понедељак, 18.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Људи којима је „ић” било спасење

Трајање јерменске заједнице у Чачку, у којој су сви били тахмишчије, обележила је породица Артина и Лазара Лазарјана
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 08.04.2018. у 22:00
Породица Лазарјан у Чачку: Селвина, њен брат Смбат Владиковић, близанци Слободан и Слободанка, Саво, Тихомир и глава куће, Лазар (Фото „Јермени у Чачку”)

Чачак – Јерменска заједница у Чачку родом је из Кемаха, засеока већег месташца Неркин (Доњи) Багарич (Пакарић) у западној Јерменији, данас на територији Турске. Као и многи сународници, они су, стискајући се са балканском браћом у истом племену, деци надевали српска имена и посрбљивали своје животе.

Само што је њихово „ић”, једини свршетак имена који ма ко на овој планети још користи, сачувало јерменску душу.

– Био је то очајнички покушај невољника да себе и породице спасу брисањем стопа пред прогонитељима и да, неназвани турским поданицима, избегну интернацију – наводи Маријана Матовић, писац књиге „Јермени у Чачку 1885–1950” коју је управо објавио овдашњи Народни музеј.

Трговачка радња породице Лазарјан у средишту Чачка (у приземљу) и стан (са доксатом), после Другог светског рата (Фото „Јермени у Чачку”)

Као мањински хришћани, морали су да беже из свог турског завичаја, много пре судњих дана. Они су, ти судбински часи, по њих приспели с почетка лета 1915. када су турске власти, широм османске државе, тамничили и убијали способне Јермене, док је нејач морала да покупи мало ствари у шаке и гледа шта ће и куда ће.

Први Јерменин који је, спасавајући се од турскога ига, крочио у Чачак, зваше се Арут Нигосјан. То је 1885. година, кад је чачанска касаба окупљала 3.000 душа, а досељеник са Јерменске висоравни, доносећи дах и дух далеког Закавказја, пописан је као туцач кафе с приносом капитала од 50 динара и порезом од 10 пара. Придружио му се Марко Саркисовић (Саркисјан) који је овде, стоји у црквеној књизи умрлих, душу испустио од мане срца 1906. С њима је неко време провео и Артин Николић, отишавши с овог света два лета пре Марка. Сва тројица били су тахмишчије, сопственици дућана где се пржи и потом туца кафа, а можда и ортаци у својој малој радњи.

Тахмишчија бејаше и Артин Лазарјан (Кемах, 1860 – Чачак, 1928) чија је породица, „постојањем и способношћу опстанка, оставила трајан отисак у времену, које је остале чачанске Јермене прекрило потпуним заборавом”. Артин се доселио 1898, а за њим (1906) и син Лазар, којем су Турци у завичају убили супругу, малог сина и две очеве сестре. И отац и син касније су по избегличким логорима на Балкану трагали за преживелим укућанима. Без добрих вести. Али, овде је Артин 1921. постао уважени поданик Краљевине СХС, а 1926. године уписани су у књигу гласача, славили су Светога Николу и једини у Чачку, укључив Србе домороце, имали кућу са доксатом.

Пржионицу са бакалницом отворили су најпре до апотеке на данашњем корзоу, а затим, према сећању некадашњег архивисте чачанског Историјског архива Радоша Маџаревића (1947–2013), 1928. Лазар купује дућан поред старог „Пролећа”. Посластичарница у средишту града и данас се тако зове. Над рагастовом радње Лазарјана бечила се табла с ликом неког бркајлије који срче кафу, па се зато у паланци причало да се кафа пазари „код Турчина”.

Ко оглашује тај напредује, оценио је Лазар када је тридесетих година минулог века давао објаву у „Чачанском гласу”: „Моја добро сортирана радња снабдевена с одличном колонијалном робом. Располажем увек са фришком прженом кафом. Сада сам увео електричну машину за млевење кафе тако да сваки потрошач може присуствовати при млевењу кафе, од фртаља па навише. Цене умерене, ул. Краља Милана бр. 32, С поштовањем, Лазар А. Лазарјан трг. Чачак.”

Умро је исте године (1948) кад му је, као и осталим малим трговцима, радња одузета, па су друга супруга Селвина и њихова деца (имаше их шесторо) морали да ишту нови кров и постојбину, разилазећи се по свету. Лазаров син Тихомир није ни дочекао ту прилику јер је стрељан 1945, његов брат Слободан постао је лекар, живео и умро у Торонту претходно променивши презиме у Лазаревић. Трећи брат, Саво Лазарјан скрасио се 1951. у Ванкуверу где данас има компанију за израду скела и челичних конструкција „Скафолд саплај” са 80 радника, највећу у Британској Колумбији. Фирмом управљају две његове кћери, Алис и Мадлен Лазарјан, а отац им је у Ричмонду подигао и јерменску цркву.

Четврти брат, Артин, сахрањен је 2011. у Ванкуверу. Једна сестра, Слободанка, почива у Котору, а друга, Злата, закопана је уз брата Тихомира, оца Лазара и деду Артина на чачанском гробљу где стећак од белог мермера чува натпис на јерменском: „Артин Лазарјан рођен у Кемаху Багарич Јерменија.”

Стари Артин и његова супруга Злата, са другим виђенијим Чачанима, уписани су као утемељивачи Црвеног крста у Чачку на мермерној плочи у згради ове организације, а чачанско Трговачко удружење уврстило је Артина међу велике добротворе и осниваче, што је споменуто на помену држаном 1945.

Колонији чачанских Јермена припадали су још Арам Сукјасјан и Наркис Брицки, а овде су после Првог светског рата Гимназију учили и Даринка и Слободан Берберјан. Брат и сестра дошли су у Чачак као сирочад, после смрти оца Серкеза Берберијана, официра турске војске чудновате судбине. Као санитетски капетан прве класе службовао је у Косовској Митровици где је, по избијању балканских ратова 1912, целу турску војну болницу, са рањеницима, предао српској Ибарској војсци, узео српско држављанство и са нашим пуковима прешао Албанију. Са Крфа је послат на Солунски фронт као лекар Резервне муниционе колоне Врховне команде. С том јединицом стигао је до Скопља па до ослобођене Митровице, али ту лекар није могао да помогне себи те је, о судбине, умро од грипа коју седмицу по ослобођењу, 14. новембра 1918.


Коментари6
3bcc1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladija Sarac
Vrlo zanimljiv tekst. Kad citam takve napise, zapitam se: kakva je to bila zemlja Srbija od sredine devetnaestog veka pa do prvog svetskog rata kad su se u nju tada useljavali Jermeni, Jevreji, Slovenci, Cesi, Poljaci, pa i poneki Italijan i Hrvat, bili spremni da u njoj puste korenje i utope se u srpski narod - sluze u srpskoj vojsci, pisu literaturu na srpskom, budu narodni dobrotvori ... A sada se i Srbi iz Srbije iseljavaju. Tuzno kako se sve preokrenulo.
проклетство
Кад прочитам овакве текстове, поред много чега доброг, увек осетим и велику жалост због раздобља комунизма које је упропастило десетине хиљада добрих породица, које су остале без својих чланова, без имовине, а многи су емигрирали. Срба и свих других нација. Тако су Срби и Србија осиромашили и људима и материјално, и нису се до данас опоравили.
Маријана Матовић
Као аутора цитиране књиге "Јермени у Чачку: 1885-1950", веома ме је обрадовао овај текст, као и лепи, благонаклони коментари читалаца. Јермени, као витални изданци изузетно старе и развијене малоазијске цивилизације много су пропатили током столећа, али су чак и у патњи опстајали, сачувавши свој понос, господство и јаку свест о националној припадности. Јерменија је и прва земља на свету која је 301. године званично прогласила хришћанство својом државном религијом. Има још много тога што о овој братској и пријатељској земљи не знамо, и управо ме је то подстакло да неколико година живота посветим писању књиге о Јерменији и осмовековном српско-јерменском пријатељству, чије је основе поставио још Свети Сава у XII веку. Ако некада будете у прилици да посетите Јерменију, речи "Србин" и "Србија" биће кључ који ће вам у овој бајковитој земљи отворити сва врата...
Nebojsa Vukelic
Savo nije zaboravio Srbiju I pomogao mnogim koji su se zaposlili u negovoj kompaniji.I dan danas dolazi na posao svaki dan iako je u svojim devedesetim .
Видоје
Јермени су господа, честит и племенит свет. Ништа нам лоше нису донели својим доласком.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља