уторак, 02.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 05.04.2018. у 22:00 Борка Голубовић-Требјешанин
ИНТЕРВЈУ: МИЛАН НЕШКОВИЋ, редитељ

Јунаци без емпатије су бољка и данашњег друштва

Рекламе и нове технологије убедиле су нас да сви можемо да будемо звезде и да вредимо више, ако имамо више „лајкова” или прегледа на друштвеним мрежама
Милан Нешковић (Фото: Ж. Јовановић)

Редитељ Милан Нешковић у потрази за новим сценским просторима овога пута зауставио се у Југословенском драмском позоришту где је поставио представу „Краљ Бетајнове” Ивана Цанкара. Премијера је била у уторак, на дан када је пре седам деценија управо са овом драмом и отворена ова театарска кућа. Цанкареве јунаке овога пута тумачили су: Ненад Јездић, Војин Ћетковић, Миша Јанкетић, Никола Ракочевић, Јасмина Аврамовић, Милена Живановић, Небојша Миловановић, Анђелика Симић…

Режија је, заправо, дијалог са писцем и публиком. Драму „Краљ Бетајнове” Иван Цанкар написао је 1901. године. Да ли је путовање један век уназад изгубљено време?

Увек ми је занимљива чињеница када видим да нешто што је написано пре век или више данас делује једнако истинито. Наравно у томе јесте величина класика: што отварају питања која су и данас важна, али са „Краљем Бетајнове” не мислим само на то. Мислим на конкретне реплике које звуче као да су „испале” из наше данашњице. Цанкар је писао драму о Кантору, моћнику и индустријалцу који се пење ка власти и моћи, док је са друге стране Макс, млади револуционар и зачетник идеја једнакости и побуне „радника и сељака”. И да смо читали драму на том нивоу, то би вероватно и деловало застарело, као нешто што смо већ много пута видели и проживели. Али комплексност се добија тако што се ствари мало „помере”. Шта ако је Кантор заиста најбоља ствар која може да се деси Бетајнови? Шта ако он није једини „лош”, шта ако ту нико није сасвим „добар”, а имамо и оног који је „зао”. Намерно правим референцу на филм Серђа Леонеа, јер је тробој оно што често употребљавам у режији и мислим да је сукоб увек занимљивији ако није само између два лика, већ постоји и трећи који додатно компликује ствари. У „Краљу Бетајнове” готово константно имамо тробој, како у политичко-социјалним, тако и у љубавним и интимним породичним односима.

„Краљ Бетајнове” је уједно једна од кључних драма словеначке модерне драмске књижевности. Коју „истину” ћете саопштити публици кроз ову представу?

Никад не саопштавам поруке и истине кроз своје представе и искрено верујем да је Џон Форд био у праву када је рекао: „Када имам поруку, шаљем телеграм”. Тако и ја када имам поруку, шаљем СМС или имејл. Кад је реч о истини, она лежи у односима и у игри и мислим да ће свако у публици читати „своју истину”, односно да ће их та игра и та дешавања на сцени навести на преиспитивање сопствених уверења, идеја и „истина”. Али ако бисмо причали о томе шта је централна идеја ове представе, тада је то преиспитивање механизма власти које овде посматрамо кроз интимне породичне односе. Ја, а верујем ни већина нас, не знам како се долази на власт и шта се ту тачно дешава и то нам је свима нешто што перципирамо преко медија и „гласина”. Али оно што нам је свима блиско јесу породични односи. Овде посматрамо како се Канторово пењање на лествици власти одражава на његову породицу, која му је најдрагоценија ствар, и како он у жељи да уради најбоље за своју породицу и свој народ уништи то што му је најважније. Али није он једини одговоран за све несреће и сва зла. Овде готово да нема „невиних” и готово сви су на неки начин допринели својој несрећи. Ако ничим, онда барем својом егоманијом и недостатком емпатије.

Незадовољство друштва, сиромашење, пропадање, пролетаризација села... Чега је, заправо, „Краљ Бетајнове” метафора? Ко су јунаци Ивана Цанкара данас?

Како спасити позоришта
Рођени сте Ваљевац. Зашто тврдите да ће позоришта ван Београда доживети судбину српских села?
Упозорио сам да ако не дође до децентрализације културе и улагања у позоришта ван Београда, а ја сам из „најпозоришнијег” града који нема сопствено позориште, моћи ћемо да затворимо и престоничка позоришта. Јер ако је позориште доступно само људима у главном граду, онда не само да укидамо један огроман део публике, него и многе младе људе, будуће позоришне ствараоце, „сакатимо” и укидамо им могућност да се, мимо престонице, едукују и заљубе у позориште. А ако погледате наше позориште кроз историју, па и дан-данас, оно би било јадно и сиромашно да није људи ван Београда.

Као што сам напоменуо, то су јунаци без емпатије, и верујем да је то једна од највећих бољки савременог друштва. Осврнимо се и на савремену кинематографију, и приметићете да су завладали јунаци без емпатије: Сквер, Без љубави, Фантомска нит... да наведем само неке. И наше незадовољство, наше пропадање и сиромашење јесте материјално, али је и духовно и емотивно. Дошли смо до стадијума у којем су емоције само терет, спутавају нас и чине слабима, рекламе и нове технологије су нас убедиле да сви можемо да будемо звезде и да вредимо више, ако имамо више лајкова или прегледа на друштвеним мрежама. Онда је и разочарење веће када се тај балон распрши и схватимо да смо мали и неважни. Тада нас обузимају депресија, анксиозност, страхови, слабост... „Краљ Бетајнове” је, очигледно, метафора нас, данас и овде. Али да не бих улазио у препричавање представе и анализу, мислим да ће то бити сасвим јасно, свима који је буду гледали.

Важите за редитеља-путника. Колико је за уметнике важна размена културне, односно позоришне енергије?

Размена културе и позоришне енергије је можда једино што може да нас одржи. Живимо у свету који је стално повезан захваљујући интернету. Више нико не може да нам каже да нечег нема, кад можемо лепо на Гуглу да видимо да има. Зато је највећа опасност да се позориште затвори и зачаури. Позориште мора да буде магичан свет, да пушта у себе и кроз себе све светове, да прати савременог човека и његова интересовања. Савремени гледаоци имају све слабију концентрацију и распон пажње, јер су навикнути на друге медије, на брзину, на то да дођу до информација одмах и сада. Сви имамо све мање времена и не желимо да га трошимо на досадне и бескорисне ствари. Ако позориште остане старомодно и не пружа публици нешто ново, другачије и „магично”, да назовемо то неком енергијом која ће обузети и испунити, изгубићемо публику. То је оно чиме се ја водим у својим представама и покушавам да публици стално дајем нешто ново, да никад не утонем у исти ритам и испразност. Динамика, енергија, емоција у игри, у режији, у музици у сценографији...

Да ли млад редитељ може да живи од свог посла?

Као млад редитељ, ако се још у младе убрајам, могу да кажем да имам ту срећу да живим од свог посла. Сада, али некад нисам могао. Не само од режије у позоришту, него и од плате јер предајем глуму на Академији уметности, али и то је мој посао, није нешто за шта се нисам школовао. Ипак, мислим да нема много младих редитеља који могу да кажу исто, а наравно не знам ни да ли ћу вам ја одговорити исто овако кроз коју годину.

Какво је ваше руско искуство, будући да сте недавно режирали Нушићеву „Ожалошћену породицу” у Волков театру?

То је можда најбољи пример за размену културе и позоришне енергије коју сте поменули. Дошао сам у земљу коју нисам познавао и радио са људима на језику који не знам. Али што смо више радили заједно, све смо се више разумели, чак и док ја њима причам на енглеском, који нико од њих не разуме. Наравно, био је ту и преводилац, али понекад није било потребе да се нешто преводи: разумели су мој говора тела, моју енергију, и ја њих, исто тако. На крају сам проговорио руски, а људи са којима сам радио су ми постали пријатељи. Мислим да смо направили јако добру представу и да се та наша љубав види у њој.

Коментари1
30f79
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

valjevac
svaka cast…sve nasi:milance,jezda,jasmina...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља