четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:06

Глава у једној, ноге у другој држави

У месту Саставци, које је тема међудржавних разговора о разграничењу, постоји „босанско острво” окружено Србијом
Аутор: Бранко Пејовићчетвртак, 12.04.2018. у 22:00
Драган Марковић показује границу која води средином гробља у Саставцима (Фото С. Јовичић)

Саставци – У селима прибојске месне заједнице Саставци, где у брдима на левој обали Лима живи српско и бошњачко становништво, има домаћина којима је кућа у Србији, а штала и окућница у Босни. Покојник је сахрањен у сеоском гробљу, нека му је лака земља, али му је глава у једној, а ноге у другој држави.

Чудно исцртана државна граница на том делу, коју у Саставцима нико не види, а сви знају куда води, направила је овде „босанско острво” окружено Србијом: ова међа, без иједне видљиве граничне ознаке, необично сече ливаде и гробља, иде потоцима и пропланцима, дели имања браће и рођака, територије општина Прибој из Србије и Рудо из БиХ...

Овде су полиција, пошта, амбуланта и школа званично установе Србије, а налазе се на босанској територији. У сеоској продавници, названој „Слога”, примају све три валуте: динар, босанску марку и евро, ко шта има. Ни бетонски мост у центру села, под којим тече река Сућеска, није поштеђен те међудржавне поделе: лева половина моста припада БиХ, а десна Србији.

Збуњује то сваког ко наврати у овај међугранични простор, који је као тема у последње време стигао и у разговоре државника. То је она прича да се разграничењем на овом делу између Србије и БиХ реше давнашње нелогичности и олакша свакодневица људима обе националности. Овако, све се измешало: надлежности, администрација, трговања и плаћања, муке са преласком чак четири гранична пункта на свега петнаестак километара.

До месне заједнице Саставци, и у њој „босанског острва” окруженог Србијом (пречника не више од три километра), званог Међуречје, које једино припада општини Рудо, а све око њега Прибоју, није лако стићи. Пред путником се гранична рампа подиже и спушта четири пута у једном правцу.

Већ на излазу из Прибоја је српска граница на прелазу Увац, а одмах уз њу и босанска. Прометно је с те стране, јефтинија је разна роба и бензин, па многи Прибојци пазаре. Вози се даље низ Лим територијом БиХ, десетак километара до села Миоче, а онда наилази Устибар. Ту, ка Саставцима, дотрајала гранична рампа постављена је између две куће, то је босански гранични пункт. Преглед докумената и „зеленог картона” за ауто, уз питање куда идете. Кад се то прође, недалеко је омањи српски гранични пункт Ваган, с скромном рампом и кућицом и новим прегледом личне карте. Тек онда се стиже у Саставке, насеље делом у Србији, делом у БиХ, у коме се састављају реке Сућеска и Поблаћница. Житељима обе националности, од којих многи раде у Прибоју, свакодневно следи оваква међугранична процедура.

На ливади поред асфалтног пута старији човек чува овце. На чијој их територији напаса, питамо га.

– Измешала су се овде имања у обе државе, а ово је босанска територија, ту ми је кућа и имање. Само порез плаћам у Рудом у БиХ, све друго ми је из Србије: телефон, струја, комуналије… Радио сам у Аустрији 37 година и лепу пензију стекао, ово чобанисање дође као забава. Али овде с овим границама је смешно. Мој јаране, кад из Аустрије кренем у Србију прођем малтене једну границу, а овде, пред вратима, на двадесетак километара растојања чекају ме четири границе – казује Велимир Веле Грабовчић (71) и жали се што не може да продаје овце и јагњад ни у Босни ни у Србији – како ће с бравом на пункт. Немају ни задругу, продаје ако неко наиђе или мештанима. – Зато је у Рудом младо јагње три евра по килограму, а код нас га дајемо и за два евра – додаје овај аустријски пензионер.

У засеоку Замрштен замишљена међа пресеца домаћинства и сеоско Марковића гробље. Драган Марковић (65), пензионер ФАП-а, у који је цео радни век путовао преко четири гранична пункта, објашњава:

– Моја кућа је на подручју Србије, а 20 ари имања на босанској територији. Мом брату Милану кућа је у Србији, а штала у Босни. Две викендице, једна уз другу, Мома Марковића и његове снахе Душанке Марковић, у две су државе. Посред нашег гробља, а и гробница у њему, иде гранична линија. Из прича старијих упамтили смо куда иде граница, а некад су долазили и геометри, обележавали храстове, ваљда утврђивали границу. Није лако прелазити пунктове и давати документа иако нас овде сви знају – вели Драган, додајући да би разграничење олакшало путовање, али да су и овако људи навикли.

Поред моста у центру села су полицијска станица, амбуланта, школа (у којој је предмет српски језик, мада је на босанској територији), продавница „Слога”, кафана „Траг”... У кафани неки седе и пију пиво, па одмах прихватају разговор на тему граница.

– Деда ми је причао да је с краја педесетих био покушај да се ове нелогичности око граница реше, али није успело. Само порез плаћамо Рудом у БиХ, а већина ради у Србији, користимо телефон и струју из Србије, овде су нам српске институције – каже Стјепко Грабовчић и сматра да ово „острво” Међуречје разграничењем треба прикључити Србији.

Надовезује се Иван Грабовчић, описујући своју „пограничну” муку:

– Дуже од 20 година радио сам у Београду као ливац у ФОБ-у. Имам босанску личну карту. Пензију још нисам стекао, али ме болест стигла, редовно се лечим. Узалуд сам радио у Београду кад у Србији не могу да изађем на инвалидску комисију да тражим пензију, а у Босни немам ни дана стажа. Србија ме неће, јер немам њену личну карту.  Од чега да живим, не знам. А у болницу одавде не идем у 17 километара удаљени Прибој, већ у 100 километара удаљену Фочу. Ишао сам и још даље, у бањалучку болницу – жали се Иван.

Овде дознајемо да имају и гробље у засеоку Оландићи, које је такође пола у Србији, а пола у Босни. Ту се, кажу, дешава парадокс: умрле из села Батковићи у Србији сахрањују на босанској страни гробља, док из босанских Оландића чине то на српском делу.

У Саставцима, иначе, постоји православна црква, док се на џамији у Међуречју управо гради минарет. Срби и Бошњаци на овом простору живе заједно, без међунационалних трвења. То нам потврђује и Свето Вилотић, председник месне заједнице Саставци, уједно и сеоски поштар. Каже да у овом крају дели пошту, а не дели људе.

– Ове границе са „острвом” чине проблем грађанима обе националности, између којих нема проблема. Обраћали смо се држави Србији да помогне, па је она отворила ванредни пункт изнад прелаза Увац, који је убрзао пролаз становника општина Прибој и Рудо. Ипак, нисмо значајније добили, јер су и даље остали пунктови Устибар и Ваган – прича Вилотић и додаје:

– Сматрамо да је једино решење за нормалан живот народа овог краја да се граница помери реком Лим. Тиме би Миоче, Устибар, Међуречје, Мокронози припали Србији и ова територија постала целина. Значајно је и да део барске пруге у Штрпцима, који је на босанској територији, припадне Србији, како би се и та нелогичност решила.

Свето Вилотић, који је у Саставцима и председник месног одбора СНС-а, напомиње да се нада да ће председник Вучић успети да оствари оно што је започео, да ће на овом подручју бити разграничења.

– Сада у месној заједници Саставци живи око 1.100 људи. Кад неко одавде ко је на подручју Србије жели да у Прибој однесе и прода канту сира, заклано јагње, огревно дрво – издајем му у месној заједници потврду (која се не наплаћује) да с њом прелази пунктове. Могуће је на тај начин пренети до петоро јагњади, двоје телади, а преко тог броја треба потврда ветеринара и општинске управе. Долазе нам и из околних месних заједница да код нас узимају такве потврде.

Рече још председник да у овом делу, где се две државе преклапају, живи 80 одсто српског и 20 одсто бошњачког живља. А полиција из Саставака, која припада Србији, са станицом на босанској територији, дође на догађај у Међуречју и смири кавгу или какво недело, али друго не предузима док не дође босанска полиција из Рудог да настави поступак.


Коментари6
63b63
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

да буде јасније
Зашто се у чланку узима здраво за готово да су људи једне вере Срби, а друге вере бошњаци? Да ли на основу статистике, или је то још оно комунистичко раздвајање и стварање вештачких нација? Како знате да они нису један народ, православци и муслимани? Је ли их ко питао? Чини ми се да се ту уопштава и заокружује повређујући људима право на избор. Ја лично знам муслимане који су увек били оно што јесу - Срби исламске вероисповести. Чак и држе до неких хришћанских светаца и празника, на свој начин.
Slobodan Marinkovic
Sve je to Srbija!
Немања
За мене је ово само још један од доказа да су границе између некадашњих југословенских републике исцртаване тако да се ова земља не распадне, већ да сваки њен део буде попут дела слагалице, само састављен - смислен и део једне веће и лепше слике, а растављен је ништа, део слике, са јасним обрисима, али без пуно смисла.
Sima
Некада давно ово су били Саставци. Сада су Раставци.
Nemanja
Sa obzirom na to da u dolini reke Suceske zivi vrlo malo ljudi zacudjuje velika kolicina otpada na recnoj obali.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља