџетске потрошње, али се (мудро) не наводe буџетске ставкe на којима ће се направити тe спектакуларне уштеде. Утисак је да су све квантификације дате не на бази анализе, већ онако „од ока”.

Нове идеје су у везии са селективним снижавањем или чак укидањем царина. Овакве мере имају смисла у државама са солидном привредом која послује у презаштићеном економском простору. Цене робе на локалном тржишту су превисоке, јер друге понуде осим домаће нема. Како високе царине елиминишу инострану конкуренцију, локална предузећа нису под притиском да подижу продуктивност или да извозе. Тада је отварање тржишта иностраној конкуренцији разумна мера, ако се процес спроводи поступно. У Србији, смањење царина би наше гиганте у производњи аутомобила, електронике, беле технике, хемијске и прехрамбене индустрије, обуће и одеће натерале да мало живну – када би их било.

Политичка елита игнорише и опасне сигнале који стижу са светског тржишта. Цене енергије и хране ће наставити да растуили ће остати на веома високом нивоу. Одговорна држава би морала припремати грађане за нова, још тежа времена. Логичне мере би, на пример, морале ићи у правцу смањивања броја приватних аутомобила и јачања свих облика јавног транспорта. Европа то одавно покушава да спроведе. У Србији је тим лакше што аутомобилске индустрије више нема, па нема ни радних места у вези са њом, која би требало штитити. Предлог из кампање о увођењу пореских и царинских олакшица за куповину иностраних аутомобила не може се рационалнообјаснити у контексту српске економске стварности. Задатак политичке елите јесте да гледа у будућност и државу припрема за нове изазове.

Проблеми домаће економије нису узроковани високим порезима, још мање високим царинама. Њихово смањење би додатно подстакло потрошњу, инфлацију, задуживање грађана и увоз. У том процесу, буџетски дефицит и спољна задуженост би још више порасли. Ниски порези су само један од услова привлачења иностраног капитала, али никако најважнији. Много важнији су квалитетна инфраструктура, квалитетна радна снага и стабилан правни и порески систем.

За малу и запуштену земљу, приоритет су инвестиције у саобраћајну инфраструктуру и енергетику, пре свега електропривреду. Када приватних инвеститора нема, а нема их, држава мора инвестирати. Важно је разумети да није свеједно која и чија средства ће се користити у том процесу. Приватизациони приходи су први извор из кога би се велики пројекти морали финансирати. Други извор би морале бити обвезнице које би издавала државна предузећа и држава. Само инвестиције финансиране из домаћих извора дају шансу домаћим извођачима. Само се на великим пројектима могу регенерисати или створити велика домаћа предузећа – другог начина нема. Када се пројекти финансирају иностраним кредитима, за њих се морају расписивати међународни тендери. На њима, домаћа предузећа уништавана ратом, санкцијама али и економском политиком, немају никакве шансе. Ако им држава не пружи шансу, нико други неће. Овакав концепт неспорно ограничава тржишну утакмицу, али би од њега Србија имала користи.


Коментари30
99066
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

james bond
Od pet makro elemenata srpska ekonomija u opsajdu u sest.Neki gradjani kao ta profesorka novinarstva se jos i izvinjavaju.Aferim.Izgleda da Srbiji nece svanut dok se ne pojave nova lica na politickoj sceni.Gosn.Katicu mozda neb bila losa ideja da razmotrite osnivanje nekolikih agencija konsalting tipa u obliku Incorporaated.Ako ce to koga da boli onda ce to biti neznalice i lazne strucnjake.Cisto da pokazete da se stvari mogu raditi i drugacije.Ukoliko se ne nadje neko u medjuvremenu da Vam ponudi kakovo odgovarajuce ministarsko mjesto.U kom slucaju bi obadvije ideje bile odlicne.Pa prava je steta da pored takvo umnih ljudi kao sto ste Vi Srbija tumara po svjetskim i ekonomskim i politickim bespucima.Mnogo pozdrava...
Nebojsa Katic
За г. Нешка - Емиграција муком стиче новац и треба да га улаже водећи рачуна о рационалном економском интересу. Идеја о фонду је занимљива, али знајући наше нарави и механизме функционисања тржишта капитала у Србији, плашим се да би све завршило у разочарењу и “сузама”. Мислим да би улагање у обвезнице вероватно било добро међу-решење, са много мањим финансијским ризиком, или ризиком злоупотребе.____За г. Вука – Не бих коментарисао потенцијални долазак на власт, ни радикала, ни било кога другог. У предизборној кампањи би то било сврставање уз неку од “зараћених” страна и не би било фер, јер бих тиме у најгорем тренутку погазио принципе којих сам се до сада држао. Радије бих критиковао појаве, а читаоци ће умети сами да се определе.____За г. Павла и г. Марка – Економска конфузија је вероватно мешавина објективно тешког наслеђа, наивних идеја и неискуства, иностраних утицаја и личних интереса. У томе је вероватно више “система” него спонтаности, међутим, у демократији и грађани деле одговорност. Наравно, све сте ово знали и без мог коментара. Још једном хвала свима.
Stefan Prvulovic
Pisete o ekomskoj situaciji Srbije kao da je ona u ove 2 decenije imala normalne uslove za svoju ekonomsku politiku normalne uslove za rad i zivot. Nijedna zemlja u Evropi nije zivele^po tezeim uslovima.Nametnuti ratovi,pljacke ,ubijanja razaranje i to sve pod dirigentskompalicom tih koji nam prete,koji nas oooooooucenjuju,sude,lazu,rasparcavaju nassu dragu Srbiju,3 meseca bombarduju i razaraju ekonomsku bazu Srbije i niz zlocina izvrsenih nad Srbijom i Srpskim narodom. O stotinama i stotinama hiljada izbeglica Srbija se nesebicno brine nastojece da im ostvari najosnovnije za zivot i rad.U takvim uslovima zivi Srbija i Srpski narod,koje Evropu i svet,to se mora govoriti stalno,doprineo da se porazi najvece zlo covecanstva zlocinacki NACIZAM. Svedoci smo kako nam to izvesne zemlje vracaju/Evropska Unija/,odnosno Srbiju razaraju,unistavaju kao da je Srbija ucinila najveci greh sto se protiv NACIZMA beskompromisno borila. Valjda ce PRAVDA i ISTINA jednog dana POBEDITI!!!!
Erazmo
Svaka cast na komentaru...
Еразмо
За Милоша Кикића. Пре преврата 2000, Србија није била на добош. Била је у ратном окружењу, под санкцијама, помагала ратне напоре Срба ван Србије, и легално и легитимно, у оквиру савезне државе, ратовала на Косову, својој територији, против сецисиониста које су наоружали и помагали Западњаци, пре свега Американци. А то кошта, како смо сви осетили на својој кожи. Што се тиче респектабилности, 78 дана се одупирала највећој армади у историји и успела да је, ипак, не прегазе као, рецимо, Ирак. Није капитулирала безусловно, без обзира шта неки Ваши љубмци причају.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља