Илија Вујић стајао је мирно у судници, гледајући испред себе. Једва приметним покретом руке покушавао је да размрда зглобове с којих су мало пре тога скинуте „лисице”.
– Осуђујем вас на смрт – рекао је судија Стојан Никић.
Тада 26-годишњи Илија није ни трепнуо. Ледени поглед му је и даље био уперен у црвени зид и државни грб испод кога је седело петочлано судско веће. Ти људи управо су одлучили да он више нема право на живот. Илији као да је било свеједно. Док је судија читао пресуду којом је и младић до њега, Дарко Лончарић, такође осуђен на најстрожу казну, Илија, звани Бумбар, и даље је деловао одсутно. У новембру 1994. једина казна за оно што су њих двојица учинили било је извођење пред стрељачки строј.
– Мртва уста не говоре – понављао је Илија себи, када је тог суморног првог дана децембра 1993. године у подне кренуо у новобеоградску Похорску улицу, носећи пиштољ с пригушивачем. Присећао се сцена с ратишта, када је људски живот за њега изгубио сваку вредност. Док су се његови суграђани борили с инфлацијом и живели месец дана од пет марака, Илија и Дарко кренули су да опљачкају породицу Жидић, верујући да у стану имају пола милиона.
Дарко је позвонио на врата. Иза се чуло да ради усисивач. Вера Жидић (42) отвара, а Дарко јој се љубазно представља као пријатељ њеног мужа Жарка, који му доноси неке књиге. Вера је схватила своју кобну грешку када је одједном испред себе угледала и Илију с пиштољем у руци, али већ је било касно. Вероватно је тада помислила на сина Давора (13) у кухињи и окренула се ка њему, али је Илија зауставља хицем у леђа. Док усисивач и даље ради, а пас лаје на уљезе, Дарко односи Веру у дечју собу.
– Реци где је новац – али одговора није било.
Илија претура по стану и сусреће се с дечаком. Прецизним хицем погађа га у срце.
– Реци где је, убићу ти дете – урла Дарко, иако је мали Давор тада већ био мртав. Илија удара Веру „беретом” по глави. С још неколико метака убија и пса који га је претходно угризао. Схвативши да је све узалуд, Илија пуца Вери у врат. Затим обојица беже из стана без плена.
– Остао сам без дивне породице. Желим само да им се суди по закону – казао је Жарко Жидић у судници београдске Палате правде.
Илија Вујић је особа без морала и осећања кајања, а његов једини циљ била је корист. Боравак на ратишту није утицао на његову урачунљивост, утврдили су психијатри и психолози. Неки од њих говорили су да су раније разговарали с великим бројем повратника с ратишта али да је мало ко показао толику хладнокрвност. Илија никада није порицао свој злочин. Штавише, откривен је тако што се у неком кафићу хвалио оним што је учинио. Прво му нису веровали. Касније, полиција је дошла по њега. Ипак, одбрану је засновао на наводном жаљењу и траумама с ратишта, у које нико није поверовао.
– Нисам имао намеру да их убијем, учинио сам то случајно. Први метак погодио је Веру у гужви на вратима, а у дечака сам пуцао инстинктивно и после тога ничега се не сећам – казао је Илија.
На вуковарском ратишту су га, како је тврдио, учили да прво пуца, па гледа.
Пет година касније, Илија Вујић написао је молбу министру правде за помиловање. Смртна казна из закона је коначно избрисана тек 2002. године, тако је у то време још важила. Илија је писао да пет година у његовој самици гори свећа за кајање. Наводио је да га је отац малтретирао док је био дете и да је на ратишту прошао страхоте. У затвору су га тукли и стражари и затвореници. И суд и затворска управа били су против Вујићевог помиловања, оцењујући да његово кајање није искрено, већ да жали једино за тим што у стану Жидићевих није нашао новац. Ипак, 2002. године помиловао га је председник Србије и преиначио му казну у 40 година робије.
Прича се да Илију Вујића нико више не посећује. Само му је мајка долазила у почетку. Његов брат Данијел Вујић, звани Комарац, у затвору је због убиства трансвестита. Илија дели ћелију с Радованом Јоксићем, који је такође био осуђен на смрт, па помилован на 40 година, јер је током пљачке убио троје људи у Фрушкогорској улици у Београду. С њим стално игра компјутерске игрице. Понекад, читав дан не проговоре ни реч.
