уторак, 13.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45

Носталгија као вечна робија

Кад одеш оставиш им немир, мајци и оцу даљину, брату вечно дугујеш сраслу близину а у себи лучиш горчину.- Зашто Срби на крају презимена стављају „х” - или су болесни за кућом (хomesickness) или им треба помоћ (хelp).- Носталгија је као љубав – ти ту земљу волиш а она не зна где си
Аутор: Ненад Станковићсубота, 21.04.2018. у 21:22
(Фото Пиксабеј)

Смејао сам се, смејао и само смејао, а смех је корацима мојим давао дужину колику год је хтео. У мојим рукама визирана правна исправа као упозорење на граници да ме пропусте. Под једним небом одгојен, пребрзо прегорео, нагоном авантуристичког егоисте желео сам да видим тај Запад, иако тамо залази сунце.

Увек сам хтео да завирим у моје сакривено и несвесно јер у сваком од нас чучи по једна будала, хтели ми то или не. Изгледа да ме је та будала и извела из куће. Знао сам да морам да се покренем и корачам негде дуго, дуго да ту будалу уморим.

Када је јат-ов авион узлетео чуо сам како облаци звоне. Погледам доле и приметим да један фали у јату. Убеђен да сам на млечном путу тада нисам знао да ће се из те будале, коју сам уморио и успавао, пробудити нешто што ће да ми развали осећања.

(Фото Пиксабеј)

Оставио сам земљу где цех плаца онај који има само једно једино одело. Приземљење је било рутинско, судбинско. По џеповима нисам имао ништа од метала али на све стране је почело да звони. Помислио сам да нисам откључао лудницу.

Улазим у ту земљу као да некоме идем на мегдан. Инфициран стидљивошћу, тада још без менталне фалинке еуфоричног расположења пијаног милијардера, омашком овде нисам пренео калуп мог питомог живота. Прве болове добијам кад сам темперамент нивелисао на њихову смирену толеранцију. Гура ме и води нека сила куда не желим да идем. Било ми је јасно да нећу да бирам златну шналу за кравату, нити ће ми прсти бити у песку.

Постао сам, носталгичан, болестан за кућом. Тако кажу на енглеском – хomesickness. Сада ми је јасно зашто су неки наши на крају презимена ставили слово „х” - или су хomesickness или им треба помоћ (хelp).

Ноћу устаљено и увек у неправилним сменама она будала се буди и подсећа кад ме је извео из куће. Тада крећу вулкански изливи емоција врели као лава, који ће да се скамене у мени у облику вечне носталгије. Носталгија је као љубав – ти ту земљу волиш а она не зна где си.

Само крв зна истину, личност сам затурио а карактер испустио. Где је оно што сам градио сва ова лета? Имао сам облик као облак. Порука главном,  осећам се потпуно некомплетно на овим просторима и не знам како овом окружењу да објасним зашто неће оданде да ми се телепортују испреплетани снопови енергије. Знам да је опипљива енергија састављена од душе и светлости.

Верујем да ми је душа остала тамо, склупчала се у задњи час, примирила тог дана кад ме је та будала пребацила овде, насукала, закатанчила и уплела у даљине. Покушавам да правилно одржавам равнотежу јер не знам више где ударам. Стално ме нешто нагиње према ивици и баца на оштре стене а ја увек ходам без мреже.

(Фото Пиксабеј)

Ако вас јури зомби бежите у библиотеку он неће тамо, или у музеј, не додирујте антику а ја овде са носталгијом имам романтику. Овде попуста само кад запнеш. Ако не дођеш пет минута раније ти касниш. А моји витезови су тамо и не знам са чим ћу изаћи пред њих.

Блискост је рањивост. Корени тамо бедеми а овамо туга вреба. Грабим јутарњу свежину да померим нагомилану туђину.

Ако одлучим да идем кући до Чубуре то сигурно неће бити у септембру. Тада прваци полазе у школу. Шта да му кажем ако ме нешто пита. Боље да сретнем неког неважног ко ће у мени да спази дугу одсутност. Кад одеш оставиш им немир, мајци и оцу даљину, брату вечно дугујеш сраслу близину а у себи лучиш горчину.

Љубав је бол која заостаје, док носталгија тутњи, не одустаје и довлачи жал.  Моје небо зове ме на плаво а ово наборано, наопако само што још није пало.

Испрескакаћу одважне, извадићу трн чекања, загрлићу истину и кренућу тамо где и припадам. Надирала је та носталгија у мене а када се снашла осудила ме је и закључала. Сад морам да је робијам доживотно.

И где сте ви, ту нисам ја и зато обећајте самом себи да вам ова моја истинита прича никада не буде мапа.


Коментари21
9e86d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Emilija Petrovic
Divno...
mila
Rubrika se zove ..Moj zivot u inostrnstvu"..ljudi pisu svoja osijecanja...svoja nedostajanja...tugu za rodnim krajem...prepisuju sa duse...a pecalbarsku dusu mogu da razumiju samo oni koji su u pecalbi..Zasto nekome smetaju necije emocije..pretocene u rijeci..Pa se daju komentari VRATITE SE,,sta da kazu oni koji su iz korijena iscupani....koji nemaju gdje da se vrate..kojima su temelji njihovih predaka spaljeni poruseni...zemlja oteta...koji su otisli vani ..jer su protjerani sa vlastitog ognjist ..koji su izgubili svoje najmilije... Takvh je puno u inostranstvu...i zive zivot u sijenci minulih dogadjaja..gdje..i kome.. oni da se vrate.....Treba imati dusu..da bi se razumijele necije druge duse....Ne dozivljavamo inostranstvo svi jednako..Ne vrednujemo zivot svi jednako...Ljudi smo sa razlicitim pogledima..shvatanjima..zapazanjima..zeljama...emocijama....Svi imamo ono nesto..negdje..nekog..tamo..ovamo..sto nam nekad ..krade misli..odnosi emocije..odredjiva zivotni tok..ubrzava ritam..
Vladija Sarac
Isprazno, neiskreno pecalbarsko bugarenje. Zasto neko narice za rodnim krajem kao zadusna baba, a povratak mu niko ne brani? Pola prica iz ove rubrike ide po sablonu: u tudjini hrana nema ukus / cvece nema miris / nebo nije tako plavo / trava nije tako zelena / voda nije tako bistra itd itd.
Panurgije
@Ljiljana - "To, zasto se ne vracamo, nije za ovu rubriku. " Naprotiv, bash to je za ovu rubriku. Neke stvari bi bile jasnije. Naprimer, da li smo mi iracionalan narod pa volimo da nas zzulja cipela, ili smo ipak veoma racionalan koji od dva zla bira manje, ili pak od dva dobra bira bolje. Vrlo chesto
Препоручујем 2
Vladija Sarac
Gospodjo/gospodjice Ljiljana, prvo, zivim trideset godina preko okeana, hvala lepo. Drugo, ne znam nijednog naseg coveka koji je za kaznu proteran u Australiju/Kanadu/SAD itd, svi su se gurali u amabasadama za vizu. Sad takvi kao vi sede daleko od otadzbine i probijaju usi jadikovkama u stilu "Ostajte ovdje..." (i zaista ostaju tamo gde su).
Препоручујем 8
Прикажи још одговора
Misa
Svaka cast ! za svojih sedamdeset godina nisam procitao pametnije zivo stivo sem u knjigama !!!
Ljilja K.
Možda je ovo trebalo da bude priča o osećanjima. Ja sam videla nešto drugo, ali neću o tome. Hoću o nečem o čemu sam i ranije ovde pisala. Kako neko misli da ono gde ide neće uticati na njega, nije mi jasno. Naslušala sam se priča onih koji su otišli devedesetih. Smeta im što putuju sat vremena do posla, smeta im klima, smeta im ovo, smeta im ono. I klima i ljudi i jezik i toliko toga utiče na to kako će se čovek osećati. Čak i kad reši svoj privatan život. Lično i poslovno. A obično to ne reši. Pa to nerešeno pretače u priče o tome šta sve smeta. Znam da je nostalgija fizički bol, ali, pobogu, valjda znate da čovek nauči da se nosi sa takvim stvarima .U Srbiji nam svašta smeta. Kad shvatimo da to nema mnogo veze sa onim što život jeste, onda naučimo kako da plivamo kroz to. Ili ne naučimo. Sećam se da su mi, pričajući o nekim medjunarodnim susretima gde se pričalo kako vidite druge nacije SVI prvo rekli da Srbi mnogo vole da se žale. Da li smo stvarno sapunska nacija koja samo kuka?
mn
Ljiljana, zasto tako pisete. Da li vi uopste znate sta je nostalgija. Komentar da ljudi licno I poslovno uglavnom ne rese pa se to transferuje na nostalgiju je netacan. Evo ja sam primer koji je sve resila I licno I poslovno pa patim od nostalgije.
Препоручујем 9
Sanja
И ево Ви дајете себи за право да судите о туђим осећањима, штавише о нечему што нисте искусили. Да неки Срби нису можда и мало непристојни, те намећу своје ставове..
Препоручујем 29

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља