Представа „Бановић Страхиња” у режији Небојше Брадића и извођењу Народног позоришта Приштина доживела је прексиноћ овације на премијери у Дому културе у Грачаници. У копродукцији са Народним позориштем из Шапца изведена је драма Борислава Михајловића Михиза за коју режисер Брадић каже да представља „коментар ’модерних времена’ на ову класичну драму српске књижевности“ и наглашава да не би „требало заборавити да је и Михизова конструкција драме била заснована на поступку анализа јунака народне епике и његовом увремењавању у другачији контекст“.
Да ли се историја претвара у једну тачку и да ли тај данашњи спој сучељених сила може поднети појединац?
Сартр је говорио да је човек утопљен „у љигаву масу будућности”. На делу је поткопавање система вредности које доводи до обезличавања појединаца. Михиз полако, систематично, строго, излучује, разграђује, истражује јунака, осветљава његове моћи и његове немоћи, са узорном интелигенцијом, суровошћу и честитошћу.
Његов херој не успева да оствари себе. Идеали Михизовог јунака су више идеали прошлости него будућности. Али, можда је то баш оно што нас привлачи његовој драми – носталгија за вредностима толико различитим од оних које данас управљају нашим животима.
Да ли такве личности имају икакве шансе против система и да ли њихова „мајка”, била партија или идеологија, може да им пружи довољно позајмљене моћи да одлучују о сопственим и туђим животима?
Данас има нечег сумњивог у хероју. Он је сумњив зато што је банализован идеологијама које његову честитост стављају у службу лажних вредности, претварајући га у фигуру која нема никаквог ослонца у животу корумпираном и пуном лицемерја.
Ако „данас има нешто сумњиво са херојем”, ако га не прихватамо, ако је он производ идеологије одређеног центра или престонице, шта је онда победа Бановић Страхиње, провинцијалног јунака ком се диви Гете?
Наше одушевљење јуначким фигурама и врлинама не могу а да нам се не учине и наивним, па чак и баналним. Литерарни узори су да надахњују, да им се дивимо, да буду „већи од живота”. У једном писму Екерману, после посвећеног изучавања немачке и српске древне поезије, Гете је констатовао да ту „нема шта више тражити”. Међутим, као и у „Хамлету“, и „Бановић Страхиња” и данас нуди ћутање над трагедијом која се догодила. То ћутање које одјекује, некад је права победа.
Јесте ли се уплашили да неко из публике на малом екрану у дну сцене може препознати свој спаљени дом из 1999. и да ли је она зграда у Сирији иста та кућа, испред које Југовићи немају дилему да је Косово место њиховог личног и општег боја?
Поново звецкање оружја на Медитерану, ратни добоши и ратоборне поруке које свакодневно гледамо на бројним телевизијским вестима недвосмислено потврђују да свет одавно није сигурна кућа, и да сваки дом представља легалну мету. Наше сећање на 1999. годину у Србији и слике ужаса који се догађају данас у Сирији само је део контекста мрачног времена у коме живимо.
