среда, 12.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:25
ПОЗНАТЕ ПОРОДИЦЕ: ДРЕЛИХОВИ

Сомбор сачували у срцу

Моше Мусафија и Магда Дрелих преживели су ужасе Аушвица, у Израелу започели нови живот, а као најлепше, памтили су дане проведене у граду на северу Бачке
Аутор: Мирослав Стефановићпетак, 13.04.2018. у 13:15
Породица Дрелих (Фотографије из архиве Градског музеја Сомбора)

Била је то романса двоје младих каква се само пожелети може. Он, Моше Мусафија, она Магда Дрелих, упознали су се на сомборским улицама пре скоро осам деценија. Градић на северу Бачке, обале канала, легендарна Шикара, корзо, стари фијакер „који улицама лута и носи заљубљени пар”. Све је то обележило њихову младост и љубав.

Дрелихови су били једна од многобројних угледних, вредних и честитих јеврејских породица у Сомбору. Нажалост, скроман живот помутио им је Други светски рат. Магда и Моше завршили су у Аушвицу, али су тај пакао преживели, вративши се у Сомбор, град своје младости и најлепших успомена. После извесног времена су, ипак, одлучили да животне стазе наставе у Израелу.

Кутија сећања

Сомборски Градски музеј је својевремено о овој породици објавио публикацију „Кутија сећања” која је припремљена највише захваљујући њиховој ћерки Михал Ливији Тулпан. Она је, после смрти мајке, у помало зарђалој, лименој кутији пронашла мноштво породичних, али и фотографија сомборских Јевреја, и све то поклонила онима који ће сачувати ову историјску грађу.

Добри трговци
Према попису становништва из 1938. године, у Краљевини Југославији живело је око 82.000 Јевреја. Они су се брзо прилагођавали, јер им је држава гарантовала индивидуална људска и колективна грађанска права. У међуратном периоду су се најчешће бавили трговином, занатством и, како се тада говорило, непродуктивним занимањима. Били су добри трговци, поштовани од локалног становништва. Пред Други светски рат, Сомбор је имао педесет факултетски образованих Јевреја.

Моше и Магда су у злогласни логор Аушвиц одведени 1944. После седам месеци проведених иза бодљикавих жица, она је била учесник чувеног „Марша смрти” да би се, након много мука и препрека, вратила у Сомбор. Своје најближе није затекла у кући, у улици Апатински пут број 4. Сачекале су је само породичне фотографије које је понела и кад је, доцније, кренула пут Хаифе. Понела је и једну кашику. Није то била обична кашика, већ њена веома драга успомена из Аушвица.

– Мајка је – присећала се њена ћерка Михал – у Аушвиц стигла у мају 1944. године, где је са пет жена делила чинију супе. Да би сачувала само њој својствено достојанство, у логору је купила кашику у замену за дневну порцију хлеба. Кад је успела да се домогне слободе, у скромном завежљају била је и кашика. Од тада се њих две више нису раздвајале, па су тако биле заједно и на путу за Хаифу. Каква је то била кашика? Велика, стабилна, јака, за моју мајку нешто посебно, узвишено, нешто без чега више није могла да замисли дан, живот, нека врста њене амајлије.

Магда на броду ка Израелу

Припремала је Магда богате празничне ручкове, дочекивала госте са Розенталовим посуђем и кристалним чашама, али је на почасном месту увек била кашика из логора. То више није био део кухињског прибора, већ њена најдража успомена којом је деци припремала храну, а увече им мутила чоколадни пудинг. Кад је сахрањивана, Моше је помишљао да са њом оде и кашика. Предомислио се и оставио је ћерки да брине о тој мајчиној реликвији.

Ове приче свакако не би било да у орману Магдине спаваће собе није чамила кутија са фотографијама. Кутија сећања. Михал Ливија, која је име добила по својој тетки, знала је за кутију, јер би је и сама повремено, кришом, отварала и разгледала фотографије. Чинила је то пажљиво и с поштовањем према онима који су на њима овековечени.

– Одмах после мајчине смрти отац и ја смо отворили кутију и тек тада открили да је у њој и мноштво фотографија од пре Другог светског рата – рекла је Михал. – Гледала сам сваку од њих, а отац ми је говорио ко је на сликама. Пронашли смо и мајчине слике са пријатељима. Била је насмејана и пуна живота. На осталим сликама смешили су се моје баке, деке, тетке. Читава плејада драгих ликова познате сомборске породице Дрелих.

Заоставштина за музеј
Михал Тулпан је сачувала богату породичну заоставштину у којој су фотографије, документа и понеки лични предмет. Сачувала је, заправо, аутентична сведочанства о животу Јевреја у Сомбору пре више деценија. Многи од њих су убијени у Хитлеровим логорима само зато што су били другог порекла. Уступљени материјал је део будуће изложбе у Државном музеју Аушвиц-Биркенау. Највећи број фотографија потиче из Сомбора пре, током и после Другог светског рата. На њима су, поред чланова породице Дрелих, и поједини Сомборци, тако да садржај Кутије сећања и други предмети дочаравају прохујало време којег се, како старије генерације одлазе, мало ко сећа.

Годину дана пре него што ће напустити овај свет, Моше је 2009. са децом боравио у Сомбору. Посету је доживео веома емотивно. Све га је подсећало на срећне тренутке са Магдом, породицом, рођацима, на дружење са пријатељима. Где год да је кренуо, са ким год да је разговарао, емоције није успео да сакрије, а то није ни покушавао.

Српски језик памтили

Према казивању ћерке, добро се сећао многих места у Сомбору и околини, док су се, како је записала Сузана Судар, „син и ћерка трудили да што више науче о историји града, протканој причама и песмама које су слушали од мајке...” Нашао је Моше и кућу у којој је живела породица Дрелих, возио се фијакером, слушао тамбураше, шетао поред канала, јео омиљене колаче.

– У тим тренуцима су почеле да ми одзвањају мајчине речи које је, док сам била мала, изговарала на српском: „Устај, Михал. Буди се. Како си? Идемо брзо. Хајде, пази, пази. Све је добро” – записала је Михал. – Чини ми се да су ми тада замирисала и њена позната сомборска јела: мусака, паприкаш, печена гуска.


Коментари0
0b385
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља