понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05

Од ло­го­ра­ша Да­ха­уа до ве­ли­ког ма­те­ма­ти­ча­ра

Пре не­го што сам за­во­лео ма­те­ма­ти­ку мо­рао сам пр­во ма­ло бо­ље да је упо­знам, ка­же ака­де­мик Бо­го­љуб Стан­ко­вић
Аутор: Бранислав Радивојшасубота, 31.03.2018. у 22:00
Бо­го­љуб Стан­ко­вић (Фото Сану)

Бо­го­љуб Стан­ко­вић је ака­де­мик СА­НУ са нај­ду­жим ста­жом у овој уста­но­ви. Ро­ђен је 1924, до­пи­сни је члан ака­де­ми­је од 1963, а ре­дов­ни од 1972. го­ди­не. Пре не­ко­ли­ко да­на био је гост на три­би­ни Га­ле­ри­је на­у­ке и тех­ни­ке ака­де­ми­је и oко сат и по је го­во­рио, нај­пре о ма­те­ма­ти­ци, ма­те­ма­тич­кој ана­ли­зи и те­о­ри­ји уоп­ште­них функ­ци­ја ко­јом се ба­ви, а за­тим о свом жи­вот­ном пу­ту и не­ким до­га­ђа­ји­ма и лич­но­сти­ма из сво­је про­шло­сти.

Циљ три­би­не ака­де­ми­је, ка­ко је ре­че­но, је­сте да упо­зна јав­ност са успе­шним на­уч­ни­ци­ма и дру­гим ства­ра­о­ци­ма ко­ји мо­гу да нам пре­не­су сво­ја ис­ку­ства о то­ме ка­ко су по­сти­гли успех, а ака­де­мик Стан­ко­вић је не са­мо је­дан од та­квих, не­го мо­жда и нај­бо­љи при­мер ка­ко је мо­гу­ће сво­јим та­лен­том, али и ве­ли­ким ра­дом по­сти­ћи мно­го. И из­ди­ћи се из­над про­ва­ли­је у ко­је вас но­се жи­вот­не окол­но­сти. 

 

Јер то­ком Дру­гог свет­ског ра­та Бо­го­љуб Стан­ко­вић је био ло­го­раш Да­ха­уа, на­ци­стич­ког ло­го­ра у ко­јем су, из­ме­ђу оста­лог, вр­ше­ни ин ви­во екс­пе­ри­мен­ти („и на­да мном су вр­ше­ни, и то два пу­та”, ка­же). У Да­ха­уу је пре­ле­жао ти­фус. И он­да се, кад су ло­го­ра­ше осло­бо­ди­ли Аме­ри­кан­ци, вра­тио у Ју­го­сла­ви­ју, упи­сао ма­те­ма­ти­ку и 1949. по­стао сти­пен­ди­ста ака­де­ми­је и са­рад­ник ње­ног Ма­те­ма­тич­ког ин­сти­ту­та. То је вре­ме ка­да је у Бе­о­гра­ду де­ло­ва­ла гру­па зна­чај­них ма­те­ма­ти­ча­ра, по­пут Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа, Ра­ди­во­ја Ка­ша­ни­на, Јо­ва­на Ка­ра­ма­те. Већ 1954, бив­ши ло­го­раш Да­ха­уа, у сво­јој три­де­се­тој го­ди­ни, од­бра­нио је док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју.

На три­би­ни у згра­ди СА­НУ пи­та­ли су га кад је за­во­лео ма­те­ма­ти­ку, а он од­го­во­рио да је „пр­во мо­рао ма­ло бо­ље да је упо­зна да би је тек он­да за­во­лео”. А за­што је ма­те­ма­ти­ка то­ли­ко те­шка сви­ма они­ма ко­ји је не во­ле и ко­ји се њо­ме не ба­ве? На то је ака­де­мик уз­вра­тио – за­то што је ма­те­ма­ти­ка јед­на од оних на­у­ка у ко­ји­ма мо­ра­те да зна­те све од по­чет­ка. 

– Не мо­же­те да пре­ско­чи­те не­што, не­го све од по­чет­ка, од А до Цет – гла­сио је од­го­вор ис­ку­сног ма­те­ма­ти­ча­ра.

Пи­та­ли смо га ка­ко је упо­зна­вао ма­те­ма­ти­ку. Још као де­те – та­ко што се ње­го­ва по­ро­ди­ца из се­ла Бо­тош код Зре­ња­ни­на до­се­ли­ла у Но­ви Сад у вре­ме ка­да је Бо­го­љуб тре­ба­ло да по­ђе у основ­ну шко­лу. И то у јед­ну ја­ку шко­лу код Ни­ко­ла­јев­ске цр­кве. 

– Био сам та­мо као не­ко се­ља­че у три фр­та­ља пан­та­ло­на­ма, раз­ли­ко­вао сам се од дру­ге де­це и мо­рао сам да учим да по­ка­жем да по­сто­јим – се­ћа се.

Али ни­је упо­знао ма­те­ма­ти­ку са­мо због то­га. Јер ка­да је у тре­ћем раз­ре­ду гим­на­зи­је уви­део да не зна ма­те­ма­ти­ку, це­ло ле­то је про­вео уз је­дан та­да­шњи уџ­бе­ник. Сле­де­ће го­ди­не је бри­љи­рао. А кад је до­шла оку­па­ци­ја и кад је, пре Да­ха­уа, пре­ме­штен у ло­гор у То­по­ли, та­мо је ор­га­ни­зо­вао три кур­са из ма­те­ма­ти­ке. Пр­ви – по­чет­ни, а тре­ћи су већ би­ле три­го­но­ме­триј­ске функ­ци­је. По­сле ра­та био је два пу­та на Сор­бо­ни, јед­ном три ме­се­ца, дру­ги пут го­ди­ну да­на. Од­бра­нио је док­тор­ски рад пред Ра­ди­во­јем Ка­ша­ни­ном и по­сле је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду био пр­ви про­фе­сор ма­те­ма­тич­ке ана­ли­зе. Та­ко је на­ста­ла та­ко­зва­на но­во­сад­ска шко­ла ма­те­ма­ти­ке.

Ста­ри про­фе­сор је на пре­да­ва­њу у Га­ле­ри­ји СА­НУ ис­при­чао низ сво­јих жи­вот­них анег­до­та, од ко­јих је мо­жда нај­у­пе­ча­тљи­ви­ја она о то­ме ка­ко су то­ком ра­ци­је у Но­вом Са­ду ма­ђар­ски вој­ни­ци упа­ли у њи­хов стан и по­че­ли да пре­ту­ра­ју по со­ба­ма. Ни­шта сум­њи­во ни­су на­шли, али су за­бо­ра­ви­ли да отво­ре шпајз, у ко­јем је отац за­бо­ра­вио мет­ке свог прет­ход­но ба­че­ног пи­што­ља. Да су ма­ђар­ски фа­ши­сти отво­ри­ли вра­та шпај­за зна се шта би би­ло с по­ро­ди­цом Стан­ко­вић. И с да­на­шњим ака­де­ми­ком, ко­ји на пра­гу сво­је 95. го­ди­не но­си у се­би ра­дост жи­во­та и ис­ку­ство свет­ски при­зна­тог на­уч­ни­ка.

 


Коментари1
3b6f6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dušanka
Lepa priča o vrsnom profesoru na PMFu u NS. Lepo je pročitati da je još živ i bodrog duha.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља