Лу­та­ли смо по ка­фа­на­ма Пра­га, уз пи­во и кне­длич­ке (че­шке кнeдле) и чи­та­ли срам­не на­пи­се у жу­тој штам­пи – при­се­ћа се у до­ку­мен­тар­ном фил­му „Пла­шим се да се све раз­у­ме” хо­да­ју­ћа ле­ген­да Мла­до­мир Пу­ри­ша Ђор­ђе­вић, го­во­ре­ћи о свом че­шком при­ја­те­љу – по­зо­ри­шном и филм­ском ре­ди­те­љу Јир­жи­ју Мен­цлу. Пу­ри­ша (1924) и Менцл (1938), две срод­не ду­ше по ху­мо­ру, кре­а­тив­но­сти, умет­но­сти, ин­те­лек­ту и љу­ба­ви пре­ма же­на­ма. Ис­кре­ни при­ја­те­љи ви­ше од по­ла ве­ка.

Ти на­пи­си у че­шкој жу­тој штам­пи ти­ца­ли су се Мен­цло­ве че­тр­де­сет го­ди­на мла­ђе су­пру­ге Ол­ге, ње­не труд­но­ће и сум­њи у Мен­цло­во очин­ство, али Пу­ри­ши­ног стра­да­ни­ја на пра­шкој ули­ци ка­да га је уда­рио трам­вај, јер је на­вод­но окре­тао гла­ву за пре­ле­пом де­вој­ком на би­ци­клу. Пу­ни енер­ги­је, и жи­вот­не и ства­ра­лач­ке, од­у­век су би­ли, је­су, и би­ће, и Пу­ри­ша и Менцл. Та­квим их је бог ство­рио. Да гле­да­ју на свет и жи­вот, али и на се­бе са по­зи­тив­не стра­не. И упра­во том сва­ко­ли­ком по­зи­тив­но­шћу зра­чи тај до­ку­мен­та­рац чи­ји је на­слов пре­у­зет из јед­не Мен­цло­ве из­ја­ве, филм ко­ји се по­сле пре­ми­је­ре на бе­о­град­ском Фе­сту 2012. го­ди­не на­шао по­но­во пред пу­бли­ком и то на 65. Мар­тов­ском фе­сти­ва­лу. У но­вој, осве­же­ној, пре­мон­ти­ра­ној и за­то згу­сну­тој, скра­ће­ној, вер­зи­ји (32 ми­ну­та, про­из­вод­ња: Цен­тар филм). 

Дру­гим ре­чи­ма, пред гле­да­о­ци­ма је но­ви Пу­ри­шин филм (а има их до са­да ви­ше од ше­зде­сет). Филм­ски есеј о при­ја­те­љу умет­ни­ку. Филм у ко­јем је Мен­цло­во сво­је­вре­ме­но по­ста­вља­ње Прокофjeвљеве опе­ре „За­љу­бљен у три на­ран­џе” на сце­ну бе­о­град­ског На­род­ног по­зо­ри­шта био са­мо зго­дан по­вод да се на ли­цу ме­ста про­го­во­ри о кре­а­тив­ном про­це­су, ства­ра­лач­ком чи­ну, при­ја­тељ­ству и о три љу­бав­не при­че. Оне Мен­цло­ве, па Пу­ри­ши­не, и љу­бав­не при­че Сер­ге­ја Про­ко­фје­ва са­кри­ве­не у ње­го­вој му­зи­ци.

Пу­ри­ша је сни­мао Мен­цла на де­лу, пре­нео ат­мос­фе­ру по­зо­ри­шних да­са­ка, за­бе­ле­жио из­ван­ред­ног ди­ри­ген­та Да­ви­да Пор­се­лај­на, на­ше пе­ва­че с ко­ји­ма је Менцл био пре­за­до­во­љан. Део фил­ма је по­све­тио и Мен­цло­вој за­вид­ној па­ра­лел­ној ка­ри­је­ри – оној глу­мач­кој, јер је слав­ни че­шки ре­ди­тељ осим у сво­јим и ту­ђим фил­мо­ви­ма играо и у по­зо­ри­шту. У јед­ној пред­ста­ви чак пу­них 16 го­ди­на („по­но­сан сам на то што сам ра­дио не­што што не знам и за шта ни­сам шко­ло­ван”, при­зна­је Менцл Пу­ри­ши). Део фил­ма се до­ти­че че­шког пи­сца Бо­ху­ми­ла Хра­ба­ла, по чи­јој је про­зи Јир­жи Менцл сни­мио и нај­ве­ћи број сво­јих фил­мо­ва. Ту је и та Пу­ри­ши­на фо­то­гра­фи­ја сни­мље­на на ли­цу ме­ста на ко­јој је Хра­бал да­ле­ко од го­сти­ју се­ди са не­ко­ли­ко ча­ша пи­ва у пра­шкој ка­фа­ни „Злат­ни ти­гар” и пи­ше сво­је тек­сто­ве...

 У Пур­ке­то­вом сти­лу, у фил­му је мно­го то­га бли­ског екс­пе­ри­мен­ту. Ре­ци­мо, и са­ма игра са мон­та­жом ра­зно­род­них филм­ских еле­ме­на­та. Пур­ке про­ми­шља сли­ком, му­зи­ком, са­мом филм­ском ди­на­ми­ком. Твр­ди да ре­ди­тељ ни­ка­да ни­је си­гу­ран у мон­та­жу свог фил­ма, под­се­ћа да је Ај­зен­штајн то­ком проб­не про­јек­ци­је „Оклоп­ња­че По­тем­кин” из­ме­нио не­ко­ли­ко ка­дро­ва у по­след­њој рол­ни фил­ма, а да Го­дар ни­ка­да ни­је ни по­чи­њао мон­та­жу док прет­ход­но да­ни­ма ни­је пре­гле­дао сав сни­мље­ни ма­те­ри­јал. 

 И као што се про­шле го­ди­не, та­да у сво­јој 93. го­ди­ни, у сти­лу Слав­ка Вор­ка­пи­ћа по­и­гра­вао мон­та­жом фил­ма „Скер­цо” тво­ре­ћи но­ви филм на­зван „Бун­кер 93”, та­ко се и са­да Пу­ри­ша Ђор­ђе­вић играо. И ство­рио но­ви филм зва­ни „Пла­шим се да се све раз­у­ме”. Раз­у­ме­ли сте? Пур­ке је са­да у сво­јој 94. и не­над­ма­шан је. На енер­ги­ји и по­ле­ту, на брит­ком уму и ин­те­лек­ту мо­же­мо са­мо да му се ди­ви­мо. За­вист не до­ла­зи у об­зир.