среда, 18.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:38
ИНТЕРВЈУ: МИЛАН – ЦАЦИ МИХАИЛОВИЋ, глумац

Неуморни хроничар глумачких анегдота

Аутор: Марија Бракочевићпонедељак, 09.04.2018. у 22:00
(Фото М. Величковић)

Као глумац, у Атеље 212 крочио је пре 46 година. Тад је имао 23. Пре две године са колегама је обележио шест деценија тог театра. У радном односу више није, али то за њега није препрека. Напротив, и даље је изузетно активан и вредан. Каже да се засад није уморио од посла, иако је током каријере умео да заигра и два-три комада дневно, често и више представа у месецу него што у њему има дана. Глумац Милан – Цаци Михаиловић (69) и даље је неуморни хроничар глумачких анегдота и театра са чијих дасака је пре три и по године отишао у пензију.

– Када данас чујем младе колеге да се жале што имају поново представу, да им смета јер морају да раде, то ми никако није јасно. Не разумем их. Велика управница Мира Траиловић научила нас је да је представа светиња, исто као и публика, тако да сам играо са температуром 39 и на дан смрти свога оца. А сада кад неки добију кијавицу, одмах отказују наступ. То није у реду према публици – каже Милан – Цаци Михаиловић, глумац који је у радном веку одиграо 140 улога у позориштима, снимио више од 130 ТВ драма, а на радију и више од 700 драма.

Како је бити пензионер у Србији, ако се зна да је просечна пензија 25.000 динара?

Када погледам своју пензију, срамота ме је што је велика у односу на просечну. Али, у суштини је и она понижавајућа, посебно после одузимања једног дела. То ми је и даље несхватљиво, јер узети неком пет хиљада динара од пензије није мало. Искрено, логичније би ми било да сам тај новац дао свом сину који је незапослен, него да мој део иде у касу некога ко се хвали успешним руковођењем државе.

Будућност је прошла
Како гледате на старост, има ли у Вама страха од пролазности?– Старосна граница се помера, али када човек сагледа број својих година, не може да му буде баш пријатно. Јер, сви знамо шта је пред нама. Када сам питао свог деду Трајка, који је био изузетно духовит човек, како гледа на будућност, он ми је казао: „Будућност?! Моја будућност је прошла”. Али, зато када би га питали колико има година, он никада не би рекао да има рецимо 82, него још 18 година до 100. На крају је и напунио тих сто година. Умро је у 101. Чак је и „Политика” писала о дедином стотом рођендану.

Мислите ли да сте можда нешто пропустили у животу, будући да доста радите и као пензионер?

Захваљујући својој професији и томе што ме људи зову, још немам утисак да сам отишао у пензију. Хвала Богу добро се осећам па могу да радим. Не размишљам на такав начин, а и увек сам се трудио да нико ништа не трпи због мене. Све сам некако стизао да урадим, и око породице и око пријатеља. Постао сам и дека, пре десет година први пут, а други пре две и по године. Унуке Драгана и Дуња су ме додатно оплемениле. Оне су мој мелем за сваку рану.

Чиме се тренутно занимате?

Радујем се сваком наступу без обзира на то да ли је реч о представи, снимању на телевизији или радију, отварању изложбе или промоцији неке збирке песама, хуманитарном наступу... Мој нотес је пун, представе играм у четири-пет позоришта, а ту су и гостовања – „Шампиони”, „Свети Георгије убива аждаху”, „Сузе су ОК”, „Жанка”, „Власт”, „Опасна игра”, „Женски разговори”, „Цацијев успоменар”. И даље снимам емисију „ Код два бела голуба” за Радио Београд 1. Умео сам са коферима, право с пута да дођем у студио, само да не бих изоставио снимање. За више од три деценије снимили смо неколико хиљада емисија.

Правите ли планове и имате ли неки план који ћете ускоро остварити?

Волим да планирам, а тренутно припремам нову књигу. Грађу углавном чине интервјуи са 10 до 15 значајних људи, које сам направио за емисију „Код два бела голуба”. Не бих желео да се ти разговори тек тако забораве, па сам зато одлучио да их ставим међу корице. Међу њима ће се наћи прича са глумицом Аленком Ранчић, једним од оснивача фестивала у Нишу, а део књиге ће бити и разговори са глумицама Капиталином Ерић и Бранком Веселиновић, редитељем Љубомиром – Муцијем Драшкићем, чувеним професором светске књижевности Рашком Димитријевићем, хирургом земунске болнице Љубом Костићем...

Имате ли хоби?

Одувек сам нешто пискарао, али то не бих назвао хобијем. Пишем поезију, издао сам збирку песама за децу „Срце и друге песме”, збирку љубавне поезије „37 прстенова”, две књиге „Успоменар 212” у којима сам забележио тренутке које сам доживљавао у позоришту. Све оно што ми се тада чинило занимљивим отргао сам од заборава. На 60. годишњицу Атељеа 212 издао сам и „Трећи чин”. У тој књизи су сабране приче из „Успоменара”, с тим што има и неких нових. Посветио сам је њеном величанству публици, без које нема глумачке професије.

Како успевате да очувате позитивни дух?

Нема блејања, што би рекли млади. Човек увек има нешто што би могао да ради, да га окупира у датом тренутку. Ево, већ осам година сам члан Друштва за улепшавање Врачара, које сам подржао из најбоље намере, са идејом да урадимо нешто конкретно на општини на којој живимо и сачувамо од заборава неке важне суграђане. Успели смо да на кући глумца Зорана Радмиловића поставимо плочу, поводом 25 година од његове смрти. Подигли смо и спомен-обележје легендарном Петру Краљу.

Имате ли савет за људе који су на прагу пензије, како да што лакше превазиђу тај велики преокрет у свом животу?

Никада нећу заборавити свог оца, који је морао раније да оде у пензију због инфаркта. Ишао сам са њим на ту комисију када су му саопштили да ће постати пензионер. Човек није био табула раза која нема чиме да се бави, али је ипак плакао. Било му је веома тешко. Зато мислим да би свако требало да се припреми за тај чин, јер је то ипак велика тачка на живот који је дотад вођен. Моје пензионисање нисам тешко поднео, јер ми је дан увек био испуњен свим и свачим, корисним и за себе и за друге. Тако је и сада. 


Коментари3
dd005
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ВлаДо
Могли сте написати,илустрације ради,неку анегдоту.
vota
kad je rec o.godinama moj pok.tast je u osamdeset petoj na pitanje doktora koliko imas godina odgovorio nemam ni jednu sve sam ih potrosio Na zalost bio je u pravu.
Nensi
Simpatican covek! Lepo je to sto se angazuje oko uredjenja Vracara i sto odaje pocast umetnicima kroz svoje zapise i humanitarni rad!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља