среда, 25.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54
ДЕВЕТ ДЕЦЕНИЈА „ЛОЛЕ”

Студентски дом у коме се поштује традиција

Места се разграбе већ на почетку расподеле, а академци неретко у њему проведу целе студије
Аутор: Ана Вуковићуторак, 03.04.2018. у 14:43
У оквиру студентског дома постоји и ресторан у коме се дневно спреми око 3.000 оброка (Фото А. Васиљевић)

Брига о добрим и сиромашним ђацима из свих наших крајева на Београдском универзитету води ме да вам јављам о својој намери да им подигнем кућу у близини њихових будућих школа. Нада ми је да ће они, ослобођени на тај начин свакодневних материјалних тешкоћа, добити више прегнућа да се спреме за послове којима се мисле одати – писао је 1926. године краљ Александар Карађорђевић тадашњем ректору.

И испуни се краљева жеља. Добише студенти своју кућу пре тачно 90 година – 1928. године. На углу улице посвећене краљевој супрузи, краљици Марији, и булевара који носи име по његовом имењаку из династије Обреновића, данас се уздиже зграда најстаријег студентског дома на Балкану. У здању саграђеном према пројекту руског архитекте Георгија Павловича Коваљевског и носи име по свом добротвору, краљу Александру Првом, тренутно станује више од 500 младића и девојака из унутрашњости.

Радислав Митрић (Фото А. Васиљевић)

– Ка овој установи највише гравитирају студенти факултета који се налазе у близини, односно у центру града, иако имамо станаре и са ДИФ-а или Шумарског факултета. У једном периоду дом је заиста важио за елитни јер су га добијали само академци са најбољим просеком оцена. Структура студената данас се променила и сви који конкуришу углавном су одликаши, тако да у свим домовима има заиста добрих ђака – објашњава Радислав Митрић који „Лолом”, како га студенти и сада називају, руководи већ 18 година.

И дан-данас је привилегија становати у овом дому. Места се разграбе већ на почетку расподеле, а академци неретко у њему проведу читаве студије. Међу онима који су се на први поглед заљубили у „Лолу” је и Немања Јурошевић из Зрењанина, студент шесте године стоматологије.

У студентском дому постоји и ресторан у коме се дневно спреми око 3.000 оброка. Осим станара, у мензи се хране и академци са оближњих факултета

– Овде станујем још од 2013. године. Када сам тек дошао у Београд, живео сам на Лиону и често пролазио овуда па ми се допало окружење и то што је близу факултета. Чуо сам и разне позитивне приче о дому, животу и дружењу у њему и одлучио да дођем – објашњава Немања. У дому „Краљ Александар Први” упознао је много другара из свих крајева Србије и стекао пријатељства са студентима из Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Иста искуства има и Душко Делић, студент историје родом из Мојковца.

– Прво сам студирао у Црној Гори и пре две године сам се пребацио у Београд. Тражио сам да ми неко препоручи дом у центру и онда сам чуо за дом „Краљ Александар Први”. Нисам се покајао. Све ми је близу, а и пошто сам комуникативан врло брзо сам се одлично снашао – прича Душко.

Управник Митрић као једину ману дома вити то што нема спортске хале и терене нити клуб у коме би се студенти окупљали. Али, академци се не жале.

Градили га осуђеници
Камен темељац за студентски дом положио је лично краљ Александар, а на његовој изградњи највише су радили осуђеници – њих 50. Београдски универзитет управљао је домом од јануара 1928. године све до јануара 1932. када је „ђачка кућа” предата на управу Министарству просвете.После Другог светског рата студентском дому „Краљ Александар Први” име је промењено у „Иво Лола Рибар”, али је стари назив, на иницијативу академаца, враћен 2004. године. Зграда има статус непокретног културног добра и као таква је под заштитом државе.

– Лети је јако пријатно седети испред дома и у парку код Вука и то су места где се радо окупљамо. Људи се код нас упознају у читаоници, на паузи од учења, па чак и поред апарата за кафу. А за изласке је добро што смо одлично повезани са свим деловима града и у околини имамо бројне кафиће, пабове, позоришта и биоскопе – објашњава Немања.

Дозвољене су дневне посете, а преноћишта родбине и пријатеља као и у свим другим домовима одобрава референт. Управник Митрић тврди да није строг и да је студентима дозвољено све осим онога што на било који начин омета друге људе.

– Инсистирам на кућном реду и неговању културе понашања што овој деци не пада тешко. Живот у колективу подразумева да морате поштовати и људе око себе. Јер није у реду правити журку и ометати неког ко у соби поред спрема условни испит – истиче управник.

Оно што се научи у дому нигде другде не може да се научи, додаје он.

– Овде се усвоје ствари које деца не понесу од куће јер су тамо заштићена. Овде су сами, све им је ново и ако се не снађу на почетку, у великом су проблему. Зато за годину дана заједничког живота студенти схвате шта је то што треба да ураде, да између себе премосте или када једни другима да прогледају кроз прсте да та година ником не би пресела – закључује Митрић.

Немања истиче да сви станари овде негују осећај припадности дому. Са тим је сагласан и Душко коме, због будуће професије историчара, много значи то што ова установа носи име некадашњег краља.

– Ово је место где се поштује традиција. Студенти који у њему живе воде рачуна и о ентеријеру и о међусобним односима. Поштујемо оно што су генерације пре нас стварале и чувамо за децу која ће доћи и када ми изађемо одавде – наглашава Немања.

 

Свадбени дар

Студентски ­дом ­отворен ­је­ 1. ­априла­ 1928. (Фото Лична архива)

На званичном сајту Студентског дома „Краљ Александар Први”, у одељку о историјату, пише да је краљ лично одлучио да изгради прву „кућу” за студенте 1926. године и то на земљишту које је поклонила Београдска општина. Стоји и да је отворен 1. априла 1928, а да је од 1946. године носио име по народном хероју Иви Лоли Рибару.

Када је 4. априла 2004. године студентском дому на ободу Парка Ћирила и Методија враћен првобитан назив, у јавности је то представљено као акт пристојности и грађанске одговорности.

„Најстарији студентски дом на Балкану поново носи име по ктитору!”, надахнуто је, све с ускличником, написао извештач дневних новина, не спомињући при том да је народном хероју Иви Лоли Рибару, после улице и културно-уметничког друштва, одузета и могућност да се макар тако дружи са студентима. Али, провукла се ту и једна грешка! Да ли је дом заиста враћен старом власнику, је ли краљ заиста био његов племенити ктитор?

Поводом деведесетогодишњице овог дома, првог такве врсте у овом делу Европе, уместо честитке бившим, садашњим или будућим станарима прилажемо друкчију причу као упечатљив пример за ону суморну истину да када идеологија, без обзира који јој ветрови пуне једра, преузме ствар у своје руке, чак и сећања поткрепљена документима постају сувишна.

И краљу, и народу

Почело је 1922. године, у месецима који су претходили венчању краља Александра и румунске принцезе Марије Хоенцолерен. За све поданике Краљевине СХС указала се изузетна прилика да се истакну у исказивању оданости младом краљу ујединитељу. Без удвориштва, било је то право надметање градова широм Краљевине СХС које се најчешће „бодовало” по свадбеним поклонима.

Али не сви, нити по сваку цену.

„На вест, која је објављена почетком маја 1922. године, о предстојећем венчању Њ. В. краља Александра и румунске принцезе Марије, на седници проширеног Сената Суботице од 8. маја 1922. године, поднесен је и предлог градског Сената у погледу свадбеног дара града Суботице изнесен од стране градског начелника др Андрије Плетикосића.

На седници градског Сената 5. јуна 1922. потврђена је одлука Сената од 8. маја, а том приликом свечани говор одржао је велики жупан госин Паја Добановачки, који је између осталог рекао: „Представници који, желећи дати достојнога одраза својим племенитим осећањима, одлучили су да ће у сврху овековечења венчања Њ. В. краља Александра Првог и краљице Марије на дне 8. јуна 1922. године основати Задужбину која ће на вечна времена носити имена узвишеног владалачког пара. Из своте скупљене у ову сврху подигнуће се дом за високошколце у Београду, где ће се сместити слушаоци високих школа који су надлежни у Војводини, без разлике вере и народности”.

Тако је, црно на белом, забележио Јосо Шокчић у писанију „Суботица пре и после ослобођења”, објављеном 1938. године поводом две деценије од ослобођења и уједињења. У њему се открива да је Сенат у ту сврху издвојио износ од милион динара, с тим што је половина суме дата 1922, а друга половина догодине, као и да је суботички Сенат одлучио о имену дома.

Свадбени дар, као даровницу грађана Суботице, предало је Александру посебно изасланство у којем су се затекли велики жупан Паја Добановачки, градоначелник др Андрија Плетикосић, велики бележник др Лазар Орић, финансијски сенатор Илија Лопедет, земљопоседник Јаша Мачковић, лекар, и професор др Ђуро Шант. Речена даровница је имала назив „Суботица – Бела – Свадбени дар”.

Али, ако се пажљивије ишчитају записници, докучиће се да грађанство Суботице није даривало краљевски пар по систему „кључ у руке”, нити је сам дом био поклон. Приврженост суверену и само његово венчање обележени су несвакидашњим „кумством”, именовањем дома по краљу Александру Првом Карађорђевићу. Такво име је, заправо, краљу било врло озбиљно бреме јер је брига о дому и његовим станарима пала и на његова плећа.

Савезничка „одмазда”

Све је учињено како је и планирано, али је студентски дом подигнут са закашњењем од шест година?

Одговор крије варљива историја, а открио га је тек почетком прошле деценије покојни Миодраг Максимовић, новинар „Политике”, што је многе запрепастило. Наиме, Француска, наша најоданија савезница у Великом рату, благоизволела је управо тих дана поднети захтев за наплату ратног дуга?! Па је у то зарачунала чак и за превоз војске бродовљем до Крфа и Бизерте, којег вероватно не би ни било да руски цар Николај Романов није припретио да ће, у супротном, с Немцима потписати сепаратни мир. Иначе, наша савезница је потраживала суму која је износила такорећи трећину буџета Краљевине СХС.

Милош Лазић


Коментари3
81a0c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan Milanovic
Mozda su neki od sagovornika mogli vec da diplomiraju.
Petro Pop-Stefanija
U studenskom domu Kralj Aleksandar Prvi stanovao sam 1950, prve godine studija na Beogradskom Elektrotehnickom Fakultetu. Odlicni uslovi, red disciplina, blizina sa fakultetom i bibliotekom Sv Markovica, te odlican restorant, mnogo su mi pomogli da dam sve ispite na fakultetu. Hvala i vecna slava Kralju Aleksandru Prvom za brigu o studentima. Petro Pop-Stefanija 712 Sunset Circle Beaufort, SC, USA
томан
Да,мој далеки и објективни роде.Али Лола је био с титом ,тито га,многи тврде,ликвидиро(ко и многе друге),па дао име дому студената по њему.Грижа прљаве савести?А краљ био хумани добротвор.
Препоручујем 6

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља