субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 31. МАРТА

Идеолошки обрачуни Марија Варгаса Љосе

петак, 30.03.2018. у 14:27
Као књижевник Варгас Љоса зна да препозна ауторитаризам, али не и као политичар Фото HazteOir.org/CC BY-SA 2.0

ПИСЦИ И ПОЛИТИКА

Његови некњижевни наступи изазвали су нову буру негодовања у Латинској Америци, у којој пријатељства нису могућа ако нису обележена заједничком идеолошком матрицом, тврди перуански нобеловац

Толико пута до сада је Марио Варгас Љоса (81) доказивао да је бриљантан писац, а веома лош политичар… Али ништа није помогло да перуанског нобеловца одврати од жеље да у политичким токовима игра улогу проблематичног арбитра. Још од када се 1990. кандидовао за председника Перуа, и изгубио у другом кругу од Алберта Фухиморија, који је потом владао до 2000. године, Варгас Љоса се упоредо са писањем романа упустио у једнострану политичку акцију. Постао је заговорник деснице и оштар критичар свих левичарских идеја, којима се приклањао у раној младости.

Европа и Америка ретко га критикују због његовог политичког ангажмана на страни либералне деснице, иако се у политичком резоновању Варгаса Љосе препознају општа места и искључиви судови без покрића. Латиноамериканци, међутим, не праштају једином живом представнику књижевног бума што као бранитељ либерализма, па и десничарских устројења, занемарује зјапеће неједнакости, обесправљеност и историјску маргинализацију „својих“ народа.

Нобеловац покопао социјализам

Зашто је овом нобеловцу, светској литерарној звезди, са тако слојевитим романескним продорима, потребно да пропагандним памфлетима каља своје бриљантно уметничко перо?

Недавно је Варгас Љоса (82) на главном тргу у Барселони држао ватрени говор. Поименце је прозивао „пучисте“, лидере легалних каталонских партија које се залажу за независност. Клицао је „грандиозној историји“ Шпаније, славио „пет векова слободе, једнакости и мултикултурализма“.

Зорана Шуваковић

200. ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ПЕТРА ПРЕРАДОВИЋА
Песник без биографије

Основни биографски подаци, у низу издања Прерадовићеве поезије, изостављени су или фалсификовани, а тај посао траје до наших дана. Делује необично, али је тачно, да Прерадовић ни два века након рођења нема поуздану биографију

Петар Прерадовић

Увек и свуда песник је суочен са непозваним тумачима за које важи Колриџова синтагма „Киклоп с оком на потиљку“. Тако се и око поезије Петра Прерадовића нагомилало мноштво свакојаких текстова који су далеко и од поезије и од логике, а често се могу читати и као хумористичко штиво. На мети се није нашло само песниково дело него и његова биографија. Основни биографски подаци, у низу издања Прерадовићеве поезије, изостављени су или фалсификовани, а тај посао траје до наших дана. Делује необично, али је тачно, да Прерадовић ни два века након рођења нема поуздану биографију. Стога ћемо се у овом запису позабавити неким чињеницама из песникове биографије и жалосносмешним интервенцијама кривотворитеља.

Петар Прерадовић рођен је 19. марта 1818. године у Грабровници код Грубишног Поља, а крштен је у Цркви Светих 318 богоносних отаца у Малој Трешњевици. Ову цркву хрватски војници минирали су 10. јануара 1992. Његов отац Јован, аустријски крајишки официр, рођен је 1792. године у Грубишном Пољу, а мајка Пелагија, рођ. Ивичић, 1792. у Великом Грђевцу. Отац му је умро 1828. и сахрањен је у Малој Трешњевици, као и Петрова сестра Ана (1820–1822). Занимљиво је поменути да је Петрова старија сестра Марија била у браку са ковачем Павлом Соларићем из Велике Писанице који има исто име и презиме као и песник Павле Соларић (Велика Писаница, 1779 – Венеција, 1821).

Здравко Крстановић

АРХИТЕКТУРА У СВЕТУ И КОД НАС
Моја последња колумна

После 54 године, наш предани сарадник Михајло Митровић одлучио је да данашњим текстом заокружи своју сарадњу у Културном додатку

Они су обележили српску архитектуру: Стоје: Димитрије Младеновић, Радивоје Томић, Милан Лојаница, Предраг Цагић, Бранко Вујовић, Бранко Бојовић, Слободан Машић, Бранислав Јовин, Светислав Личина. Седе: Владислав Ивковић, Михајло Митровић, Александар Стјепановић, Милан Палишашки

У децембарском броју (26. 12. 2015) Политике писали смо у овој колумни о смрти прве послератне генерације београдских архитеката. Сада бисмо писали о  другој генерацији, генерацији са којом се гаси први период послератне српске архитектуре, период у коме су постигнути добри резултати који могу бити увод у савремена српска збивања.

Колико је архитектура била на маргини еманципованог друштва, најбоље се види по једној секвенци из живота архитекте Николе Добровића, вероватно једног од највећих српских архитеката, врсног градитеља, сјајног писца и ерудите превођеног на више страних језика који је био на челу „генерације 1940” која је била наклоњена писању, нарочито о архитектури.

Забележено је да је Добровић своју прву књигу штампао на најлошијој хартији, без иједног цртежа. Молио је своју супругу да повремено прође поред „Југословенске књиге” и замоли књижара да његову књигу, која лежи у излогу на парапету излога, усправи да стоји вертикално, не би ли је лакше запазили пролазници, будући купци. Ниједан издавач није хтео да штампа најзначајније Добровићево дело, а Добровић је желео да што пре изађе у јавност, да упозна Србију о значају архитектуре и урбанизма као основе изградње градова. Ово капитално дело штампао је Добровић о свом трошку из полупразних џепова свог сивог изношеног сакоа.

Михајло Митровић

НАЈИЗВЕСНИЈА НЕИЗВЕСНОСТ
Последњи смисао

 

Владимир Јанкељевич: Смрт, превео Вељко Никитовић, издање Орион арт, Београд 2017.

Студија француског филозофа и професора Сорбоне Владимира Јанкељевича под насловом Смрт привукла је пажњу широке читалачке публике још 1966. године када је објављена и читана јавно преко Радио Сорбоне. Преведена је на више језика, а крајем прошле године појавила се и на српском. Она је изазов да пасионирани читалац забележи сопствене недоумице и сажме могуће одговоре овог француског филозофа који је најстудиозније, историјски и уметнички најдокументованије, филозофски најдореченије, анализирајући све што је писано о овој интригантној теми, направио ову незаобилазну књигу.

Смрт нам остаје тајна, иако је можемо упознавати као биолошку појаву, друштвени феномен, демографски појам, сагледавати је као тему у уметности, религији, књижевности, архитектури… Смрт као „најизвеснија неизвесност” или „најнеизвеснија извесност”, без обзира на то што је неспојива са животом, ипак је у жижи интересовања људи. Смрт је оно ништа које поништава мишљење, како је рекао Шелинг. Филозофи кажу да је мисао ни о чему не-мисао. Дакле, мислимо о смрти, око смрти, поводом смрти – слично као када је реч о Богу.

Димитрије Јаничић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари5
3a48b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

марко из ваљева
Није могуће да на схватате литературу и њену образовну моћ, а,тако бахато пишете о њој. Није Толстој велики због текстова о реформи, него због „Ане Карењине“ и „Рата и мира“. Булгаковљев „Маестро и Маргарита“ је божанско дело које лечи људе више него што бих излечио др Булгаков. Зати нема ни народа ни епохе без књижевности.
Ненад Кебара
Повремено, још увек и само, у "Политици" може да се наиђе на неки текст који је у духу златне журналистичке школе или преко њене мере, јер су то прилози који су и темама и стилом постајали литература. Што би се народном изреком рекло "деси се дете и у девојци". До пре двадесетак година су то писали аутори који су у друштву били цењени и истицани, дакле, и социјално збринути, пре Другог светског рата најчешће писци и песници великог литерарног дара, често на рубу егзистенције. Данас су то потпуно потиснути ствараоци, огромног знања, ентузијазма и намере да стварна култура, књижевност и уметност не постану само доколица имућних а неприступачни пејсаж осиромашеним. Стога, једно суштинско питање - од чега (од кога) у оваквом друштву и (не)култури зависи егзистенција бриљантних културних лампадефора попут Здравка Крстановића?!
nikola andric
Pitajte bilo kog Srbina ili Rusa koliko nacionalnih pisaca poznaje a isto tako koliko nacionalnih naucnika poznaje. Iz odgovora ce vam biti jasno nacionalno vrednovanje jednih i drugih.
Milos Moskovljevic
Vargas Ljosa - covek loseg karaktera. O tome najbolje svedoci njegov privatni zivot.
nikola andric
Francuski pokret ''prosvetiteljstva'' je u sloveninskim zemljama pogresno shvacen kao ''nacitanost''. Otud toliki uticaj literatora. Za literatora nisu potrebne nikakvi obrazovni uslovi. U doba podele rada i specijalizacije vrlo cudna situacija. Ipak ona omogucava piscima da iz svoje radne sobe fantaziraju o drustvenim uredjenjima. Bez ikavog znanja o institucijama drustvenog uredjenja niti (politickoj) ekonomiji. Solzenitcin je po povratku u Rusiju predlagao vracanje Rusije u zemljordnicko drustvo po uzoru na Tolstoja. San svakog obrazovanog Rusa je bio da postane drugi Tolstoj, Dostojevski, itd. Ruski oficiri su se bavili muzikom kao Korsakov, Musorski i Borodin. Bulgakov koji je zavrsio medicinu cum laude se radije bavio literaturom nego strukom za koju je obrazovan . Takav amaterizam /voluntarizam naravno pretpostavlja drustvene troskove koji se ne mogu sagledati. Za Vargas Losa vaze iste primedbe.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља