Ко­лин Пич­форк (1960), осу­ђен за си­ло­ва­ња и уби­ства две ти­неј­џер­ке, из­вр­ше­на сре­ди­ном осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, уско­ро ће се, сва је при­ли­ка, на­ћи на сло­бо­ди по­сле 30 го­ди­на про­ве­де­них иза ре­ше­та­ка. Он је уве­ли­ко у бла­жем ре­жи­му слу­же­ња ка­зне, пу­штан је да иза­ђе из за­тво­ра то­ком да­на, а не­дав­но је, на за­пре­па­шће­ње по­ро­ди­ца жр­та­ва и ужа­са­ва­ње ме­ди­ја, до­био одо­бре­ње и да пре­но­ћи из­ван за­твор­ских зи­ди­на.

Он је осу­ђен на до­жи­вот­ни за­твор, без пра­ва на по­ми­ло­ва­ње 30 го­ди­на, што је рок ко­ји упра­во ис­ти­че. Иако га бри­тан­ска штам­па на­зи­ва „нај­зло­гла­сни­јим уби­цом де­це”, над­ле­жна пра­во­суд­на те­ла су кон­ста­то­ва­ла да је ре­со­ци­ја­ли­зо­ван и да ви­ше не пред­ста­вља опа­сност за дру­ге љу­де. 

Пич­фор­ку је за­бра­њен при­ступ на под­руч­је Ле­сте­ра, где је убио пет­на­е­сто­го­ди­шње Лин­ду Мен и Дон Ешворт.

Про­ме­нио је име у Торп, прет­по­ста­вља се да ће по из­ла­ску на сло­бо­ду још јед­ном про­ме­ни­ти име ка­ко би при­крио иден­ти­тет. У исто­ри­ји кри­ми­на­ли­сти­ке Пич­форк је ушао као пр­ви уби­ца осу­ђен по­мо­ћу ве­шта­че­ња ДНК ана­ли­зом.

Лин­да Мен из ме­ста Нар­бо­роу је, у по­по­днев­ним са­ти­ма 21. но­вем­бра 1983. го­ди­не по­шла до при­ја­те­ља, од­лу­чив­ши се да про­ђе ло­кал­ном ста­зом, пре­чи­цом. Пич­форк је пре­срео, ма­ло­лет­ни­ца је по­ку­ша­ла да по­бег­не, али је на­па­дач сти­гао, си­ло­вао и за­да­вио ње­ним ша­лом. Не­што ка­сни­је при­ја­вљен је њен не­ста­нак, а ње­но те­ло про­на­ђе­но је ују­тру у бли­зи­ни ло­кал­не пси­хи­ја­триј­ске бол­ни­це. Ни­је би­ло све­до­ка и до­ка­за.

Три го­ди­не ка­сни­је, 31. ју­ла 1986. го­ди­не око 16.30, Дон Ешворт из Ен­дер­ба­ја, ме­ста у бли­зи­ни Нар­бо­ро­уа, по­шла је од ку­ће да се ви­ди с при­ја­те­љи­ма и – не­ста­ла. Два да­на ка­сни­је про­на­ђе­но је ње­но те­ло у шу­мар­ку, све­га не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­та­ра од ме­ста на ко­јем је уби­је­на Лин­да Мен. Ис­по­ста­ви­ло се да је и она по­шла пре­чи­цом. При­ли­ком об­дук­ци­је утвр­ђе­но је да је пре­ту­че­на, си­ло­ва­на и за­да­вље­на. По­ли­ци­ји је би­ло ја­сно да има­ју по­сла са се­риј­ским уби­цом.

По­кре­ну­та је ис­тра­га, раз­го­ва­ра­но је с мно­го љу­ди, па и са се­дам­на­е­сто­го­ди­шњим Ри­чар­дом Бу­клан­дом, мла­ди­ћем с про­бле­ми­ма у раз­во­ју, ко­ји је ра­дио у обли­жњој пси­хи­ја­триј­ској бол­ни­ци. Ис­по­ста­ви­ло се да су му по­зна­ти не­ки де­та­љи уби­ства Дон Ешворт, по­ли­ци­ја га је „при­ти­сла” и мо­мак је при­знао уби­ство. Ме­ђу­тим, би­ло је ја­сно да о слу­ча­ју Лин­де Мен не зна ни­шта.

Ри­чар­до­ви ро­ди­те­љи би­ли су очај­ни, све­сни огра­ни­че­ња си­на, али ве­ру­ју­ћи у ње­го­ву не­ви­ност, а ни по­ли­ци­ја ни­је има­ла од­го­во­ре на сва пи­та­ња. Не­ма­ју­ћи куд, обра­ти­ли су се ге­не­ти­ча­ру Але­ку Џе­фри­су с Уни­вер­зи­те­та у Ле­сте­ру, ко­ји је био пи­о­нир у раз­во­ју ДНК ана­ли­зе, ко­ја до­тад ни­је ко­ри­шће­на у фо­рен­зи­ци. Овај струч­њак ус­пео је да из­дво­ји ДНК про­фил из­вр­ши­о­ца ових зло­чи­на из узо­ра­ка спер­ме при­ку­пље­них при­ли­ком об­дук­ци­је те­ла Дон и Лин­де.

Тест је по­но­вио три пу­та. Би­ло је ја­сно да је реч о истом чо­ве­ку, али и да – то ни­је Бу­кланд, ко­ји је та­ко по­стао пр­ва осо­ба осло­бо­ђе­ња сум­ње по­мо­ћу ДНК ана­ли­зе. По­ли­ци­ја се од­лу­чу­је за ра­ди­ка­лан ко­рак – узе­ће узор­ке кр­ви свих му­шка­ра­ца ко­ји жи­ве на том про­сто­ру, ро­ђе­них из­ме­ђу 1953. и 1970. го­ди­не. Прет­по­ста­вља­ли су да је из­вр­ши­лац из тог кра­ја чим је до­бро по­зна­вао ло­кал­не ста­зе, пре­чи­це. Крв је на ана­ли­зу да­ло 5.511 му­шка­ра­ца. По­сле му­ко­трп­не ана­ли­зе, утвр­ђе­но је да ни­је­дан про­фил не од­го­ва­ра из­вр­ши­о­цу.

Про­ла­зи­ли су ме­се­ци, по­ма­ка ни­је би­ло. У ле­то 1987. го­ди­не, по­ли­ци­ја до­би­ја до­ја­ву да је Иан Ке­ли, пе­кар, у јед­ном па­бу у Ле­сте­ру ис­при­чао да је дао крв уме­сто свог ко­ле­ге Ко­ли­на Пич­фор­ка. У Пич­фор­ков па­сош ста­ви­ли су сли­ку Ке­ли­ја, па је овај дао крв уме­сто Пич­фор­ка, ко­ји га је че­као у ко­ли­ма. Же­на ко­ја је чу­ла овај раз­го­вор во­ђен уз пи­ће у па­бу, при­ја­ви­ла је то по­ли­ци­ји. 

Пич­форк, отац дво­је де­це, убр­зо је ухап­шен. Ис­по­ста­ви­ло се да је од ти­неј­џер­ских го­ди­на по­ка­зи­вао де­ви­јант­но по­на­ша­ње, че­сто се не­до­лич­но при­ка­зи­вао же­на­ма што је би­ла увер­ти­ра за си­ло­ва­ња и уби­ства ко­ја ће ка­сни­је из­вр­ши­ти.

При­знао је уби­ства Лин­де Мен и Ден Ешворт. Ис­при­чао је да је Лин­ду при­ме­тио из ауто­мо­би­ла, у ко­јем је во­зио свог си­на ко­ји је та­да био бе­ба. Де­те је спа­ва­ло у пар­ки­ра­ном ауто­мо­би­лу, док је он на фа­тал­ној ста­зи си­ло­вао и убио Лин­ду.

Ин­спек­то­ри су га пи­та­ли због че­га је на­пао Ден. 

„Мо­гућ­ност. Она је би­ла та­мо и ја сам био та­мо”, хлад­но­крв­но је од­го­во­рио Пич­форк.