Лепосавић, Јошаница, заселак Бараћи – Низ Ибарску долину, надомак Лепосавића, с леве стране се одваја дотрајао, пун рупа, асфалтни пут ка „Трепчином” руднику „Црнац”.

На пола излоканог друма ка руднику, уз реку Јошаницу, са леве и десне стране расули се заселци села Јошанице, једног од највећих у лепосавићкој општини. Спомиње се још с почетка 14. века, као Јашалница.

Пут нас води ка Бараћима, где је некада у пет кућа било више од 50 сељана, окренутих пољопривреди, сточарству, али и руднику у којем се вековима ископавала оловно-цинкана руда.

Из тих пет кућа, потомака Саве Дечанца  (световно име му је  било Ђорђе Бараћ), игумана манастира Жича, Високих Дечана, првог ректора Призренске богословије, сада расутих којекуда, изнедрило се више од 50 интелектуалаца: учитеља, професора, универзитетских предавача, доктора, инжењера... Само из куће Спасе и Јеврема Бараћа изашли су високи интелектуалци, а један од њих је и Милан Бараћ, професор на Техничком факултету Приштинског универзитета. 

С леве стране Јошанице, која своје ћуди немилице искаљује кад се снегови отопе, грабимо ка сунцем окупаном заселку на надморској висини од преко шест стотина метара.

Само што беше минуо јутарњи мраз, пробудио се и заселак, смештен на осојној страни. Оној где се снег касније топи, ал’ где априлско сунце беше измамило прве љубичице, јагличе и кукурек и прве бехаре, некада надалеко познатих шљивика. Кренули да листају и ораси. Биће их, ако их мраз не убије.

Пукло пролећно сунце, а у селу Бараћи три душе. И пуно паса. Чак и један шарпланинац, иако овде, још поодавно, ниједна се овца на испашу не тера.

– Некада је у селу било нас 50. Само у мојој кући једанаесторо. С временом смо остали само жена и ја. Али, хвала богу, село није празно. Поново се Бараћи враћају где су поникли. Суботом и недељом, лети кад су распусти и о сваком празнику село је пуно. Поново се ору поља, класају и жито и јечам– прича Зоран Бараћ, зашао у 74. годину, који се сећа времена када су селом одзвањале „меденице”, када је горе „више кућа”, тамо ка Градцу и гркајској реци, пасло више од сто оваца, крава...

Радио је Зоран у дрвном предузећу „Храст”, био рудар у „Црнцу”, а пензију је стекао као путар. И отац му је био „на плати”.

– Тешко се живело. Пешке се ишло, радило у државној служби, а онда, право у њиву. Воловима се орало, ручно жело, коњима смо врли. Али, свака стопа земље је била изорана, а штале пуне. Све се стизало. А сада, када је све много лакше, кад су машине замениле човека, сад ко да је све теже. Али, враћају се Бараћи – говори Зоран, којем је здравље попустило, па му, каже, тешко да гледа земљу, па и туђу, коју хватају коров и утрина. 

У селу нема ниједне краве, ниједне овце. У штали Зорана сад је само једна коза и једно јаре. И оно ако претекне.

– Храним га, не би ли се придигло. Слабашна нам била и коза и ево, сад ово јаре. А до прошле године смо имали осам коза. Ал’ поцркаше. Једно јутро, ми у шталу, кад... Замало и ми не поцркасмо за њима – тихо, као за себе, прича Милена, која има исто година колико и Зоран, са којим је деценијама у браку.

Вели, држали би они опет козе, али, „од пензије се не може”. Док купе све све што им треба, док набаве и плате лекове... „не остане нам да купимо још коју козу”.

Заједно су Зоран и Милена одгајили троје деце – Радољуба, Милену и најмлађу Олгу. Ћерке се удале, син оженио.

Радољуб – Раде Бараћ (47), радник Флотације у Лепосавићу, у селу је кад год му време дозволи. И, он, као и супруга Јасна, деца Ивана и Никола, долазе у кућу предака.

Не дозвољава Раде да отац осети да „његова снага фали”.

– Радимо, скоро, ко некад. Кад завршим посао у Флотацији, а време је за сеоске послове, ја сам овде. Оремо, сејемо, садимо башту. Орезујемо воћке. Посна је ово земља, с осојне је стране, хладније је овде него у присоју. Ево, видите, на Панчићевом врху још снега има. Кажу, док тамо не окопни, тешко да ће ишта овде код нас, под обронцима Рогозне да крене. А и последњих година мраз нам све воће убио. Ни зрно јабуке, шљиве, ораха. Али, то не зависи од нас. То је од Бога – говори овај кршни и вредни Бараћ.

Ове године је у Бараћима под ораницама око 15 хектара. Поново се обрађује прадедовска земља, а и пчелињаци множе. Познат је мед из овог краја. А познате су и ракије – љута шљивовица и лозовача.

Последњих година обнављају се чокоти лозе, а ничу и нови малињаци.

Излазимо из топле куће саграђене у турско доба, из гостинске собе, где је Милена у шпорету само придодавала дрва. Иде и Ускрс, па се Милена начас изгуби да сабере јаја. Вели, фарба и у црвену боју, али највише у луковини.

– Здравија су тако, а и буду сва исто офарбана. Ове садашње боје слабо примају – каже Милена, која је у Бараће дошла из села Грабовца.  

Показују нам преко реке, Цркву Васкрсења Христовог, која се спомиње још у Хрисовуљи краља Милутина. На темељима старе средњовековне цркве, вредни Јошанци – поред Бараћа, Ратковићи, Милосављевићи, Ивановићи, Мићовићи, Ђоковићи, Павловићи, Трбољевци… као и житељи села Бујачића, Поповца и Летовца – подигли су нову цркву, око које се на Ускрс окупљају.

Бараћи годинама, пошто оду у цркву, Ускрс славе у свом селу, где су поставили шатор, на једној од најлепших ливада.

– Одувек се пред црквом за Васкрс саборовало. Причају старији да су се ту окупљали из целе лепосавићке нахије и онда кад се није смело – говори Радољуб Бараћ, док Никола стоји и узврпољено чека да нас води на Градац, највиши врх изнад заселка Бараћи, да нам покаже стену на којој је по легенди остао траг стопе Марка Краљевића.

Одмах ту уз саму цркву је и сеоско гробље. Осим Јошанаца и сељана Бујачића, ту се сахрањују и Летовчани, давно дошли из Црне Горе.

Испод цркве је и четвороразредна основна школа, са седиштем у Лепосавићу.

– Прва школа на овим просторима отворена је у Бараћима. Овде у кули, где је ага долазио када се скупљао харач, отворене су прве учионице. Већ 1912. године, како су Турци одлазили, никла је школа. Једна од две у тадашњој лепосавићкој нахији. С поносом истичемо да је од нас кренуло описмењавање – са искром у очима говори Раде Бараћ, док нас води  ка некадашњој кули, на чијим темељима је сада велелепна кућа.

Чујемо, ту су једни од Бараћа решили да се трајно врате. Већ су засадили девет хектара земље. Пробехарали им засади воћака, а опремили су се и механизацијом.

Крећемо ка Градцу. Придружује нам се и студент пољопривреде, Радомир Бараћ. Наочит младић, предан науци, коренима и Богу

– Ове године, другу заредом, за 1. мај, група заљубљеника у село, у православне светиње на Космету, креће у Бањски марш, дуг 27 километара. Крећемо из Бараћа, до манастира Бањска. Марш је хуманитарног карактера – у даху прича Радомир, док грабимо ка шуми, ка врху, одакле поглед пуца на некадашњу „царску џаду”, на имагинарну линију која дели општине Лепосавић и Звечан, на обрисе села у косовскомитровичкој општини, на рубове Рогозне ка Новом Пазару.

Једва се пробијамо кроз грање дубова и букви, кроз ледине зарасле у шипурак. Кренули орлови да свијају гнезда. Запевао и кос – птица косовска. Кос пева, чујемо, где људи има!

Никола нас пожурује. Треба се испети. Наилазимо на расуто, оштро камење.

– Ту је, претпостављају, некада био град. Или град, или неко утврђење. Истраживања нико није радио. Прича се да су остаци града из римског доба, а неки кажу из доба Немањића. Јер, ово је био метох манастира Бањске – прича Радољуб, док Никола већ беше залег’о на стену, на којој је по предању остала стопа Марка Краљевића. Тачних података о томе нема. Остала је легенда. Али, остала је и једна стопа.

Удари нас планински ваздух. Под нама село Гркаје, Црвени, тамо иза „десет брда” Дежевска долина. У даљини и обриси „царске џаде”.

Оном којом су каравани ишли од Солуна преко Бањске… до Дубровника.