У чланку „Организатор Нушићијаде више није по вољи ивањичке власти” („Политика” 28. марта), наводи се како је у директном ТВ преносу локалне телевизије председник општине Зоран Лазовић дао отказ удружењу „КудеС”, које је 2009. године обновило „Нушићијаду”, после 38 година.
Наиме, од 1968. до 1972. Нушићијада је била културна манифестација без премца у Србији (а рекао бих и у Југославији) која је неговала хумор и сатиру. Нушићевска политичка сатира јој је после пет година пресудно „дошла главе” код тадашњег руководства у Београду, на челу са породицом Стамболић (пореклом из оближњег села).
Већ после прве године 1968, манифестација је дошла на „сјајан глас” међу југословенским привредницима, пословним партнерима три највећа успешна предузећа из Ивањице, „Индустрија тепиха”, „Јавор” и „Шпик”, да их је било тешко све угостити за време Нушићијаде иза које су настајале наруџбе робе за следећих шест месеци. Пословни људи из целе Југославије говорили су о Нушићијади у суперлативима.
Иако је постојала скепса у успех обновљене Нушићијаде, а мој покојни пријатељ, др Александар Николић, доајен надалеко чувеног ивањичког здравства из шездесетих година прошлог века, упознавши чланове „КудеСа” подржао их је дајући им драгоцену сачувану документацију старе Нушићијаде.
И тако, после девет сјајно организованих „нових Нушићијада”, при чему су добили бројне међународне и домаће награде, организатори долазе на црну листу општинског руководства које претходних 38 година није ни покушало да обнови највећи културни бренд послератне Ивањице.
Стара Нушићијада била је одлучујући разлог да творци чувене ТВ серије „Више од игре” одаберу Ивањицу за локацију снимања, уз учешће тамошњих грађана, што је повратило велико интересовање за ово место.
Деведесетих година прошлог века су драконске економске санкције уништиле ивањичку индустрију, чију су привреду обновили произвођачи малина. Ипак, неко ко воли Ивањицу не би могао да донесе неразумну одлуку, не могавши да политички поднесе Нушићеву сатиру коју је наставио да негује обновитељ „Нушићијаде”.
Арх. Слободан Ђурић,
Београд
