понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:22
НЕКАДАШЊА ЗДАЊА СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Разгледница које више нема

Град на ушћу Саве у Дунав, у прошлом веку неколико пута разаран, у којем су се мењали владари, који је трпео противречне визије урбаниста, прилично је променио изглед с краја 19. и почетка 20. века
Аутор: Дејан Алексићсубота, 07.04.2018. у 20:45
Мост краља Петра Другог изграђен је крајем 1935. године, а срушен у априлу 1941.

Када се у пролазу чује: „Опет гужве на Бранковом и Панчевцу”, одмах се зна на која два моста се мисли. Када се као оријентација спомене „код Политике” јасно је да саговорник на уму има седамнаестоспратницу у којој станује најстарији лист на Балкану, а када се каже „код Лондона”, без додатних објашњења Београђанима је јасно где треба да се састану. Али, да постоји временска капсула кроз коју би могли да прођу житељи Београда с краја 19. и прве половине 20. века, вероватно не би знали на које одреднице се мисли. У граду који је у прошлом веку чак четири пута бомбардован и у коме су се смењивали бројни владари и разни облици владавине, то није ни чудно. Силна разарања, а нарочито априлско васкршње бомбардовање 1941, али и политички преврати, као и различите, често прoтивречне визије урбаниста, оставили су бројне ожиљке на лицу града на ушћу Саве у Дунав. А да су историјске околности биле само нешто благонаклоније према Београду и да урбанисти нису правили драстичне заокрете, туристи који данас походе нашу престоницу можда би фотографије правили код Моста краља Александра, хотела „Лондон”, Маршалата двора...

Мостови који нису доживели ни деценију од изградње  

Најлепшим београдским мостом последњих година сматра се Мост на Ади, али да није било бомбардовања у Другом светском рату, овај колос над Савом би низдводније имао конкуренцију. Свако ко мало загледа Бранков мост може да закључи да су његови стубови у српско-византијском стилу, у приличном нескладу са његовом конструкцијом над реком. И тај утисак не вара, јер Бранков мост није први на тим темељима. Изворно, били су основа висећем Мосту краља Александра који је Земун и стари Београд повезао 1934. Тај мост је у Београду тога доба био познат и као Земунски, а преко њега центар Земуна и хотел „Москва” су повезани трамвајем 14. Овај мост дигнут је у ваздух у априлу 1941, а после рата је одлучено да Београд треба да добије стилски сведенију мостовску конструкцију на тим стубовима.

Други препознатљив мост, али на Дунаву, Београд је добио само годину после Моста краља Александра. Крајем 1935. изграђен је Мост краља Петра Другог. Али, ни ова саобраћајница преко реке није имала бољу судбину. И његови делови завршили су у реци априла 1941. када је југословенска војска покушала да успори напредовање нациста. Овај мост је такође обновљен после рата (1946. године), али о са знатно другачијом конструкцијом. Мост који га је наследио и данас Београђани и Војвођани масовно користе, а сви га знамо као Панчевачки.

Национално благо уништено у огњу окупатора 

Априлско бомбардовање 1941. било је кобно и за здања културе и знања. Вишевековно културно и књижевно благо Србије тог пролећа чекало је у сандуцима да са Косанчићевог венца буде превезено на неко сигурније место, али је заувек нестало. У току нацистичког бомбардовања престонице у неповрат је отишло више стотина хиљада књига, докумената средњовековних списа, свезака Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, зграде која је две деценије раније купљена од индустријалца Милана Вапе.

Нешто даље одатле, такође у центру, у првој половини прошлог века тадашњу Поенкареову улицу красило је здање Друге мушке гимназије. Зграда која је прилично лепо била уклопљена међу остале у тој улици, кућа гимназијалаца била је до 1941. када је готово уништена у бомбардовању. На њеном месту шездесетих је никла седамнаестоспратница у коју се уселио најстарији дневни лист на Балкану. Простор са кога се некада улазило у школу пре две године преименован је у Трг Политике, а некадашња гимназија данас станује на Зеленом венцу као Филолошка.

Цара Уроша 20 – адреса намењена вери

Сефардска синагога Бет Израел

Када београдски наставници повремено пожеле да ђацима час одрже ван школских зидина, једно од културних здања је Галерија фресака у Улици цара Душана 20. Али, да Други светски рат није оставио страшне ожиљке по Београду, на тој адреси би се налазило друго, али такође врло значајно здање – синагога Бет Израел. Сефардска синагога, коју су нацисти спалили 1944, саграђена је у маварском стилу по пројекту Милана Капетановића. Како је остало забележено у хроникама, камен темељац за њу положио је краљ Петар Први 1907, а за неколико деценија постојања била је врло препознатљив објекат у Београду због фасаде са водоравним тракама у бојама од камена и опеке и украсима од теракоте.

Од Симићеве куће на периферији до дворског комплекса 

Декоративна капија дворског парка

Ако су на промену изгледа неке локације прилично утицале и историјске околности и смене владара и различите визије архитеката и урбаниста, то је некадашњи Дворски парк. На овом простору у првој половини 19. века политичар и пословни човек Стојан Симић подигао је раскошну кућу (простор између два данашња двора), и није деловало да ће то бити адреса српских династија у другој половини 19. и у првој половини 20. века. Четрдесетих 19. века простор који данас припада ужем центру града био је периферија. Србија је 1842. Симићеву кућу откупила и уредила за потребе кнеза Александра Карађорђевића. Када је он абдицирао 1858. то је постала резиденција Обреновића. Са леве стране Симићевог здања (из правца данашње Улице краља Милана) половином 19. века подигнут је мали двор (конак) у коме је као престолонаследник боравио кнез Михаило. Са десне стране Симићеве куће, гледано из истог правца, Кнез Милош је 1858. решио да гради двор за кнеза Михаила. То није данашњи Нови двор, већ његов претходник. Али кнез Михаило је ипак отишао у Симићево здање, а у двору са кулама боравиле су државне институције. Данас нема ни Симићевог здања, ни малог двора, ни двора са кулама. Прво је нестао мали двор срушен у другој половини 19. века, а на чијем месту је подигнут Миланов двор, који знамо ко Стари двор или Скупштину града Београда. Две деценије касније нестало је Симићево здање. Срушено је 1904. године пошто су у њему мучки убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Само неколико година касније срушен је и двор са кулама како би на том месту био подигнут двор краља Петра Првог Карађорђевића. Дворски комплекс из правца данашње Улице краља Милана својевремено су красиле велелепне камене капије, а у унутрашњости комплекса и лучна зграда Маршалата двора. Данас нема декоративних капија, нити Маршалата, а два преостала двора иако су опстала нису очувана у изворном облику. Нарочито Стари. Спољашност Старог двора су красиле две обле куполе, скулптуре орлова, улаз из правца парка није био симетричан као данас… Промени изгледа кумовала су оштећења дворског здања у Првом, а нарочито Другом светском рату, али и послератна обнова када су начињене и најзначајније измене. По идеји урбаниста, десетак година после Другог светског рата срушена је препознатљива зграда Маршалата.

„Лондон” и „Париз”

Први престонички хотел „Код јелена”, касније „Старо здање” подигнут је 1843. на углу садашњих улица Краља Петра, Чубрине, Иван-бегове и Грачаничке. Ову зграду краљица Наталија почетком 20. века продала је држави, која је тај објекат уступила дирекцији државних железница. Зграда првог хотела срушена је 1938.

Мало ко зна због чега се „код Лондона” описује угао Кнеза Милоша и Краља Милана. Томе је кумовао истоимени хотел подигнут 1873. године. Његови стални гости били су посланици у току заседања скупштине, која се тада налазила нешто ниже.

Београд је имао и свој „Париз” изграђен око 1870. на улазу у простор између Теразија и Трга Николе Пашића. Са мапе престонице нестао је убрзо после Другог светског рата приликом преуређења центра главног града Југославије.

Балканско полуострво многи називају буретом барута, а ни истоимени хотел назван по њему није имао мирнију причу. Првобитно хотелско здање са тим именом као једноспратно подигнуто је 1860. Стари хотел на том месту се налазио до 1935. када је срушен, а онда је, по пројекту архитекте Александра Јанковића, подигнут онај каквим га данас знамо и који је у песми опевао и Здравко Чолић.


Коментари6
ac598
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Никола Митровић, Бор
Можда би за почетак, пре изградње мостова, било довољно бар да се по Београду, конкретно Врачару, почисте брда фекалија од паса по тротоару? Гледајући јуче ову бруку питао сам се шта те џукеле толико ждеру када иза њих остаје ко да је коњ прошао! Прођите улицом Проте Матеје од шпанске амбасаде на доле, ту где гомиле странаца иду у музеј "Николе Тесле", па да вам се утроба преврне од изгледа и смрада. Да се згрозиш!
Jovan Rudic
“…када се каже „код Лондона”, без додатних објашњења Београђанима је јасно где треба да се састану.” Dali neko jos uvek zna gde da dodje na sastanak ako ga prijatelj pozove da dodje “kod repa”? :)
Данило
Београд прво мора да обележи имена улица тј. да зарђале натписе са зграда и зарасле шибљем замени јасним натписима на раскрсницама. Тако да људи из унутрашњости виде, да могу реаговати на време а не да им Бееееограђани свирају ко суманути ризикујући ручну и монтирач испод сица, па свирај борбене. Људима прекипи. То је основна култура када видиш таблице са стране да помогнеш човеку а не да глумиш урбанисту ноге личке а ципеле бечке.Друго, да би био главна ваздушна лука југо-источне Европе осим гео- стратешког положаја мора имати и мудру политику, са великим протоком новца иде и моћ. Треће, Бгд не сме постати "држава у држави" мегаполис по идеји брачног пара из деведесетих. То је лудост, одакле бре?
sale svabo
Nazalost Beograd ima malo mostova. A toliki grad.
Vlada
@Сале Земунац ... da bi tvoj "Informbiro" stigao do Pancevackog Mosta (koji je, uzgred, iz Dunava podigla i popravila inzinjerija sovjetske Crvene Armije, 1946.), morao bi prethodno da predje barem 3 takva mosta na teritoriji FNRJ!
Препоручујем 2
Сале Земунац
У праву сте, али мало да се подсетите историје. До 1918 Београд је био погранични град и једини интерес обе стране је био железнички мост. Друмски мост би значио и постављање граничних прелаза са једне и друге стране. Од Првог до Другог светског рата изграђени су мостови, који се спомињу у овом чланку, али нажалост и један и други су срушени. Од Другог светског рата, па на овамо стварно је мало мостова изграђено за један град на две реке. Један од разлога је био и стратешке природе, јер су у страху од евентуалне инвазије после Информбироа, ретко грађени мостови према истоку, а нарочито на Дунаву. После нормализације односа вероватно је финансијски разлог био одлучујући фактор.
Препоручујем 37

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља