понедељак, 22.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:32
ПРОФЕСИЈА ГЛУМАЦ

Комшије препознају комшију Миланчета

Глума не може да се научи тако што прочитате 50 књига, она мора стално да се усавршава, да се учи, сматра Урош Јовчић
Аутор: Иван Аранђеловићчетвртак, 12.04.2018. у 08:00
Урош Јовчић у серији "Комшије" (Фото Промо)

Београдско насеље Степа Степановић, у којем живи глумац Урош Јовчић (28), и викендом живи врло живо. Док граја деце одјекује из дворишта школе „Данило Киш”, у кафићима на простору некадашње касарне „Степа Степановић” не престаје жамор старијих који уживају у првим пролећним сунчаним данима. Таква атмосфера прија младом глумцу јер непрестано ради. Док разговарамо и сазнајемо да после интервјуа путује у Крушевац, где игра представу „Боје штека”, и да се радује наставку снимања „Комшија”, комшије са Вождовца препознају Миланчета из серије која се приказује на РТС-у.

– У мом насељу има доста млађе популације, младих брачних парова. Живо је, поготово уз школу и вртић. Моја тераса гледа директно на школу, поред које често пролазим, било да идем до продавнице, било да шетам пса. Једном сам шетао са куцом и пролазили смо поред групе клинаца. Неколицина ме је препознала и пришла уз повике: „Миланче!” Тражили су да се фотографишемо, да им дам аутограм. Био сам као звезда свог краја. Пошто се репризира „Монтевидео”, питали су ме где су Моша, Тирке, Станоје? – прича Јовчић и додаје да се деца распитују како је снимао серију о фудбалској репрезентацији Југославије и шта ће се десити с „Комшијама”.

У тој серији коју од 2015. режира Милан Караџић, према сценарију Миле Машовић, Јовчић тумачи једну од главних улога.

– Серија пружа искрену и топлу причу о обичним људима, брачном пару, који из гунгуле главног града бежи не тако далеко, у Бановце поред Дунава, где проналазе мир. Њихове нове комшије другачије размишљају. Ти људи су као неко племе: ко год да дође са стране мора да прође озбиљну проверу да би могао да уђе у круг људи којем они верују. Миланче је искрен, добар, студира, труди се да заради неки новац. Заљубљен је у девојку Ану, која му је прва љубав, али и бивша, коју не може никако да преболи. Прави сплетке само да би се додворио Машану, Анином оцу, да би га он прихватио и да би дао благослов да се он и Ана некада у будућности венчају. У неколико епизода Миланче је имао црту злоће, што ми је било врло интересантно да играм. Занимљивије је играти ликове који су покваренији или мало зли. Када је лик добар он трпи, све може и хоће, а са злоћом је добро играти се глумачки – истиче глумац и додаје да је сценарио „Комшија” прецизно написан, али и да глумци импровизујемо на снимању.

Истиче да ће екипа снимати до краја априла и да ће, само у четвртој сезони, бити реализовано чак 48 епизода.

Поред ове комедије, Јовчић је био део глумачке екипе крими-серије „Убице мог оца” и у другој сезони играо адвоката Животијевића.

– „Убице” су ми понудиле улогу потпуно другачију од мог глумачког сензибилитета. Духом сам више комичар, улоге које играм углавном су комичне, па желим да се опробам у више жанрова. Улога адвоката ми је била изазов јер сам показао да могу да будем другачији у изразу.

Бјелини клинци

Шира публика упознала је Јовчића у „Монтевидеу”, у којем је играо југословенског фудбалера Ђорђа Вујадиновића „Носоњу”. Три сезоне те серије и два филма била су њему и његовој генерацији глумаца онај неопходан ветар у леђа који је потребан сваком младом уметнику.

Урош Јовчић (Фото Ана Адо)

– „Монтевидео” смо снимали пет година. Много смо се трудили и труд нам се исплатио. Кад се репризира серија често седнем накратко да погледам шта смо урадили, па останем до краја епизоде. У време снимања многи млади глумци нису били завршили академију, а ја сам био на трећој години студија. Слушали смо редитеља Драгана Бјелогрлића и старије колеге. Ми смо Бјелини клинци. Бирао нас је и делом нас је открио, без обзира да ли је неко од нас пре „Монтевидеа” већ нешто снимао. Научио нас је послу и тај пројекат је већини младих био одскочна даска. Данас сви радимо, неко има више успеха, неко мање. Да није било „Монтевидеа” већина нас не би имала каријере какве данас има – искрен је глумац који сматра да су он и његове младе колеге снимајући „Монтевидео” прошли још једну школу глуме.

Јовчић је завршио глуму на Академији уметности у Београду у класи Ивана Бекјарева:

– Професор нас је учио да будемо професионалци, да будемо доследни и истрајни, да поштујемо колеге. Учио нас је да савладамо его, да будемо добри глумци, али и добри људи. Его често одмаже јер је контрапродуктиван, кочи уметника у глави и оптерећује таленат неважним стварима. Треба се ослонити на себе, партнера и редитеља. Без обзира шта говори критика, колеге и публика, све треба прихватити с резервом. Прво треба веровати себи па тек онда другима.

У глумачком послу данас му је важно да остане истрајан и де буде бољи из пројекта у пројекат.

– Трудим се да се не понављам глумачки, да будем искрен и свеж, да учим занат. Глума не може да се научи тако што прочитате 50 књига. Она мора стално да се усавршава, глумац мора стално да учи. И кад нешто лоше одиграте из тога можете да извучете добру поуку.

С друге стране, слаже се са тезом да је у глуми све дозвољено, као и да глумци краду занат једни од других, поготово од старијих колега. Није присталица плагијата у смисли да се копира нечији начин глуме. Старије глумце више гледа као инспирацију, анализира како играју неки лик, којим током га развијају, како се понашају у кадру...

Ко се смеје живи дуже

Себе не гледа често на екрану, јер зна да буде критичан према себи.

– Ипак, волим да видим шта сам урадио да бих знао да ли и шта треба да мењам. Немам толико искуства да бих знао како ће на екрану изгледати оно што сам урадио испред камере. Зато ако осетим да ми нешто прија у неком кадру или да сам добро урадио, желим да видим како то изгледа на ТВ екрану. Тиме проверавам свој осећај, да ли ме вара или не. Пошто играм на филму, у позоришту и на ТВ, гледам да се не изгубим у тој различитости глуме већ да останем доследан, да будем тачан и да станем иза сваког кадра који снимим и лика који изградим.

Тврди да је публику теже насмејати него расплакати. Популарност комедија код нас објашњава потребом публике да се насмеје и пренебрегне личне животне проблеме.

– Кад сам нерасположен, уморан или кад устанем на леву ногу, мене орасположи комедија. Смех лечи. Ко се смеје живи дуже. Добар глумац је онај који може подједнако да насмеје и расплаче публику.

Стални је члан позоришта „Бошко Буха”, чији је репертоар доста намењен најмлађим гледаоцима, и воли да игра за децу.

– Клинце не можете да преварите. Опасни су, поготово у групи, када се оснаже и ништа не може да им промакне.

Наравно, игра и вечерњи репертоар, а недавно је за улогу Бобена у представи „Флорентински шешир” освојио признање за најбољег младог глумца на Данима комедије у Јагодини. По тексту Ежена Лабиша, та представа у режији Даријана Михајловића била је апсолутни победник Фестивала комедиографских остварења. Игра и у „Бојама штека”, стотој режији Славена Салетовића, уз Петра Стругара и Ђорђа Стојковића („Војна академија”), и прича да би волео да се опроба у свим жанровима, сем у мјузиклу јер сматра да није довољно добар певач и играч.

У аутобусу учио реплике и црногорски акценат

Јовчић је на филму дебитовао 2009. у „Ђавољој вароши” Владимира Паскаљевића.

– Ту улогу сам добио после прве године глуме. Професор Бекјарева ми је дозволио да снимам јер је имао поверења и у мене и у редитеља. Много сам се трудио око те улоге – прича Јовчић који је улогу у комедији „Мали Будо” добио случајно, неколико дана пред почетак снимања, да би током путовања аутобусом од Београда до Владичиног Хана учио реплике и савладавао црногорски акценат.


Коментари0
6e298
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља