среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:30
НЕ САМО О ПОСЛУ: Др Славица Ђукић Дејановић

Заљубљена у улицу кестенова и Фројда

Иако је била председница парламента и неколико пута министарка, признаје да је психијатрија, поред сина и породице, њена највећа животна љубав, а једну улицу родног Крагујевца, иако је пропутовала пола планете, сматра најлепшом „авенијом” на свету
Аутор: Катарина Ђорђевићсреда, 04.04.2018. у 13:15
Славица Ђукић Дејановић (Фото Танјуг/С. Радовановић)

„Иако сам имала срећу да обиђем најлепше градове планете и видим најрепрезентативније булеваре и тргове, улица кестенова која води ка чувеној Првој Крагујевачкој гимназији за мене је и даље најлепша ’авенија’ на свету. У некадашњој Лењиновој улици, која данас носи име песника Бранка Радичевића, родила су се моја највећа пријатељства, први погледи испод обрва, прве симпатије. Ту је почела и моја прва љубав са једним великим сликаром, али и огромна љубав према људској души, психијатрији и племенитом лекарском позиву. Срећна сам што сам сачувала велика гимназијска пријатељства и све младалачке идеале и вредности, које су ми усадили родитељи и професори и што сам цео живот имала привилегију да се бавим психијатријом”, прича др Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и социјалну политику.

Њена животна прича почиње 1951. године у срцу Шумадије у којој проводи идилично детињство, окружена пажњом родитеља који су се надали да ће њихова јединица бити професорка језика и књижевности или се бавити неком „женском” професијом. Били су презадовољни што кћерка из школе доноси књижицу пуну петица и похађа неколико школских секција, али сматрали су да треба да има различита животна искуства, па су је уписали у извиђаче.

Лекције из школе извиђача

„Мојим родитељима је било веома важно да прођем и кроз ’уличну школу’ живота, спавам у пољском кревету у врећи за спавање под шатором, а не само у уштирканој постељини и једем из лимених посуда. За разлику од савремене деце, која не смеју да падну и пију само флаширану воду, ја сам и трчала и падала и устајала и сама одлазила код школског лекара и стоматолога кад ме заболи зуб или се посечем приликом пада. Сећам се да сам као веома мала трчала ка великом луна парку. У једном моменту куче у оближњем дворишту снажно је залајало. Ја сам одскочила од изненађења, а потом сам пришла огради и из све снаге почела да лајем на куче. Лајала сам све док куче није престало. Од тада не дам на себе и не дозвољавам да неко на мене повиси тон”, присећа се наша саговорница.

Улицу у којој је Крагујевачка гимназија и даље сматра најлепшом (Фото Лична архива)

Захваљујући професорки психологије, Славица Ђукић се у гимназији за сва времена заљубљује у Фројда, Фрома, Адлера и Јунга и одлучује да упише Медицински факултет и специјализира психијатрију. Свесна да њени родитељи одвајају целу плату за њене студије и живот у скромном студентском стану, она са успехом даје испите на факултету али се на другој години студија уверава да је живот оно што се дешава док кујеш планове за будућност.

– Тада упознајем свог првог мужа у кога се лудо заљубљујем и нас двоје одлучујемо да се венчамо. Удала сам се веома млада јер сам желела велику породицу и најмање троје деце. Нажалост, судбина је имала другачије планове и ја имам само сина Душана, ког сам родила на последњој години студија и на кога сам веома поносна. Након завршених студија медицине, враћам се за Крагујевац са супругом и бебом у наручју и почињем да радим у сеоској амбуланти, удаљеној десетак километара од града, а онда прелазим у градску амбуланту и радим као лекар опште праксе. Мој бивши супруг је такође маштао о психијатријском позиву, а када је болница у којој смо обоје радили расписала конкурс за једног специјализанта психијатрије, директор нам је отворено рекао „могу само једног да запослим као психијатра”. Тада сам рекла мом бившем супругу „Знаш да ја то желим више од тебе!” Он се џентлменски сложио, препустио ми радно место и отишао на дечју хирургију. И није погрешио, јер је постао изванредан педијатријски хирург. Ја сам постала најмлађа жена доктор наука у Шумадији и са тридесет година добијам место асистента на Медицинском факултету у Крагујевцу на коме сам све до прошле године била шеф катедре за психијатрију и оснивач дневне болнице, коју сам направила од бивше болничке оставе, присећа се Славица Ђукић Дејановић.

Улазак у политику

Иако је имала завидну политичку каријеру у којој је била председница парламента и неколико пута била бирана за министра Владе Србије, она признаје да је психијатрија, поред сина и породице, њена највећа животна љубав. Подсећа да се најближи сродници често одричу особа са менталним сметњама и да психијатар доживљава огромно професионално задовољство када некоме са тешким душевним сметњама помогне да буде функционалан и да се уклопи у друштво.

„У политику сам ушла сасвим случајно и сматрам да је брачни бродолом вероватно утицао на потребу да припадам великој групи људи са којом делим исте вредности. Када сам се на средини четрдесетих година нашла пред прекретницом – да ли да кренем путем САНУ или у политику, определила сам се за за потоњу опцију, јер сам схватила да у тој професији могу више да допринесем струци”, искрена је наша саговорница.

Упркос великој љубави, њен студентски брак није потрајао, али су се Славичини родитељи потрудили да на сваки начин помогну кћерци и унучету. Захваљујући њима, никада није бринула да ли је дете ручало, да ли је адекватно обучен и има урађен домаћи задатак.

Сина Душана родила је на последњој години студија медицине (Фото Лична архива)

„Нисам хтела да упаднем у замку и размазим сина јединца после развода – једном руком сам га миловала, а другом бих знала да ударим о сто када не би испунио задатке. Душан је завршио Медицински факултет са презименом свог оца и остао потпуно анониман за академску јавност. Годинама је покушавао да се запосли у земљи, али пошто му то није пошло за руком одселио се у Португалију где је са мање од 40 година постао успешан гинеколог и наставник на факултету. Јако ми је тешко због тога и његов одлазак сматрам једним од највећих пораза у животу, али сам истовремено веома поносна на њега јер је успео потпуно сам у белом свету и подарио ми двоје дивне унучади који свако лето проводе у Србији и уживају са својим бакама”, прича др Славица Ђукић Дејановић.

Син је „кривац” и за њен други брак са Ранком Дејановићем, угледним привредником. Имао је 14 година када јој је сав озбиљан рекао „мама, мени је жао да ти будеш сама, мислим да треба да се удаш”. Њој удаја није падала на памет и мисли да је њеном садашњем супругу то неко и рекао, па је он направио заобилазну стратегију. Прво се упознао са њеним сином, па је онда шармирао њене родитеље и онда се осмелио и пришао Славици.

Европски манири

„Он је ушао у брак као формиран човек, са децом која су била истог узраста као мој син и ја у шали кажем да за све његове европске манире и осећај за равноправност партнера могу да захвалим његовој бившој жени Словенки, која га је научила неким важним брачним ’лекцијама’. Мој супруг се са пута увек врати са поклоном, увек устане пре мене и скува ми кафу, пролуфтира дневни боравак, а када се увече вратим кући са врата процени моје расположење. Ако види да сам нерасположена, сачека са причом о својим проблемима”, са љубављу прича Славица.

Међутим, на почетку њихове везе мало је фалило да га скупо „кошта” тај вишак пажње. Наиме, једног дана је послао возача да Славици уручи поклон – диван букет цвећа и пословни роковник.

„Ја сам помислила ’Овај човек стварно нема укуса. Па, зар није могао да завије тај роковник у украсни папир?’ А онда сам отворила роковник да бих забележила неке пословне обавезе и у њему угледала кључеве од „бе-ем-веа”. Насупрот његовом очекивању, тек сам онда побеснела и рекла ’он мисли да сам ја на продају’. Ја сам у то време возила ’стојадина’ и имала плату пет марака. Неколико месеци нисам хтела да причам са њим јер сам била увређена, али он је схватио да је купио погрешан и скуп поклон и покушао да се избори за моју пажњу на други начин. И успео је у томе. Ево, већ 25 година гурамо заједно кроз живот”, задовољно закључује др Славица Ђукић Дејановић.


Коментари2
a15f0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan Milanovic
Sa 30 godina postati asistent, odnosno sa 40 nastavnik bas i nije neki uspjeh.
Sreten Bozic -Wongar
Bice da je u pravu Dobrica Eric iz sela Crnuce kada je svojoj rodjaci Slavici Djukic zamerio sto se bavi politikom: "Bila bi srecnija bez toga". Posle uspeha sa svojom knjigom pesama " Vaser u Topoli " koju je svaki ucenik morao ztati napamet, Dobrica Eric nije napustio svoje selo Crnucu. Ostao je veran seoskim obicajima i narodu ,da se odazove na slave, svadbe ili pogrebe suseda kao sto su to radili njegovi predci. Pijacnim danom odlazio bi do Gornjeg Milanovca ili Kragujevac ali ostao je veran mestu u koje mu je pupak zakopan. Nigde se ne bi mogao ni osecati udibnije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља