Лутали смо по кафанама Прага, уз пиво и кнедличке (чешке кнeдле) и читали срамне написе у жутој штампи – присећа се у документарном филму „Плашим се да се све разуме” ходајућа легенда Младомир Пуриша Ђорђевић, говорећи о свом чешком пријатељу – позоришном и филмском редитељу Јиржију Менцлу. Пуриша (1924) и Менцл (1938), две сродне душе по хумору, креативности, уметности, интелекту и љубави према женама. Искрени пријатељи више од пола века.
Ти написи у чешкој жутој штампи тицали су се Менцлове четрдесет година млађе супруге Олге, њене трудноће и сумњи у Менцлово очинство, али Пуришиног страданија на прашкој улици када га је ударио трамвај, јер је наводно окретао главу за прелепом девојком на бициклу. Пуни енергије, и животне и стваралачке, одувек су били, јесу, и биће, и Пуриша и Менцл. Таквим их је бог створио. Да гледају на свет и живот, али и на себе са позитивне стране. И управо том сваколиком позитивношћу зрачи тај документарац чији је наслов преузет из једне Менцлове изјаве, филм који се после премијере на београдском Фесту 2012. године нашао поново пред публиком и то на 65. Мартовском фестивалу. У новој, освеженој, премонтираној и зато згуснутој, скраћеној, верзији (32 минута, производња: Центар филм).
Другим речима, пред гледаоцима је нови Пуришин филм (а има их до сада више од шездесет). Филмски есеј о пријатељу уметнику. Филм у којем је Менцлово својевремено постављање Прокофjeвљеве опере „Заљубљен у три наранџе” на сцену београдског Народног позоришта био само згодан повод да се на лицу места проговори о креативном процесу, стваралачком чину, пријатељству и о три љубавне приче. Оне Менцлове, па Пуришине, и љубавне приче Сергеја Прокофјева сакривене у његовој музици.
Пуриша је снимао Менцла на делу, пренео атмосферу позоришних дасака, забележио изванредног диригента Давида Порселајна, наше певаче с којима је Менцл био презадовољан. Део филма је посветио и Менцловој завидној паралелној каријери – оној глумачкој, јер је славни чешки редитељ осим у својим и туђим филмовима играо и у позоришту. У једној представи чак пуних 16 година („поносан сам на то што сам радио нешто што не знам и за шта нисам школован”, признаје Менцл Пуриши). Део филма се дотиче чешког писца Бохумила Храбала, по чијој је прози Јиржи Менцл снимио и највећи број својих филмова. Ту је и та Пуришина фотографија снимљена на лицу места на којој је Храбал далеко од гостију седи са неколико чаша пива у прашкој кафани „Златни тигар” и пише своје текстове...
У Пуркетовом стилу, у филму је много тога блиског експерименту. Рецимо, и сама игра са монтажом разнородних филмских елемената. Пурке промишља сликом, музиком, самом филмском динамиком. Тврди да редитељ никада није сигуран у монтажу свог филма, подсећа да је Ајзенштајн током пробне пројекције „Оклопњаче Потемкин” изменио неколико кадрова у последњој ролни филма, а да Годар никада није ни почињао монтажу док претходно данима није прегледао сав снимљени материјал.
И као што се прошле године, тада у својој 93. години, у стилу Славка Воркапића поигравао монтажом филма „Скерцо” творећи нови филм назван „Бункер 93”, тако се и сада Пуриша Ђорђевић играо. И створио нови филм звани „Плашим се да се све разуме”. Разумели сте? Пурке је сада у својој 94. и ненадмашан је. На енергији и полету, на бритком уму и интелекту можемо само да му се дивимо. Завист не долази у обзир.