четвртак, 03.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 08.04.2018. у 22:00 Димитрије Буквић
ДОСИЈЕ „ПОЛИТИКЕ” ПОНЕДЕЉКОМ: МЛАДИ ЧУВАРИ СТАРИХ ЗАНАТА (3)

Дечја игра на крпарици

Уметничким осликавањем, везом и ткањем, Ана Илић из Сомбора показује да традиционалне радиности могу да буду усклађене с потребама данашњице
„Не љути се човече” са ручно осликаним фигурама (Фото А. Илић)

Да традиционалне радиности нису заробљене у прошлости, већ могу да се прилагоде савременом тржишту, сведочи пример Ане Илић. Откако је 2009, са свега 32 године, у окриљу свог дома отворила предузетничку радионицу, ова Сомборка је развила бизнис с уникатним ручно рађеним производима, али и својеврсном вештином уметничког осликавања различитих предмета. Своје умеће је представила, између осталог, у Лондону, Берлину и Хрватској, а поједини артикли из њене радионице су примењиви у развијању моторичких способности деце. На тај начин, наша саговорница је успела да оствари свој циљ – прилагођавање старих заната потребама данашњице.

„Од детињства се бавим сликањем, а у мојој породици су и бака и мама такође били посвећени ручном раду. Од њих сам доста научила о текстилу. После дизајнерске школе то моје интересовање је прерасло у сарадњу с појединим предузетницима. Тако сам у Сомбору оплеменила ентеријер једног кафеа, осликавајући клупе, прозоре, врата, а осликала сам и унутрашњост једне посластичарнице”, објашњава Ана, која је иначе и струковни инжењер дизајна за текстил и одећу.

Мотивацију да се региструје као занатлија, она објашњава тиме што је као млада мајка с дететом, без посла, одлучила да креативност и потребу за радом задовољи унутар свог дома. Тако је настала њена радионица у којој се Ана, осим осликавања, бави и труковањем платна, везом, ткањем и израдом сувенира од природних материјала. Углавном све ради сама, а међу њеним производима издвајају се два. Први је увећана верзија познате друштвене игре „човече, не љути се” с уникатно осликаним фигурама које је израдио дрводеља на стругу и које се, уместо на табли, померају по крпарици тканој на разбоју. Други је „беби тумбалица” – својеврсна едукативна играчка уз помоћ које бебе уче боје и појмове. И овде је реч о крпарици на којој се налазе поља која представљају различите појмове у различитим бојама. Ана данас највише осликава на текстилу. Њене рукотворине могу да се купе у информативном сервису сомборске туристичке организације, као и у специјализованим радњама и на струковним манифестацијама у организацији различитих удружења која чувају старе занате.

Осим као произвођач, Ана је у заштиту традиционалних радиности укључена и као предавач на бројним курсевима. Тако је прошле и ове године обучавала жене да ткају на радионици ревитализације стапарског ћилима који би могао да буде уврштен у званични протокол сомборске локалне самоуправе. Такође, старим занатима подучава и децу и младе. Тврди да су они жељни да прикажу своју креативност, али да немају прилику да се у кући или школи сусретну с практичним радом.

„Проблем је што деца и млади немају где да виде традиционалне радиности како би уопште схватили да ли их воле. То је штета јер би радионице на приступачним местима могле да афирмишу старе занате који би потом могли да се укључе у туристичку понуду. Конкретно, мислим на примере светских градова у којима постоје читави квартови намењени представљању, производњи и куповини рукотворина. Такође, било би добро када би постојала некаква агенција која би обављала коресподенцију између тржишта, могућности остваривања субвенција и произвођача јер многи људи који, рецимо, у руралним подручјима негују старе занате немају менаџерске способности нити сазнања о писању пројеката за одређене конкурсе”, објашњава Ана Илић.

Ако пак говоримо о младој популацији у градовима, додаје она, њима је свакако потребно не само занатско умеће, већ и упућеност у предузетништво што подразумева добар маркетинг, промоцију, али и дизајн и амбалажу. Упорност и стрпљење се подразумевају.
„Мој савет младима који стварају занатске производе био би да покушају да их најпре пласирају кроз струковна удружења произвођача рукотворина или предузетника. Тако ће уједно сазнати постоји ли интересовање на тржишту за то што раде и може ли то да им се исплати. А тек потом нека региструју делатност. Многи се полакоме на субвенције, издрже пола године или годину дана, а потом затворе радионицу”, каже Ана Илић.

Коментари0
32b9c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља