среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:29
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ИВИЦА ДАЧИЋ, министар спољних послова Србије

Гарантујем да ће тзв. Косово признавати мање од 100 земаља

„Путинова Русија би интервенисала 1999. године на страни Србије”
Аутор: Би­ља­на Ба­ко­вић / Је­ле­на Це­ро­ви­насубота, 14.04.2018. у 22:00
„У последњим дешавањима у вези са Сиријом најбоље се види вредност наше политике војне неутралности” (Фото Драгослав Жарковић)

Ви­ше во­лим да ни­смо у пр­вих пет ве­сти Си-Ен-Ена не­го да је­смо, од­но­сно, ви­ше во­лим кад је па­жња усме­ре­на на не­ке дру­ге не­го на нас, ко­мен­тар је ше­фа срп­ске ди­пло­ма­ти­је Иви­це Да­чи­ћа о по­сле­ди­ца­ма за­о­штра­ва­ња од­но­са у све­ту на кључ­на пи­та­ња Ср­би­је – Ко­со­во и европ­ске ин­те­гра­ци­је. У раз­го­во­ру за „По­ли­ти­ку”, Да­чић ука­зу­је да се у по­след­њим де­ша­ва­њи­ма у ве­зи са Си­ри­јом „нај­бо­ље ви­ди вред­ност на­ше по­ли­ти­ке вој­не не­у­трал­но­сти” и ци­ти­ра Џо­на Ке­не­ди­ја ко­ји је ре­као да уко­ли­ко чо­ве­чан­ство не ста­ви тач­ку на рат – рат ће ста­ви­ти тач­ку на чо­ве­чан­ство. Али се при­се­тио и Ти­то­вих ма­те­ри­ја­ла за кон­фе­рен­ци­ју Кеб­са 1975, ко­ји сто­је на сто­лу у ње­го­вом ка­би­не­ту, на­во­де­ћи да би мо­гао са­да да их ко­ри­сти про­ме­нив­ши углав­ном са­мо вре­мен­ске од­ред­ни­це.

– Глав­на Ти­то­ва по­ру­ка би­ла је о де­тан­ту, по­пу­шта­њу. Да­кле, тај исто­риј­ски круг се окре­нуо, не­ма ви­ше иде­о­ло­шких по­де­ла, али има су­ко­бља­ва­ња на осно­ву ге­о­стра­те­шког по­зи­ци­о­ни­ра­ња ве­ли­ких си­ла. Хен­ри Ки­син­џер ми­сли да ће са­да на­сту­пи­ти пе­ри­од де­е­ска­ла­ци­је, јер смо до­шли до фа­зе ка­да би сва­ки да­љи по­тез мо­гао да има не­са­гле­ди­ве по­сле­ди­це, на­ро­чи­то ако уву­ку Ру­си­ју у кон­фликт. Јер то ви­ше ни­је Јељ­ци­но­ва Ру­си­ја.

Ми­сли­те да би Ру­си­ја са­да ушла у кон­фликт?

Си­гу­ран сам у то, ако ни због че­га дру­гог, он­да због свог по­но­са. Да под­се­тим, Ру­си­ја се у Си­ри­ји на­ла­зи на по­зив си­риј­ске вла­де. За­ми­сли­те ка­ква би исто­ри­ја би­ла да је Пу­тин био пред­сед­ник Ру­си­је 1999, да је та­да би­ло да­на­шње Ру­си­је и да је на зах­тев та­да­шњег на­шег ру­ко­вод­ства она ин­тер­ве­ни­са­ла у Ју­го­сла­ви­ји...

По­је­ди­ни ме­ди­ји ме­се­ци­ма охра­бру­ју срп­ску јав­ност на­во­де­ћи да ће Пу­тин бра­ни­ти Ср­би­ју, да би Пу­тин и вој­но ин­тер­ве­ни­сао ако за­тре­ба...

Си­гур­но је да да­нас по­сто­ји мно­го ве­ћи ни­во са­ве­зни­штва и раз­у­ме­ва­ња из­ме­ђу Ср­би­је и Ру­си­је и ви­ше спрем­но­сти Ру­си­је да по­мог­не ако би Ср­би­ја то тра­жи­ла у не­ким си­ту­а­ци­ја­ма ко­је би мо­жда мо­гле да бу­ду зна­чај­не за на­шу без­бед­ност и од­бра­ну. Али по­во­дом ко­мен­та­ра да смо опре­де­ље­ни за Ру­си­ју и слич­но – то ни­је тач­но. Ми смо опре­де­ље­ни да има­мо та­кве бли­ске од­но­се и с дру­гим си­ла­ма. На при­мер, у ве­зи с те­мом на­бав­ке на­о­ру­жа­ња, спрем­ни смо да раз­го­ва­ра­мо и са за­пад­ним зе­мља­ма. Али да ли по­сто­ји спрем­ност с њи­хо­ве стра­не да се о то­ме раз­го­ва­ра?

По­сто­ји ли?

Па, до са­да ни­је би­ло та­квих раз­го­во­ра. Је­ди­но ми­слим да се си­ту­а­ци­ја про­ме­ни­ла по­след­њих го­ди­на, јер ипак – но­вац је но­вац. При­том, ми че­шће же­ли­мо да се до­дво­ра­ва­мо на­шим про­тив­ни­ци­ма не­го да ра­ди­мо с на­шим при­ја­те­љи­ма кад је реч о еко­но­ми­ји. Због то­га се зе­мље ко­је су на­ши при­ја­те­љи и ко­је ни­су при­зна­ле тзв. Ко­со­во ве­о­ма че­сто жа­ле да има­ју не­рав­но­пра­ван трет­ман ов­де код нас. Кад они кон­ку­ри­шу за не­ке по­сло­ве ми да­мо не­ко­ме дру­го­ме, иако ис­пу­ња­ва­ју исте усло­ве.

Чи­ни се да се про­це­си око Ко­со­ва убр­за­ва­ју.

Не убр­за­ва­ју се. Ми­слим да је то по­сле­ди­ца не­ра­зу­ме­ва­ња о че­му се уоп­ште раз­го­ва­ра. Јед­но је пи­та­ње тех­нич­ких раз­го­во­ра ко­ји се во­де у Бри­се­лу. А на то смо ина­че до­шли јер смо пи­та­ње КиМ из УН пре­ба­ци­ли на ни­во ЕУ, што ми­слим да ни­је би­ла баш па­мет­на од­лу­ка. Да се о то­ме раз­го­ва­ра­ло у УН, има­ли би­смо ви­ше уче­сни­ка ко­ји би мо­гли да бу­ду на на­шој стра­ни.

Је­сте ли то та­да су­ге­ри­са­ли? Би­ли сте у тој вла­ди.

Се­ћа­те се ка­да је јед­на на­ша ре­зо­лу­ци­ја, при­пре­мље­на за УН, про­ме­ње­на док је Вук Је­ре­мић био у ави­о­ну, што је од­лу­че­но ве­ро­ват­но на не­кој те­ле­фон­ској сед­ни­ци вла­де. А то је би­ла по­сле­ди­ца до­го­во­ра Бо­ри­са Та­ди­ћа с Ке­трин Ештон. О то­ме нас ни­ко ни­је кон­сул­то­вао, ако при­ча­мо о вла­ди и ко­а­ли­ци­ји у том вре­ме­ну. Та­да је, да­кле, ре­че­но да ће се о тех­нич­ким пи­та­њи­ма рас­пра­вља­ти у Бри­се­лу. Сва­ки наш по­ку­шај, а ја сам то по­ку­ша­вао од пр­вог да­на, да ипак раз­го­ва­ра­мо и о не­ком трај­ном ре­ше­њу, ни­је на­и­ла­зио на раз­у­ме­ва­ње При­шти­не. Јер они сма­тра­ју да не­ма­ју шта ви­ше да раз­го­ва­ра­ју о тој те­ми, да је то пи­та­ње већ ре­ше­но и да ми са­мо тре­ба да при­зна­мо „Ко­со­во”. Али то је јед­на по­ли­ти­ка ко­ја по­ка­зу­је да не раз­у­ме­ју си­ту­а­ци­ју у ко­јој се на­ла­зе.

Ка­же­те да вам је ми­си­ја да број при­зна­ња спу­сти­те ис­под 100?

Пр­ви сам по­чео да ра­дим на то­ме да зе­мље по­вла­че при­зна­ња. Про­сто не мо­гу да се на­чу­дим ка­ко Ср­би­ја то ни­је ра­ни­је ра­ди­ла и за­што ни­је ра­ни­је ра­ди­ла. Упра­во сам раз­го­ва­рао с ко­ле­гом из Фи­џи­ја, ве­ли­ком па­ци­фич­ком зе­мљом. Ти љу­ди та­мо не­ма­ју пој­ма да су при­зна­ли тзв. Ко­со­во. Не­ки чак и ни­су при­зна­ли, а на­ла­зе се на том спи­ску ко­је ми­ни­стар­ство спољ­них по­сло­ва „Ко­со­ва” има. Али мо­ра да се ра­ди на то­ме. Че­сто идем по Афри­ци и Ази­ји и не об­ја­вљу­јем то. За­то што ме пра­те. Куд год ја одем, ови из При­шти­не на­кон то­га зо­ву, ин­тер­ве­ни­шу. На свим ску­по­ви­ма се жа­ле на ме­не, чак су и у Бри­се­лу при­ча­ли да тре­ба „за­у­ста­ви­ти Да­чи­ћа”. То што ја ра­дим, то је за њих вра­ћа­ње исто­ри­је уна­зад. Сме­шно. По­што то њих стра­шно нер­ви­ра, ов­де сам фор­ми­рао тим љу­ди ко­ји се ба­ви ис­кљу­чи­во тим пи­та­њем. За ме­не је то при­о­ри­тет на­ше по­ли­тич­ке ак­тив­но­сти. Ти­ме по­ма­же­мо пред­сед­ни­ку Ву­чи­ћу, јер у раз­го­во­ре не­ће по­ла­зи­ти од то­га да је све већ ре­ше­но, не­го ће мо­ћи да ка­же: „Па че­кај­те, ево у по­след­ња три ме­се­ца пет зе­ма­ља је по­ву­кло при­зна­ње.” Мо­жда ће за по­ла го­ди­не, на при­мер, би­ти ис­под 100. А шта ће да бу­де ка­да спад­не ис­под 96 зе­ма­ља?

Има ли ре­ал­не шан­се да бу­де та­ко?

Ја вам то га­ран­ту­јем.

За ко­је вре­ме? За го­ди­ну да­на, две?

Са­мо да имам вре­ме­на. Не мо­гу да стиг­нем да се ба­вим свим тим ства­ри­ма, не мо­гу да стиг­нем да оби­ђем све. Тре­ба по­све­ти­ти па­жњу тим љу­ди­ма, тре­ба раз­го­ва­ра­ти с њи­ма, не мо­жеш не­куд да одеш и за де­сет ми­ну­та да ре­шиш про­блем. И, дру­го, мо­ра­ју сви оста­ли то да пра­те, да и дру­га ми­ни­стар­ства по­све­ћу­ју па­жњу тим љу­ди­ма. А не да се де­ша­ва да не­ко ов­де не­ће да при­ми ми­ни­стра с ко­јим ја раз­го­ва­рам, док би ми­ни­стра из не­ке ве­ће европ­ске зе­мље при­ми­ли. И тре­ба да се раз­го­ва­ра о ди­пло­мат­ској мре­жи. Да ли је на­ма у ин­те­ре­су да има­мо ам­ба­са­ду у сва­кој европ­ској зе­мљи, а да има­мо све­га не­ко­ли­ко ам­ба­са­да у Афри­ци? Ам­ба­са­да у Ју­жно­а­фрич­кој Ре­пу­бли­ци по­кри­ва де­сет зе­ма­ља.

Ако за го­ди­ну-две мо­же­мо да до­ђе­мо до тих 96 зе­ма­ља, а на­ши за­пад­ни парт­не­ри ка­жу да тре­ба бр­зо да ре­ши­мо од­но­се с Ко­со­вом, да ли је ту реч о тр­ци с вре­ме­ном?

Ма не, пре­го­во­ри у Бри­се­лу су тех­нич­ки. До са­да се у Бри­се­лу ни­ка­да ни­је раз­го­ва­ра­ло о трај­ном ре­ше­њу. По­сто­ји са­мо та на­зна­ка о прав­но оба­ве­зу­ју­ћем спо­ра­зу­му, чи­ји је аутор Ште­фан Фи­ле, ко­ји је та­ко по­ку­шао да за­до­во­љи и зе­мље ко­је су при­зна­ле тзв. Ко­со­во и оне ко­је ни­су. Он та­да ни­је мо­гао да ка­же шта је то, ни­ти га је не­ко пи­тао. И то тре­ба да се пот­пи­ше пре ула­ска у ЕУ. На­ма је­сте у ин­те­ре­су да се до­ђе до трај­ног ре­ше­ња или ком­про­ми­са и ја та­ко­ђе ни­сам за то да се ови кон­флик­ти оста­вља­ју за ре­ша­ва­ње у не­ко вре­ме ка­да мо­жда не­ће­мо има­ти ни ова­кву по­зи­ци­ју, ка­да ће мо­жда би­ти још те­же. Али ако не­ко ми­сли да је при­зна­ње „Ко­со­ва” за ула­зак у ЕУ на­ма при­хва­тљи­ва це­на, ми­слим да не схва­та­ју да Ср­би­ја јед­но­став­но то не мо­же и ни­ка­да не­ће ура­ди­ти. У ова­квом об­ли­ку, ту од­лу­ку ко­ју су јед­но­стра­но до­не­ли, с гра­ни­ца­ма ко­је су они уми­сли­ли, Ср­би­ја не­ће при­хва­ти­ти.

Да ли је прав­но оба­ве­зу­ју­ћи спо­ра­зум при­зна­ње или ни­је при­зна­ње? Шта је то?

Ни­ко не зна шта је то.

Мо­ра­мо ли да га пот­пи­ше­мо от­при­ли­ке за го­ди­ну да­на, што би би­ла кру­на ман­да­та Фе­де­ри­ке Мо­ге­ри­ни и Европ­ске ко­ми­си­је?

То што они ка­жу да мо­ра од­но­си се на про­јек­то­ва­ни рок за наш ула­зак у ЕУ 2025. го­ди­не. Али, да се раз­у­ме­мо, ро­ко­ви ов­де на­ма ни­шта не зна­че. Реч је о су­шти­ни.

Али ми смо из­ра­зи­ли же­љу да уђе­мо у ЕУ нај­ка­сни­је 2025. го­ди­не?

Мо­жда ће се до та­да де­си­ти свет­ски рат, па не­ће ви­ше ни по­сто­ја­ти.

Пред­сед­ник је на­ја­вио да ће већ кра­јем овог ме­се­ца да са­оп­шти свој пред­лог ре­ше­ња за Ко­со­во?

Он при­ча о уну­тра­шњем ди­ја­ло­гу ко­ји би евен­ту­ал­но ре­зул­ти­рао не­ким на­шим пред­ло­зи­ма. А за­што то ра­ди? Ср­би­ја ни­ка­да ни­је из­не­ла не­ки свој пред­лог. По­след­њи пут је то би­ло у вре­ме Рат­ка Мар­ко­ви­ћа, по­сле је Ко­шту­ни­ца иза­шао с оном фор­му­ла­ци­јом „ви­ше од ауто­но­ми­је, ма­ње од не­за­ви­сно­сти”, а он­да је и То­ма Ни­ко­лић имао плат­фор­му. Ме­не су нај­стра­шни­је на­па­да­ли, а ја сам на не­ки на­чин био је­ди­ни ко­ји је из­нео бар не­ки пред­лог, за ко­ји сам ми­слио да је ре­а­лан.

По­де­ла?

Ни­сам то звао по­де­лом јер ми, ина­че, не­ма­мо ни­ка­квих гра­ни­ца с „Ко­со­вом”. Ка­ко да при­ча­мо о по­де­ли, а ре­ци­мо с Хр­ва­ти­ма има­мо са­да то­ли­ко про­бле­ма око утвр­ђи­ва­ња гра­ни­це на Ду­на­ву. А кад смо ми раз­ма­тра­ли ка­ко иде та ад­ми­ни­стра­тив­на ли­ни­ја?

Отво­ри­ла се по­ле­ми­ка око то­га да ли је Бри­сел­ски спо­ра­зум пот­пи­сан у скла­ду с ко­сов­ским за­ко­ни­ма. Ко­је је за­ко­но­дав­ство над­ле­жно за фор­ми­ра­ње За­јед­ни­це срп­ских оп­шти­на?

Кад су та­кве ства­ри у пи­та­њу ни­ка­да се не по­ла­зи од по­сто­је­ћих про­пи­са. Ка­да је не­што из­над уну­тра­шњег за­ко­но­дав­ства под­ра­зу­ме­ва се да ће над­ле­жни ор­га­ни из­ме­ни­ти про­пи­се ка­ко би омо­гу­ћи­ли да се до то­га до­ђе. Ср­би­ја је мо­ра­ла да про­ме­ни сво­је про­пи­се да би ин­те­гри­са­ла не­ке ин­сти­ту­ци­је у при­штин­ске. Зар да При­шти­на не про­ме­ни ни­шта? Ни­је би­ла та­ква ин­тен­ци­ја. Че­кај­те, па и наш Устав­ни суд сад мо­же да по­ни­шти, на при­мер, не­ку тач­ку Бри­сел­ског спо­ра­зу­ма. Шта да Устав­ни суд са­да ка­же да ни­је у скла­ду с Уста­вом то што смо ин­те­гри­са­ли пра­во­су­ђе?

Мо­же ли се де­си­ти да Ал­бан­ци са­да, по­што су узе­ли све из Бри­сел­ског спо­ра­зу­ма што су хте­ли, ка­жу да овај оста­так ни­је у скла­ду с њи­хо­вим уста­вом?

Они на­рав­но мо­гу да ура­де све, али ми­слим да не по­сто­ји ни­ко у ЕУ ко оправ­да­ва то што При­шти­на не же­ли да фор­ми­ра ЗСО.

Хо­ће ли из­вр­ши­ти при­ти­сак на њих?

Ап­со­лут­но. Они су сви обе­ћа­ли да ће из­вр­ши­ти мак­си­ма­лан при­ти­сак.

Да ли ће ли 20. апри­ла Ср­би с КиМ са­ми фор­ми­ра­ти ЗСО?

Све за­ви­си од на­ше про­це­не. У сва­ком слу­ча­ју, за нас је ве­о­ма ва­жно да др­жи­мо чвр­сте од­но­се с Ру­си­јом и Ки­ном. Тре­ба др­жа­ти и чвр­сте од­но­се са зе­мља­ма ко­је ни­су при­зна­ле тзв. Ко­со­во, по­све­ти­ти се то­ме и тру­ди­ти се да с Не­мач­ком, Фран­цу­ском и САД до­ђе до од­ре­ђе­ног ни­воа ме­ђу­соб­ног раз­у­ме­ва­ња ка­ко мо­же да се трај­но ре­ши про­блем.

Ни­је тач­но да не­ма­мо куд

Хо­ће ли Ко­со­во до­би­ти сто­ли­цу у УН? 

То би зна­чи­ло да Ср­би­ја у ства­ри тре­ба да ка­же Ру­си­ји и Ки­ни да се не бу­не про­тив ула­ска Ко­со­ва у УН. Мо­же­те ли то да за­ми­сли­те да ја ура­дим? Да ка­жем Ла­вро­ву и ки­не­ском ко­ле­ги да сам се ово до са­да ша­лио?

При­шти­на не мо­же у ЕУ без прет­ход­ног члан­ства у УН?

Стал­но се пред­ста­вља као да Ср­би­је не­ма куд. А то ни­је тач­но. Ку­да ће они? За­то мо­ра да се иде на ком­про­мис. За­то је то у ин­те­ре­су свих.

Да ли ре­зул­тат тог ком­про­ми­са мо­же би­ти да они ипак до­би­ју то ме­сто у УН?

Мо­же, ако ми то при­хва­ти­мо и то бу­де део до­го­во­ра. Ни­ка­ко дру­га­чи­је.


Коментари15
d98c5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

aleksandar
Odlucuju najveci a ne Burundi slicne ostrvsko papagajske drzavice !
Srboljub Tudej
Pre koju godinu Srbija je pozvala Putina u Beograd na veliku vojnu paradu. Nije tog dana imao slobodan termin vec dva dana kasnije. Srbija je pomerila termin parade i Putin je ipak dosao na vojnu paradu. Trazio sam na internetu dugo i dugo fotografiju sa tog dogadjaja na kojoj je Putin iole nasmejan - uzalud. Na svim sreda fotografijama on je preozbiljan do namrgodjen. Moze li neko da prezentuje fotografiju sa vojne parade u Beogradu ne kojoj je Putin nasmejan?
Драган
А зашто би се смејао? Био је на војној паради, а не на некој Нушићевој представи.
Препоручујем 14
Bosko
Samo da podsetim ministra, Jeljcinova Rusija je poslala vojnike na Kosovo, prvi su stigli a Putinovi Rusija je te vojnike povukla. A kako bi reagovali na strani Srbije videli smo sada u Siriji, pisali bi saopštenja i rezolucije i dogovarali se sa NATO sta da se gadja. U ostalom, što kaže Putin, kad može Kosovo može i Krim.
Zoran Kopunovic
Da te podsetim Bosko . Djindjicu je bilo tesko da plati odrzavanje Ruskog kontigenta na KiM. Siptarima nije
Препоручујем 10
Balkanac
Nije na Kosovo vojnike poslala Jeljcinova Rusija, nego vojna komanda bez znanja Jeljcinove Rusije. A onda ih je Jeljcinova Rusija vratila sa Kosova.
Препоручујем 29
Nikola
Kao sto su intervenisali sad u Siriji?
Meha
Kada je pre tri decenije nastala partija (preuzimanjem infrastrukture bivšeg socsaveza) kojoj pripada gospodin ministar niko od nas ni u najgorem snu nije mogao da zamisli da će neko da se hvali time kako je samo 99država priznalo Kosovo kao samostalnu državu, ima li odgovornosti među onima koji su sve vreme bili u nekoj vlasti, spoljni faktor ima svoje interese i bori se za njih a domaći su to isto morali da rade.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља