понедељак, 23.04.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:34
ИНТЕРВЈУ: МАРКО НЕДИЋ, књижевни критичар

Праве књижевне вредности не повинују се тренутку

Свака је нова књига, под условом да је успела, нека врста одговора на захтеве које пред личност поставља данашње драматично време
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 15.04.2018. у 22:00
(Фото Т. Јањић)

Књи­жев­ни кри­ти­чар и есе­ји­ста Мар­ко Не­дић аутор је две но­ве књи­ге кри­тич­ких тек­сто­ва: „По­вра­так при­чи” (из­да­ње „Ака­дем­ске књи­ге”) и „Ча­ра­ње и пле­те­ње при­че” (из­да­ње „Фи­ли­па Ви­шњи­ћа”). Кра­јем про­шле го­ди­не до­био је  књи­жев­ну на­гра­ду „Ни­ко­лај Тим­чен­ко”, ко­ју до­де­љу­је За­ду­жби­на „Ни­ко­лај Тим­чен­ко” из Ле­сков­ца, упра­во за књи­гу огле­да „Ча­ра­ње и пле­те­ње при­че” по­све­ће­ну ту­ма­че­њу са­вре­ме­не срп­ске про­зе.

Не­дић спа­да у ред нај­зна­чај­ни­јих про­у­ча­ва­ла­ца са­вре­ме­не срп­ске про­зе, ко­јом се ин­тен­зив­но ба­ви још од се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог сто­ле­ћа. О срп­ској при­по­ве­дач­кој умет­но­сти об­ја­вио је до са­да осам књи­га.

Те­мат­ски ра­спон Не­ди­ће­вих књи­жев­но­и­сто­риј­ских и по­е­тич­ких ис­тра­жи­ва­ња спа­ја по­след­ње де­це­ни­је 19. ве­ка са да­на­шњим зби­ва­њи­ма у срп­ској књи­жев­но­сти.

Шта за вас зна­чи при­зна­ње ко­је но­си Тим­чен­ко­во име, по­го­то­во кад се зна да је та на­гра­да ме­ђу ма­ло­број­ни­ма ко­је се код нас до­де­љу­ју за књи­жев­ну кри­ти­ку и есе­ји­сти­ку?

Ча­сно име срп­ске књи­жев­но­сти, Ни­ко­лај Тим­чен­ко (1934–2004), био је је­дан од оних на­ших кри­ти­ча­ра, по­пут Зо­ра­на Ми­ши­ћа, Бо­ри­сла­ва Ми­хај­ло­ви­ћа Ми­хи­за, Пе­тра Џа­џи­ћа и дру­гих, ко­ји су се за­ла­га­ли за мо­дер­ни­за­ци­ју срп­ске књи­жев­но­сти дру­ге по­ло­ви­не 20. ве­ка. Он је, на­жа­лост, из по­ли­тич­ких раз­ло­га остао по стра­ни од на­шег ди­на­мич­ног књи­жев­ног жи­во­та јер је жи­вео у Ле­сков­цу, у ко­јем му је јед­но вре­ме би­ло оне­мо­гу­ће­но да нор­мал­но ра­ди и пи­ше. 

Ипак је буд­но пра­тио сва ва­жни­ја оства­ре­ња та­да­шње књи­жев­но­сти, али је нај­ве­ћи део ње­го­вих књи­га штам­пан тек по­сле ње­го­ве смр­ти. При­зна­ње ко­је но­си име та­кве лич­но­сти и ње­не по­е­тич­ке ори­јен­та­ци­је из­у­зет­но је зна­чај­но за сва­ко­га ко, у да­на­шњем вре­ме­ну по­ре­ме­ће­них оп­штих кул­тур­них и књи­жев­них вред­но­сти, и да­ље ве­ру­је у зна­чај књи­жев­но­сти и умет­но­сти не са­мо за свој је­зич­ки и кул­тур­ни  иден­ти­тет, не­го и за оп­шти ду­хов­ни иден­ти­тет сре­ди­не у ко­јој по­сто­ји.  

Пи­сци ко­ји­ма по­све­ћу­је­те па­жњу у још јед­ној ва­шој но­вој књи­зи огле­да, у „По­врат­ку при­чи”, као и у „Ча­ра­њу”, је­су Да­ни­ло Ни­ко­лић, Дра­го­слав Ми­ха­и­ло­вић, Гро­зда­на Олу­јић, Ми­ро Вук­са­но­вић, Ра­до­ван Бе­ли Мар­ко­вић, Ми­ро­слав Јо­сић Ви­шњић, Ми­ли­сав Са­вић. Да ли су то „ва­ши” пи­сци, и уоп­ште по ком кљу­чу би­ра­те ауто­ре чи­је де­ло ће­те ана­ли­зи­ра­ти?

То си­гур­но је­су пи­сци чи­ја књи­жев­на оства­ре­ња кри­тич­ки ви­со­ко вред­ну­јем јер су, за­јед­но с јед­ним бро­јем ауто­ра о ко­ји­ма сам пи­сао у прет­ход­ним књи­га­ма, обо­га­ти­ли срп­ску књи­жев­ност дру­ге по­ло­ви­не про­шлог ве­ка и у те­мат­ском по­гле­ду и у по­гле­ду фор­ме и је­зи­ка. Од­лу­чу­ју­ћи кри­те­ри­јум при из­бо­ру сва­ка­ко је би­ла књи­жев­на вред­ност њи­хо­ве про­зе и но­ви­на ње­ног из­ра­за. Уну­тра­шња ди­на­мич­ност њи­хо­вог де­ла је оно што са­мо по се­би иза­зи­ва по­тре­бу за кри­тич­ким ту­ма­че­њем. И за­то се мо­же ре­ћи да та­кве пи­сце уза­јам­но би­ра­ју и њи­хо­во де­ло и од­го­ва­ра­ју­ћи кри­тич­ки сен­зи­би­ли­тет њи­хо­вих ту­ма­ча.

Сло­бо­да­на Се­ле­ни­ћа, Алек­сан­дра Ти­шму, Жи­во­ји­на Па­вло­ви­ћа, Дра­го­сла­ва Ми­ха­и­ло­ви­ћа ви­ди­те као ауто­ре ко­ји ни­су ро­бо­ва­ли „јед­но­о­бра­зним на­ра­тив­ним пред­ста­ва­ма”. Ме­ђу­тим, ка­ко се да­нас гле­да на њи­хо­во ства­ра­ла­штво?

Књи­жев­ност се не­пре­ста­но ме­ња и раз­ви­ја, па се да­нас не­што дру­га­чи­је и пи­ше и чи­та не­го што је то би­ло ра­ни­је. Сре­ћом и ло­ги­ком са­ме књи­жев­но­сти ипак не пре­ви­ше дру­га­чи­је. Пра­ве књи­жев­не вред­но­сти, ме­ђу­тим, мно­го ду­же тра­ју од спо­ља­шњих про­ме­на ко­је се де­ша­ва­ју у оп­штем кул­тур­ном и књи­жев­ном кон­тек­сту, и за­то по­ме­ну­ти пи­сци и да­ље оста­ју у те­ме­љи­ма срп­ске књи­жев­но­сти по­след­њих де­це­ни­ја 20. ве­ка. Уз то, они су са­свим до­бро зна­ли да се у са­вре­ме­ној књи­жев­но­сти мо­ра­ју ува­жа­ва­ти и те­ко­ви­не књи­жев­не тра­ди­ци­је и мо­гућ­но­сти ње­не мо­дер­ни­за­ци­је, што су они у сво­јим књи­га­ма ве­о­ма успе­шно и чи­ни­ли.

Ми­ли­сав Са­вић је, по ва­шем су­ду, крај­ње отво­рен, ра­до­знао и не­кон­вен­ци­о­на­лан про­зни пи­сац. Ка­да за пи­сца ка­же­те да је не­пред­ви­дљив, то је ве­ли­ки ком­пли­мент. Шта је уоп­ште, по ва­шем су­ду, нај­ва­жни­ја од­ли­ка про­зе ко­ја не бле­ди с го­ди­на­ма, ко­ја је јед­но­став­но до­бра?

Ми­ли­сав Са­вић је при­мер пи­сца ко­ји иде упо­ре­до са ево­лу­тив­ним и по­е­тич­ким про­ме­на­ма на­ше књи­жев­но­сти по­след­њих де­це­ни­ја. Он је те про­ме­не нај­про­дук­тив­ни­је ис­ко­ри­стио јер је по сен­зи­би­ли­те­ту ра­до­знао и спре­ман на раз­ли­чи­те мо­гућ­но­сти вла­сти­тог ру­ко­пи­са. Го­то­во сва­ком сво­јом но­вом књи­гом и за се­бе са­мог и за чи­та­о­це от­кри­вао је те сво­је мо­гућ­но­сти, и за­то и је­сте, чак и ви­ше од дру­гих пред­став­ни­ка сво­је ге­не­ра­ци­је, „пи­сац про­ме­не” у нај­бо­љем зна­че­њу тих ре­чи. Вр­ло ва­жан мо­ме­нат у пи­са­њу је­сте ис­ка­зи­ва­ње ин­ди­ви­ду­ал­ног аутор­ског ста­ва у од­но­су на књи­жев­ни пред­мет и ње­го­ву те­му, на са­оп­ште­ну при­чу, на је­зик и жа­нр, као и на при­род­но и кон­струк­тив­но по­ве­зи­ва­ње свих кључ­них сло­је­ва ру­ко­пи­са. Оства­рен естет­ски и стил­ски ни­во тек­ста ту се увек под­ра­зу­ме­ва.

По­е­тич­ка ра­зно­ли­кост ко­ју ви­ди­те у по­след­њих 30 го­ди­на срп­ске про­зе ве­ли­ко је бо­гат­ство. Уоп­ште, ко­је су од­ли­ке но­ви­је књи­жев­не про­дук­ци­је, по­сто­ји ли не­што што је аутен­тич­но, а што би­сте из­дво­ји­ли? Да ли се у Ср­би­ји мно­го пи­ше?

Упра­во је та ра­зно­ли­кост ве­ли­ка пред­ност са­вре­ме­не срп­ске про­зе, а слич­но је и у по­е­зи­ји, дра­ми, кри­ти­ци и есе­ји­сти­ци. Да­нас код нас па­ра­лел­но по­сто­је и де­лу­ју пот­пу­но ин­ди­ви­ду­ал­ни стил­ски гла­со­ви, ко­ји са­мо јед­ним де­лом при­хва­та­ју зах­те­ве до­ми­нант­не по­е­ти­ке ко­јој при­па­да­ју, а дру­гим, ва­жни­јим де­лом оста­ју са­мо­свој­ни у из­ра­зу, у сти­лу, у раз­во­ју при­че, у оном не­на­ме­тљи­вом а ве­о­ма зна­чај­ном до­слу­ху с вре­ме­ном у ко­јем и о ко­јем пи­шу. И код нас се, као и у сва­кој дру­гој кул­ту­ри, пи­ше оно­ли­ко ко­ли­ко има по­тре­ба за пи­са­њем. Што тих по­тре­ба има ви­ше, и на­пи­са­них књи­га је ви­ше. За­то се и пи­ше до­ста, мо­жда и ви­ше не­го што јед­на кул­ту­ра на­ших мо­гућ­но­сти мо­же да из­не­се. Али за­то је сва­ка но­ва књи­га, под усло­вом да је ус­пе­ла, не­ка вр­ста од­го­во­ра на зах­те­ве ко­је пред лич­ност по­ста­вља­ју да­на­шње дра­ма­тич­но вре­ме, вла­сти­те ду­хов­не пре­о­ку­па­ци­је, ин­тим­на оче­ки­ва­ња или са­ма књи­жев­ност и кул­ту­ра. Пи­са­ње је на­да да се ти зах­те­ви бар јед­ним де­лом мо­гу ис­пу­ни­ти књи­жев­но­шћу.


Коментари1
6da74
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
Bezkrajno povezivanje metafora i kvalifikcija bez ikakve argumentacije je uobicajeno ''knjizevno samohvalisanje''. ''Ti mene serdare a ja tebe vojvodo...'' Problem je pak da ''prave knjizevne vrednosti '' pretpostavljau ''krive''(?) dok ni jedne ni druge nisu objasnjene na bilo koji nacin. Jezicke igre kao nacin zivljenja i zarade.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља