среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25

Саша и наш крст

Крстоноша Саша Павлић препешачио је готово 200 километара револтиран јер држава има новац за половне борбене авионе, а нема за лечење деце која умиру
Аутор: Љиљана Вујић четвртак, 05.04.2018. у 22:00
Ријечанин Саша Павлић (Фото: Танјуг / Хина / Дамир Сенчар )

„Мислите да је све супер. Имате посао, брак, децу, живот на високој нози, а онда одједном – мрак. Све нестане у секунди. Дете има дијагнозу – карцином. И нема вас више нигде, јер је то нешто што не можете изнети сами. Држава не стоји уз вас, а држава, то смо ми”, написао је на „Твитеру” Саша Павлић, који је у четвртак у 11 сати код седишта владе на Марковом тргу окончао своје ходочашће. Прошле суботе се пешке запутио из Ријеке ка Загребу, одлучан да крст тежак двадесетак килограма, који је сам направио, носи све до трга.

На пут дуг готово 200 километара кренуо је јер је осетио бес, тугу и немоћ када је у штампи прочитао две вести. Један уз други објављени су текстови који обавештавају да је влада издвојила пола милијарде долара за половне борбене авионе и да држава нема новца за лекове и лечење деце.

Тада се у њему нешто пробудило. Устао је и започео несвакидашњу петодневну мисију. У Загребу су га примили политичари након што су га на тргу, где је стигао носећи крст на леђима, дочекали грађани окупљени у намери да га подрже.

Пре него ће окончати племенити чин за наш лист је рекао да није битно да ли ће га неко од политичара примити и са њим разговарати.

Затражено оснивање фонда за иновативне терапије
Након састанка с премијером Андрејем Пленковићем, којем су присуствовали и родитељи оболеле деце, Павлић је рекао да је задовољан ако су и они задовољни. Потом је Марина Рогошић, мајка детета оболелог од спиналне мишићне атрофије, рекла да су тражили да се оснује фонд за иновативне терапије који ће се пунити из државног буџета. Пренела је да им је на састанку речено да ће влада видети шта може да учини и додала да је престала да верује политичарима.

„Носим поруку да се не сме више догодити да дете не може добити лек јер држава нема новца. Наша деца треба да се лече подједнако као она у Немачкој. Новца за авионе има, а фондови за ретке болести готово да су празни. Зар не можемо за стотинак малишана обезбедити све што треба? Ово је питање за све нас који одлучујемо шта ћемо читати у новинама. Ову поруку носим у Загреб.  Не могу писати законе, али могу урадити свој посао, о коме ће известити медији и што ће примити политичари. Шта ће они учинити, није до мене. То остаје свакоме на савести. Свако носи свој крст”, каже Павлић за „Политику”.

Његов крст, који је оставио када је уплакан након разговора са премијером напустио владу, представља патњу родитеља и деце која се боре за живот у болници и не знају да ли ће дочекати још један Ускрс, а понеки и наредни дан. Сашина породица је здрава, тако да није подстакнут личном муком. Једноставно је мислио да је исправно то што ради. Нада се да ће својим делом нешто променити, али, без обзира на исход, битно му је да зна да је покушао.

„Показујем колико мало човек треба да уради, колико свако од нас може да пружи само ако се мало измести из своје позиције и учини праву ствар”, прича „Политици” и одговара да не зна чега ће се сећати кроз десет година када помисли на овај догађај – али да зна да га је овај пут променио.

„Речима се не може пренети емоција коју осећам због сусрета са родитељима чија су деца болесна или више нису жива јер за њих није било новца. Осим тога ништа ме не покреће. Нисам политички или на други начин мотивисан. Стога нећу користити ову акцију као увод у неку даљу причу, поготово не политичку”, каже нам Саша и додаје да је своје завршио и да је његова породица поносна.

Људи које је сретао уз пут показали су хуманост и саосећање. У почетку је спавао у шатору, а онда су почели да му доносе храну и позивају га у своје домове. А осталима је, на крају свог пута, поручио: „У овој држави има четири милиона људи. Нека они наставе. Нека свако од њих учини мали корак напред. Предајем им овај крст.”


Коментари8
6af2f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Јелена Петрушић
Прелијепа прича, порука већа од живота. Хвала Саши и сјајно речено ''Предајем им овај крст.''
Snezana
Postovani Sasa, bila sam u poseti u Zagrebu i pratila sam ceo vas put. Postoje mnogi koji misle kao vi ali nemaju mentalnu snagu i energiju da urade nesto. Verujem da ce vas postupak mnoge pokrenuti. Iskreno se nadam. Dogadjai u Hrvatskoj i Srbiji su isti , kao presecena jabuka na pola. Bravo i postovanje!
Marko Marković
Moj duboki naklon Heroju SAŠI PAVLIĆU, koji je pokazao svijetlo lice Hrvatske (!) Naoružavanje regije je potpuna ludost... Pokrenimo RAZORUŽANJE REGIJE, i borimo se pameću, radom i zajedništvom, u protivnom će i dalje naši "prijatelji i saveznici" debelo zarađivati na svađama naših nezrelih naroda, dovodeći nas u još dublje ekonomsko ropstvo do u konačnici našeg fizičkog nestanka (ratovi, emigriranje, i drastičan pad nataliteta). Ako smo zaista takvi kakvim se pokazujemo u posljednjih 25 godina, i ne zaslužujemo bolju sudbinu.
Анка
Стотињак грађана дочекало је овог дивног, хуманог човјека, испред зграде владе... Да је среће требала му се цијела Хрватска придружити, цијелим путем од Ријеке до Загреба. Та ужасна пасивност грађана је застрашујућа. Да су тако пасивни били кад је Туђман будио у њима нацизам, данас би имали државу вриједну човјека, оваог великог човјека, Саше Павлића. Хвала Саша!
Анка
Erol, сваки човјек је посебна индивидуа, и као таква треба и да доноси одлуке. Нитко није никога натјерао да буде нациста, да узима кредит, да купује некретнине и аута. То је лични избор! Живим у капитализму цијели живот, а више од половине грађана живи под киријом. Вози половна аута. Многи бицикле. Што је сасвим нормално. Код вас је то неко понижење, срамота. А није вас срамота пучких кухиња, контејнера, лошег здравства и школства, корупције, пљачке........ мене је СРАМОТА што припадам истом народу.
Препоручујем 18
Erol
Pacificirani su kreditnim zaduzenjima te nedostatkom socijalisticke drzave blagostanja. Zbog bunta/setnje bi morali da propuste posao, rizikujuci otkaz. Rizikujuci otkaz rizikuju stan, kola i golu egzistenciju. Sve je to jedan zacaran krug kapitalizma pod plastom nacionalizma.
Препоручујем 19
vojni analitičar bez portfelja
Isto je i kod nas - helikopteri, migovi,... a pre svakog Dnevnika: "pošaljite SMS za narodne kuhinje na Kosovu"
Боривоје Банковић
Хрвати су одабрали да их брани НАТО, па су тиме прихватили и одређене обавезе. И у Америци сиротиња умире од болести за које има лека, а њихова држава даје на војску као следећих десет заједно. Али шта Хрвати и Американци раде у њиховим земљама, нас се не тиче. Србија је мала земља окружена непријатељем. Ко неће да храни своју војску, храниће туђу.
Препоручујем 48

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља