уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:55
ИСПРЕД И ИЗА КАМЕРЕ

Коњи нису направили ниједну грешку

Имали смо велики посао и огромну одговорност. Не само према глумцима и коњима већ и каскадерима, целој екипи… Морала сам да водим рачуна да коњи не изгазе нешто на сету, да не повреде некога. И ништа од тога се није десило, каже Марина Гуњача, координатор коњице у серији „Немањићи”
Аутор: Снежана Чикарићуторак, 10.04.2018. у 13:00
Сцена из серије „Немањићи” (Фото РТС)

У „Немањићима” је била и возач камиона и дублер, каскадер, организатор коња и јахача, али је и учила глумце да јашу, и то пре почетка снимања серије која је узбуркала духове још од пилот-епизоде. Марина Гуњача, координаторка коњице, како је наведено њено занимање на одјавној шпици серије, имала је само 15 дана да педесетак глумаца научи да јашу.

– Када сам од асистента режије сазнала колико њих ће доћи, доживела сам благи шок. Питала сам га „Зна ли бар неко да јаше?”, а он ми је, смејући се, рекао: „Можда један или два” – прича девојка која с искусним каскадером Милошем Ђукићем има коњички клуб у Липовачкој шуми, у којем држе 25 коња и једног магарца по имену Сима.

Ту има и школу рекреативног, спортског и филмског јахања, у коју долазе каскадери и глумци, али и сви љубитељи коња од 7 до 77. У школи и коњи уче разне трикове потребне за снимање филмова.

Да ће јој коњи обележити живот ни сањала није када су је као четворогодишњу девојчицу на Златибору попели на кобилу Брњу коју је, иако мајушна, потерала и побегла. Истина, не много далеко, али за једну четворогодишњакињу био је то бег за памћење.

Детињство је Марина провела код баке и деде у околини Аранђеловца, али деда није имао коња нити је хтео да јој га купи па је она јахала – краве!

А да ће коњи бити неизоставни део њеног живота, могао је да схвати свако ко је обратио пажњу на седмогодишњу девојчицу коју су  родитељи доводили у школу, а она би се притајила и сачека да оду па уместо на час, правац у коњички клуб.

– Једном приликом учитељица је питала родитеље где сам, да нисам можда болесна и тако се завршило моје јахање код дебелог Милана у „Кентауру”. Нисам добила батине, али су ми забранили да идем код коња, што је била највећа могућа казна. После сам ишла на хиподром у време трка и ту сам јахала коњиће укруг. Ту сам упознала и мог првог тренера Рељу Ричија, а пошто нисам имала пара, водила сам децу укруг, а заузврат могла после њих и ја да јашем коња укруг – прича с осмехом Марина Гуњача, објашњавајући да је тада имала „већ пуних 11 година” и да је зарадила и прве паре.

– Шест долара! Дао ми их је један странац јер сам његову децу водила на коњу укруг. Веровали или не, и дан-данас чувам те паре – каже и присећа се времена када је упознала најбољу другарицу Ану, која јој је постала кума.

У међувремену, родитељи су успели да скупе паре и да јој уплате 16 часова у школи јахања „Алекса Дундић”, где је упознала Владу, код којег су Ана и она ишле да за џабе јашу.

– Родитељи нису имали новца да ту наставим па смо Ана и ја отишле код Владе, који и данас има своје коње. Ту су почеле наша авантуре. Јахале смо по целом граду – од Кнеза Михаила до Калемегдана, преко Кнеза Милоша, па до Аде Циганлије. Често смо на коњима одлазиле од Хиподрома до моје куће на Петловом брду. И то је трајало све док Ана није добила свог коња Хепија. Почеле смо о њему да бринемо, а после сам, са 17 година, и ја добила коња. Звао се Блек Сторм и спасла сам га кланице. Имао је три године и био је луцкаст. Живео је са мном 15 година, док нисам морала да га успавам због тешке болести плућа. Али, мој Блеки је остао у мом срцу и на телу јер сам га истетовирала на леђима – прича док показује истетовираног коња.

Познатог каскадера Мишу Ђукића упознаје 2003. и с Блекијем прелази у Липовачку шуму.

– Тада сам први пут јахала трку од 80 километара и то прво даљинско јахање било је увод у моје касније бављење спортом и филмом. Непуна два месеца након те трке почело је снимање филма „Јесен стиже, дуњо моја” Љубише Самарџића. Звали су Мишу, а с њим сам кренула и ја. Миша је био каскадер, ја његов шегрт – каже наша саговорница, признајући да је тада открила страст према филму.

– Мог Блекија јахао је Бранислав Трифуновић, а Мишиног Шареног Игор Ђорђевић. Ту сам имала и први филмски дубл, уместо Банета јахала сам опасне сцене галопа по мраку. Свидело ми се све, осим бркова. Чак сам и перику могла да поднесем, али бркове никако – прича, смејући се.

Марина Гуњача  (Фото из личне архиве)

– После тога сам урадила и прву каскаду, требало је, наиме, у једној сцени да пастув без јахача пређе реку. Да би то могло да се изведе испред њега мора да иде коњ с јахачем. А тај јахач сам била ја на кобили с којом сам препливала реку. Сећам се, био је 14. новембар 2003. минус пет степени. Када је требало да се попнемо на другу обалу, моја кобила се заглавила у муљу и пала. У међувремену стигне онај пастув и уместо да пређе на обалу он наскочи на моју кобилу, за коју сам се држала, и оба коња ме поклопе у леденој води… Мрак ми је пао на очи, а прво што сам видела када сам се освестила биле су нечије ципеле које су шетале испред мојих очију. На срећу, страдала ми је само нога јер ме је коњ нагазио у води – прича Марина Гуњача.

С Глоговцем је било лепо радити
Мики Крстовић је баш заволео јахање. Он је једини глумац који је пре јахања и после њега свом коњу давао шаргарепу и јабуку. Војин Ћетковић је био један до бољих ученика док је Небојша Глоговац био један од оне двојице који су знали да јашу пре него што су дошли код нас. С њим је било лепо радити. Драгана Мићановића смо научили не само да јаше већ и да галопира. Он није имао дублера на снимању, присећа се Марина Гуњача.

После су Миша Ђукић и она учествовали у снимању филма Срђана Драгојевића „Свети Георгије убива аждаху” и енглеског остварења „Мач освете” редитеља Џима Ведона.

– Филм је сниман код нас и након њега почињемо више да радимо, више се снимају серије у епохи. Радимо у „Чизмашима”, а потом добијамо позив за „Немањиће”. У почетку рада на тој серији било је тешко, али када смо се упознали с екипом нашли смо и заједнички језик. Био је то велики посао и огромна одговорност. Не само према глумцима и коњима већ и каскадерима, целој екипи… Морала сам да водим рачуна да коњи не изгазе нешто на сету, да не повреде некога. И ништа од тога се није десило. Коњи ни једну грешку нису направили – каже не без поноса Марина Гуњача, којој је у овој серији њен учитељ Миша Ђукић био асистент иако је, како наглашава, она и даље његов.

– Много тога што знам, научила сам од њега. Он ми је све препустио и у серији је био моја велика подршка. Од оне старе гарде каскадера уз њега је данас остао још само Бранко Јокић, сви остали више нису с нама – прича тридесетпетогодишња координаторка коњице у „Немањићима” и присећа се како је учила глумце да јашу.

– Многи од њих први пут су у контакт с коњем дошли код мене у Липовици. Неке је било и страх, али су знали да морају да јашу. Били су добри за сарадњу, слушали су ме. Од оних који су пре доласка код мене већ јахали тражила сам да све то забораве јер је ово било нешто сасвим ново. Морам да признам да су били сјајни и максимално су се трудили. Али, нисмо имали пуно времена за учење па сам некима одржала само по један час, неки три, четири. Због тога смо се договорили да учимо у паузама снимања. Многи од њих су заволели коње и наставили да јашу и приватно по завршетку серије. Прве сцене које смо имали биле су у Студеници на врло неприступачном терену, а глумци Вучић Перовић и Бранко Ђорђевић су били први који су јахали. И одлично су се у томе снашли, што ми је баш драго јер се види да су ме слушали на часовима – прича, смејући се.

За потребе снимања Марина и Миша су повели 20 коња и два магарца. Коње су превозили или камионом или коњском приколицом. Смештали су их у штале ако је штала било у местима где се снимало, а ако није, онда под тремом где би боравили.

– Важно је да ни у чему нису оскудевали. С нама је увек ишао ветеринар, али на срећу ни један једини пут није морао да интервенише. Било је доста каскадерског посла и доста смо дублирали глумце које смо у опасним сценама ми мењали. Снимали смо и по киши и по снегу и на плус 40 степени… Костими су били лепи и удобни, али тешки. Само за облачење нам је требало пола сата па смо ми долазили и два сата пре снимања јер смо морали и коње да припремимо, а не само да се обучемо – прича Марина Гуњача.

Нису још били завршили рад у „Немањићима”, а екипи из Липовачке шуме стигао је позив за снимање филма Гаге Антонијевића „Заспанка за војника”. Потом су дошли „Корени” Ивана Живковића, а у току је снимање „Чарапа краља Петра” у режији Петра Ристовског.

– И ако буде друге сезоне „Немањића”, и ту би онда требало да радимо – каже Марија Гуњача.


Коментари0
1333e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља