среда, 25.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Пројекција

Реч је о психолошком механизму којег често нисмо свесни, а догађа се када не реагујемо на стварност, већ наша реакција долази из наше прошлости, па сећање које је побуђено сличношћу доводи до искривљавања стварност и наше неадекватне реакције
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 16.04.2018. у 08:00
(Срђан Печеничић)

Иако се људи међусобно веома разликују, понекад се догоди да сретнемо неку особу која запањујуће личи на неку другу особу коју смо срели некада раније у животу. Понекад нас на неког другог подсети само неки детаљ, као што су изглед, начин говора, облачење, боја гласа нове особе. Када се у комуникацији са новом особом појави оваква сличност са неком другом особом, тада се у нашој свести појави слика или, тачније, представа те друге особе. Тада се у нашем уму догађа занимљив феномен: наша психа реагује истовремено на обе представе, то јест на обе особе. Поједностављено можемо рећи да је то као да се пред нама истовремено налазе обе особе.

Пријатна сећања

Тако, на пример, ако смо раније у животу имали позитивно искуство са неком конкретном особом, тада сусрет са њеним „двојником” побуђује сећање на то искуство, а затим то пријатно сећање „боји” нашу емоционалну реакцију на њеног „двојника” у садашњости. Слично, ако смо раније имали непријатно искуство, тада и на „двојника” у садашњости реагујемо непријатношћу.

Проблем са таквом нашом реакцијом на нечијег „двојника” јесте то што је та нова особа није „заслужила” неким својим стварним понашањем. Зато у таквим ситуацијама ми не реагујемо на стварност већ наша реакција долази, бар у извесној мери, из наше прошлости. Сећање које је побуђено сличношћу чини да ми искривљујемо стварност, а како наша реакција не одговара стварности, наша реакција је неадекватна.

Када кажемо да нас неко јако подсећа или асоцира на неког другог тада показујемо да смо свесни да две особе доводимо у везу, што значи да можемо бити свесни да „мешамо” реакцију на садашњу особу са реакцијом коју смо имали на особу из прошлости. А када смо свесни својих менталних процеса, тада се можемо трудити да раздвојимо садашњост од прошлости и да дамо шансу новој особи да је доживимо као различиту од особе на коју нас подсећа.

Чешћа је ситуација да нисмо свесни овог психолошког механизма и да не знамо да је наша реакција на дату особу у ствари „мешана” реакција. У том случају говоримо о психичком механизму који се зове пројекција. Механизам је добио такво име јер се објашњава тиме да смо ми на нову особу несвесно пројектовали ону ранију особу.

Без обзира на то да ли је пројекција позитивна или негативна, њена последица је неки „вишак” у нашем реаговању на нову особу, а за који немамо разлог у њеном понашању. Не знајући да ми реагујемо и на неког другог из наше прошлости, често сматрамо да је овај „вишак” наше реакције резултат наше интуитивне способности процењивања људи.

Идеално би било када неко никада не би пројектовао и не дозвољавао да му сличност једне особе са неком другом помути доживљавање стварности. Али људи нису идеални, тако да пројекције нису ретке. Ако неко веома често пројектује, тада он често искривљује стварност, што значи да су његове реакције често непримерене. Што је особа мање реалистична и више реагује неадекватно, то ће више проблема имати у кретању у стварном свету, посебно у односу са људима. Зато је циљ личног раста и развоја, емоционалног сазревања, као и саветодавног и психотерапијског рада да се смање или елиминишу пројекције.

У свему „виде” стари неуспех

Ако је девојку која се у средњој школи снажно заљубила у неког момка, тај момак искористио и затим грубо одбацио, она може постати склона да касније у другим младићима „види” оног првог младића који ју је повредио, због чега ће имати несрећан љубавни живот.

Постоје и такве пројекције у којима људи у другима „виде” себе, па због сличности са собом на друге реагују неоправдано позитивно или негативно.

Способност пројектовања је остатак једног од првобитних начина учења који је карактеристичан за децу и њихово конкретно мишљење. Конкретни ум мисли у сликама и повезује их на основу сличности. Зато пас, који такође мисли у сликама, кога је некада човек ударио штапом ће се уплашити када види другог човека који му прилази са штапом у руци.

Управо због тога што је недовољно прецизно, пуно грешака и погрешних повезивања конкретно мишљење током развоја бива замењено тачнијим, логичнијим и прецизнијим апстрактним мишљењем. И зато када наше „унутрашње дете” неоправдано интензивно реагује на неку нову особу, треба се запитати: да ли нешто пројектујем?


Коментари2
5650d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar V. Terzic
Projekcija kao mehanizam Ego odbrane je jedan od najvecih zagadjivaca ljudske psihe. Osoba koja svoje mane pripisuje drugima, cine to kako bi sebe zastitila i kako ne bi bila svesna istih. Takva osoba koja se sluzi projekcijom misli da dobija na sopstvenom znacenju; ona je "kriticar" svega loseg na drugima. Dok mnogi odbrambeni mehanizmi mogu imati neceg pozitivnog, projekcija nema ni jednu pozitivnu socijalno pozeljnu stranu, vec je cesto vrlo pogubna. Osoba koja koristi projekciju, u svom podmuklom naumu, jedino kad omalovazava druge vidi svoj licni dobitak.Kad neka osoba vrsi psihicko i emocionalno nasilje nad drugima, jedno od glavnih oruzja joj je projekcija. Osoba koja se sluzi projekcijom nije u stanju da prihvati svoje mane (zaboga, svi ih imaju), te nije u stanju da racionalna promislja i progresivno menja stvari; njen moto je- svi drugi su krivi, ja nikad! Umesto da koriguje sto ne valja i prihvati licnu odgovornost, ona projekcijom umiruje svoj Ego i psihicki se rasterecuje.
Slavka T.
Po Frojdu, kad imamo neugodne emocije sa kojima se svesno ne zelimo suociti, mi te emocije projektujemo na druge ljude. Ovakav odbranbeni mehanizam omogucuje nam da nasu odgovornost prebacujemo na druge. Gledajuci iz evolucione perspektive, projekcija je jedan od najranijih odbranbenih mehanizama malog deteta koje se nosi sa nepodnosljivim iskustvom i jedini je to nacin niihove komunikacije sa roditeljima. Roditelji brinu za svoju decu i prepoznaju njihove neizrecene potrebe. Uz roditeljsku pomoc deca uce kako da jedu i kako da se obuvaju i odevaju. Paralelno sa tim, deca u razvoju imaju sve manju potrebu za stalnim projektovanjem emocija, sto znaci da pravilno sazrevaju, te svoja osecanja mogu zadrzati za sebe i tako uspesno se nositi sa njima. Samo doslednim i principijelnim ponasanjem roditelji mogu odgajiti svoju decu i formirati emocionalno zrele osobe. Svako roditeljsko mazenje dece i decje nekontrolisano projektovanje njihovih emocija nije dobro ni za decu niti za roditelje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља