четвртак, 18.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:50
ПРОФЕСИЈА ГЛУМАЦ

Конац по којем ће се парати џемпер

Телевизија подразумева лакоћу, неку врсту ноншаланције која ми одговара. Када радите серију с екипом која је уиграна, улазите у воз који већ одавно иде. Што не значи да је површан. Напротив. Много се трудим око сваке улоге, каже Небојша Илић кога ових дана гледамо у серијама „Комшије” и „На путу за Монтевидео”
Аутор: Љиљана Петровићуторак, 17.04.2018. у 13:00
Небојша Илић у серији „На путу за Монтевидео” (Фото Промо)

Члан је Атељеа 212 од 1998. године. Глума га забавља, узбуђује, нервира, троши, али осећа, сваког дана, да је привилегија живети од глуме. – То делује потпуно надреално у земљи Србији – каже Небојша Илић.

Недавно је са позоришном представом „Кафа и цигарете – поздрав из Београда” Мие Кнежевић гостовао у Торонту.

– Јако волим „Кафу и цигарете”, а и сусрете с нашима људима у свету –кажe. – За 15 година колико гостујемо у Торонту стекли смо бројне поклонике и много пријатеља.

Ових дана гледамо га у серијама „На путу за Монтевидео” и „Комшије” на РТС-у. Сценаристи серије „Монтевидео” креирали су особен лик селектора наше прве фудбалске репрезентације и голубара, архитекте Бошка Симоновића о којем није остало много записа. Али публика ће га памтити по оригиналном тумачењу Небојше Илића.

– Нисам имао лепшу улогу у каријери. Бошко „Дунстер” је улога са много слојева – тврди наш саговорник и открива неке незаборавне детаље током реализације серије, да му је било тешко док је снимао сцену како хода по танкој, уској дасци да би ухватио голуба Радоја на крову.

– Био је то дан када је Радоје био главни – присећа се. – Сатима сам снимао тај кадар. Плашим се висине. Неке је то забављало, а ја сам се тресао од страха. Ангажовали су и дублера...

Оштро око голубара
Небојша Илић је желео да упозна пре почетка снимања серије „Монтевидео” Душана Дуду Ивковића, тренера и бившег селектора наше кошаркашке репрезентације, који  је голубар. Где год крене, с њим иду и његови голубови. Али... Све се брзо дешавало да нису могли да дођу до њега.
– Ивковић је те године тренирао у Русији. Знате, његово оштро око приметило је наше мале филмске трикове. Да, да ... Често се „мој” Радоје мењао, од места до места – каже наш саговорник.

За Драгана Бјелогрлића, глумца, продуцента, сценаристу и редитеља каже да рационално промишља о ономе шта ствара и додаје да је, по његовом мишљењу, „Монтевидео” серија за сва времена, те да ће је многе генерације волети.

Од 2014. године сарађује и са браћом Караџић – Мимом и Миланом. У њиховој хумористичкој серији „Комшије” игра виолинисту Ивана Здравковића, члана симфонијског оркестра, мирног и рафинираног човека који се са супругом Милицом, сликарком и поборницом здравог живота, преселило са Дорћола, из најстарије градске четврти Београда, у Брестовик у потрази за мирном средином и с огромном жељом да, коначно, постану родитељи.

Познати глумац каже „ако је филм трка на сто метара, онда би ова серија била трка на пет хиљада метара – мали маратон”. У првој сезони снимљено је 13 епизода, у другој 12, трећој 41, а у овој последњој, четвртој 48, што је за наше продукционе прилике солидан резултат. Треба се распоредити, а не потрошити се. Не употребити сву муницију у првим епизодама. Иако је играо у „Белој лађи”, која се снимала шест сезона, наглашава да је њему овај формат био тежи за рад. Раније су снимали „Комшије” у Бановцима, а сада многе кадрове раде у студију и то врло успешно.

– Лакше се снима и брже. Наравно, кафана „Пустолов” у Бановцима је незаменљива!

У Бановцима је све лепо...
– Када сам почео да снимам „Комшије” у Бановцима, ухватио сам себе да размишљам како је то отићи из града у село – каже Илић. – Никада ми то раније није падало на памет. Видео сам колико добра то доноси. Снимали смо поред реке, ја живим у Земуну поред реке, али у великом солитеру. Те кућице поред реке су деловале лепо и стварно сам почео да мислим о томе. У Бановцима је све лепо. Видећемо...

Срећан је што се сталној глумачкој екипи, после извесног времена, поново придружила и глумица Милена Дравић, у улози његове мајке Браниславе. Наша легендарна глумица се после две године вратила на глумачку сцену, а „Комшије” су, како је рекла, једина серија коју ће ове године снимати. Небојша Илић вели да је то за серију благослов. И то није све. У „причи четвртој” су и Марко Николић и Паулина Манов која је са Илићем студирала глуму. Најављује нове згоде и незгоде Здравковића.

Питамо га хоће ли његов Иван постати отац, а он кратко одговара:

– Полако, видећете... Редитељ Милан Караџић и писац Владимир Ђурђевић су нашли „конац по коме ће да парају џемпер”.

Плови „Флорида” у њиви са кукурузом

Поново причамо о серији „Монтевидео”…

Тврди, његов најјачи утисак са снимања ове серије су бесконачна путовања. Како је снимање „Монтевидеа” трајало преко четири године, сви глумци су постали као другови из војске. Провели су сате и сате у Београду, Баранди, Параћину, Трсту, на Тенерифима, у Црној Гори. У Гроцкој су снимане сцене које се одигравају у Марсељу, а Мокра гора је била идеална за призоре из Швајцарске. На Мокрој гори су снимали пут за Монтевидео. Укрцавали су се на брод „Флорида” који је, у ствари, био у Баранди, у мору кукуруза, а у Параћину су на стадиону снимали утакмице.

– Много километара смо превалили и то нас је ојачало и још више учврстило као екипу. Мислим да се то осећа у серији. Дуго ћу памтити аплауз на премијери филма. То је било нешто посебно. Као да нам је публика рекла: – Хвала! Да ли сте нам нешто да можемо да се огрејемо, и то нешто је топло, лепо и шири позитивну енергију у временима у којима нема много тога што може да нас инспирише.

Током разговора Небојша Илић оставља утисак озбиљног човека, па га питамо да ли је такав приватно, за пријатеље, породицу:

– И јесам и нисам… Стално копам по себи. Што би рекао мој професор Миленко Маричић: „Колико пута кажеш себи – шта ми би?”. Имамо око које вежбамо да стално гледа други свет. Па тако, некако, имамо и оно „унутрашње око” које открива разне ствари о нама. Несвесно.

Дуго ћемо памтити његовог Манулаћа по реплици: „Саг су скупе паре, саг је оскудација” у Шотриној „Зони”.

Виђен у рекламама
Често га гледамо у рекламама за банку. Једна реклама, у којој глуми, добила је награду.
 – Раније се то сматрало као нужно зло. Сматрало се да је снимати рекламе испод глумачке части, да се скрнави професија. Одавно није тако. Техника и услови су бољи. Имао сам среће да људи са којима сарађујем раде с маштом и укусом – каже популарни глумац.

– Е, то се десило у једном тренутку када је био велики број урбаних филмова, па и квазиурбаних, који су преплавили нашу кинематографију. Здравко Шотра је пожелео да сними „Зону”, костимирану причу. Мислио сам да то никога неће занимати, али ето... Кад имате писца као што је Стеван Сремац, па још Шотру, који има редитељски инстинкт за добру поделу улога, и уме да осети тренутак када не постоји сличан филм у биоскопском животу, то постаје феномен. Људи су хрлили у биоскопе да гледају нешто нормално. Лепо. Питко. Весело.

Глумци су једно племе

Присећа се и тренутка када је први пут стао испред камере. Било је то на снимању филма „Лепа села, лепо горе”. Његова улога се састојала од неколико реченица, а по њега је својим колима на снимање дошао лично Никола Којо. Упознао је тог дана Миру Бањац. А убрзо и Милорада Мандића Манду, Петра Божовића, Велимира Бату Живојиновића...

– Глумци су једно племе, баријере врло брзо нестају!

А шта телевизија значи за његову каријеру?

– Телевизија подразумева лакоћу, неку врсту ноншаланције која мени одговара. Када радите серију као што је „Бела лађа”, са екипом која је уиграна, улазите у воз који већ одавно иде. Око тебе су сарадници који знају свој посао. Од сценаристе Синише Павића, преко редитеља Михаила Вукобратовића, до свих мојих колега. То је удобан посао. Што не значи да је површан. Напротив. Ја сам се много трудио око сваке улоге. А било их је много, играо сам у серијама „Горе – доле”, „Лисице”, „Наша мала редакција”, „Црни Груја”, „Оно наше што некад бејаше”, „Јесен стиже, Дуњо моја”... Филм носи јачи стрес. Серије имају епизоде где ви можете да се мало извадите, ако сте у претходној погрешили. У Атељеу 212, иначе, тренутно играм у представама „Урнебесна трагедија”, „Казимир и Каролина”, „Чекаоница”… Има ме свуда... да се не хвалим...


Коментари0
fab04
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља