понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:27

Шарлатанство је дисциплина

Многи тврде како знају песму „Пукни зоро” и како им је деда певао док су били мали. А и Срби су такав народ, епски. Ако их дирне нека ствар, она мора да је настала у рату. Мисле да нема шансе да ју је направио неко из Љубљане, каже Роберт Пешут алијас Мањифико
Аутор: Исидора Масниковићсреда, 18.04.2018. у 13:00
Роберт Пешут (Фото Л. Ковачевић)

Пролећни пљусак, који је осујетио наше фотографисање у парку Мањеж, нимало није покварио добро расположење словеначког музичара Роберта Пешута, којег сви, па и случајни пролазници који су га љубазно на улици поздрављали, знају као Мањифика, аутора хитова „Хир ај кам, хир ај го”, „Само мало”, „Пукни зоро”, „Дивна”... Чак ни неразумевање запослених у књижари „Делфи”, али и у згради СКЦ-а, где смо покушали да нађемо уточиште од кише, није скинуло осмех с овог „балканског шарлатана”, како себе у шали назива (а по имену новог албума „Шарлатан де Балкан”). Није губио време, ни живце, успут је купио књигу Влатка Ведрала „Декодирање стварности”. За Београђане, каже, увек има разумевање. Радо долази у овај град јер има најбоље кафане, сјајне музичаре, занимљиве саговорнике... И зато му је, како тврди, Београд савршена европска престоница са свим својим несавршеностима, додаје, док прескачемо барице и хитамо да нађемо „сигурну кућу” за наш разговор.

Примећујем да га и ја ословљавам с Мањифико, откуда ово име?

– Иако сам нешто млађи од босанског „новог примитивизма”, на мене је овај покрет оставио јак утисак и веома су ме забављала имена попут Ђино Банана или др Неле Карајлић... Када сам одлучио да ћу се бавити музиком, кренуо сам да тражим неко име, нешто што ће боље звучати од Роберта Пешута... Мањифико ми је звучало непретенциозно, а ја притом уопште нисам такав човек (примедба аутора: прекрасан). Ово име ми је дало храбрости. Лакше сам стварао под псеудонимом јер сам сматрао да ако и не ваља оно што радим, говориће се да је то урадио Мањифико, а не Роберт.

А сада је изгледа обрнуто. Сви знају за Мањифика, а мање за Роберта – заједно, кроз смех, закључујемо.

Иако његова каријера траје скоро три деценије, још откад је 1990. године основао бенд „У’реду”, већу популарност у земљама бивше Југославије стекао је тек с музиком коју је компоновао за филмове и серију „Монтевидео, бог те видео” и „Монтевидео, видимо се”. Искрен је када каже да никада није имао идеју да компонује филмску музику. Све је почело спонтано. На позив редитеља Дамјана Козолета, глуми у филму „Стереотип” (1997). Тада је свима било нормално, прича нам, да и компонује музику, што је доживео као неку врсту авантуре. После тога, ништа није радио на овом плану, све док га Драган Бјелогрлић није позвао на сарадњу.

– Тада сам га питао: „У Београду има толико других талентованих људи, јеси ли сигуран да бих баш ја то могао,  и шта ако нешто упропастим?” А Бјела ми је на то одговорио: „Ако и упропастиш, ја ћу бити крив.” Он је био сигурнији од мене у ову нашу сарадњу. Велика је разлика радити примењену музику и стварати свој албум. Када креираш за себе, нико те за то не моли, а када радиш за филм, то је наруџбина. И управо се овде види колико си усвојио свој занат. Музиканти представљају комбинацију уметности и заната. Некада то успе, некада не. Нама је успело. То уме да буде велики ужитак, али и кошмар. Танка је линија – објашњава нам уз напитак од хмеља и јечма.

– Бјелогрлић је професионалац и има невероватан инстинкт. Он се меша у све, и у сценарио, продукцију, глуму... Јако воли да се меша и у музику, мада нема неки нарочити слух. Али зато има невероватан нос шта је то што му је потребно. Ако не испуним његове захтеве, уме то отворено и директно да каже. У почетку, када је дошло до првих неслагања, мислио сам да је сујетан уображенко и кренуо сам у контрагард, док нисам укапирао шта значи радити за филм. То није компромис, већ схватање материје. Бјела није дошао да ме зафркава, већ је тражио да добро размислим о ономе шта радим. Када сам то схватио, почео сам да уживам. Правио ми је проблем и с „Пукни зоро”. У почетку, није био одушевљен. Тражио је од мене да више има тог српског сентимента, да песма звучи као да је стара. И да буде хит! И тако ја постадох филмски композитор, али очигледно само Бјелин јер ме нико пре и после тога није ангажовао – у свом препознатљивом стилу прича.

С Драганом Бјелогрлићем се давно упознао, у Љубљани, на премијери једног његовог филма. Од тада су у сталном контакту... Иначе, поверава нам, Бјела је још од раније волео Мањификове плоче, и то је вероватно пресудило да му понуди сарадњу. Мада, наш саговорник има другачију верзију приче.

– Мислим да се о томе с ким ће сарађивати највише пита Бјелина жена Маја. Она је сито и решето. Тако да је Маја најзаслужнија за ову сарадњу – шеретски добацује.

Повлачи и паралелу између књиге које је купио и стварности. Влатко Ведрал прича о квантној механици... И ово што се њему десило је чиста кванта физика, тврди. Наиме, неке ствари се једноставно десе, без плана. Музика из филма ретко када настави свој засебан живот, а ето Мањифику се и то десило. Прича нам да је знао да је филм постао хит, али дуго није знао да је песма „Пукни зоро” почела да се свира по кафанама...

То је кренуло као пожар. Наједном су људи почели да коментаришу како је то стара изворна песма из балканских ратова...

– Митови се стварају када аутор више није жив, а ја сам доживео да гледам како се ствара та фама у реалном времену. Било ми је у једном тренутку чак и непријатно да кажем да сам ја компоновао ту ствар јер сам се плашио да ћу добити батине. Многи тврде како знају ту песму и како им је деда певао док су били мали. А и Срби су такав народ, епски. Ако их дирне нека ствар, она мора да је настала у рату. Нема шансе да ју је направио неко из Љубљане, с пивом у руци. Не звучи добро, искрено прича овај музичар.

Међутим, он то ипак доживљава као комплимент. Ретко када изводи ову песму јер је, како каже, сви други боље свирају и певају од њега. Чак је читава једна строфа додата накнадно. Прича нам да је то љубавна песма ратника који се враћа из рата, и посвећена је његовом деди, солунском борцу. Открива нам у интимном ћаскању да је његово порекло српско, да су му и отац и деда из Србије, иако је он рођен у Љубљани, као и његова мама која је родом из Беле Крајине.

– Ми смо заправо Личани, по оцу. Ускочког сам порекла, и по оцу, и по мајци. Ми смо заправо хајдуци. Нас су нон-стоп селили. Није ме брига шта ко мисли из мог окружења. Ја сам из свог срца изнео једну емоцију... Вероватно да постоје неки људи којима се не свиђа што пишем српске песме. Али ми то никада нико није директно рекао у лице, нити би се ја због тога узбудио. Никада у Словенији нисам крио своје порекло, нити сам се хвалио својим родом, нит се стидим, нит сам поносан.. Рођен сам такав какав сам. „Пукни зоро” је и незванична химна српске фудбалске репрезентације. Надам се да ће нам донети срећу и да ћемо направити већи успех од досадашњег. Моје срце је пуно због тога!

Наш саговорник одрастао је на југословенском шлагеру, народњацима и диско музици. И то га је на неки начин и одредило. Никада не ослушкује публику, тврди, јер се музика не може тако стварати. Пре свега, жели да интригира самога себе. Његова публика је веома различита. На концерте долазе и баке и унуке, и имућни и сиромашни...

– Људи долазе на концерт због ужитка, разоноде, емоције... Или ћеш се насмејати или пустити сузу... Ако се ништа од овога не деси, онда то и није нека музика – тврди.

Када није на концертима по Европи, углавном по цео дан проводи у кући. Нема неке посебне хобије, осим свакодневне шетње од куће до студија, од студија до пијаце, па натраг кући. Ужива у овом ритуалу. Каже да воли да му је сваки дан исти. Студио се налази у највећем градском парку Тиволи, на романтичном брдашцету Рожник. Иако тананог стаса, не иде ни на какве спортове... Углавном, време проводи у свом дому, с породицом. Признаје нам да кува скоро сваки дан и да је у томе пронашао радост и мир. Тиме се посебно не хвали јер га нервирају, како каже, оне мушкарчине које то истичу у први план. Када се супруга Барбара разболела од мултипле склерозе, био је приморан да кува. Међутим, то му је временом почело, на неки чудан начин, да ствара мир. Увече воли да оде у један бирцуз на пиво, који му је успут.

Сваки дан воли нешто да ствара. За себе каже да је ипак занатлија.

– Па чак и ако си нешто лоше направио, нема везе. Важно је да си нешто урадио. Волим тај миље студија. Ту су музиканти. Увек се ту нешто деси, нека добар идеја, риф, магија...

И за крај га питамо шта је за њега шарлатанство.

– Шарлатанство је дисциплина. Она има пејоративан призвук код свих, али не и код нас на Балкану... Шарлатан није само неко ко је преварант, већ су то и они који нису сигурни у исход свог рада. Наполеон је рекао да само генерал који је шарлатан може да победи. Значи само онај који је сигуран у нешто, али без покрића, који нема никакву емпиријску основу, већ само верује у своје умеће. Тако и ја понекад радим, без покрића – за крај нам каже и поздравља нас речима: „Са весељем.” И ми, заиста, понети добром енергијом, са весељем одлазимо у кишно вече, задовољни овим надахнутим разговором.


Коментари0
c7f5a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља