Сад кад трећи светски рат између САД и Русије ипак није избио у Сирији, што би свакога на планети натерало да себи тражи склониште, понеко се присећа и повода за америчко бомбардовање: страдања сиријских цивила у наводном нападу Башара ел Асада хемијским оружјем на побуњеничку енклаву Дума. Ако се разреши збрка око тога да ли истражитељима Организације за забрану хемијског оружја приступ Думи ускраћује – зависи од тога коме верујете – изостанак дозволе Уједињених нација инструираних са Запада или пак руско петљање с доказима, можда се једном и сазна да ли је било помора цивила забрањеним нервним агенсима. У међувремену, осим око доласка истражитеља, пропагандни рат опет пламти и око групе која је пријавила наводни напад у Думи, „белих шлемова”, оптужених из Москве да су инсценирали случај.
Сумње да су декларисани хуманитарци или независни посматрачи заправо пристрасни агитатори нису новина у скорашњим ратовима, али ни за један од њих није комадање истине карактеристично као за сиријски сукоб. Земља у којој је мало ко био пре него што ју је од света одсекао рат безброј фракција, од којих свака једва да може придошлици са стране гарантовати безбедност на сопственом парчету државе расцепљене непрегледним унакрсним фронтовима, савршен је полигон за растурање пропаганде. Доказа у таквим условима нема, па свако верује у оно што је унапред склон да прихвати.
„Бели шлемови” су, тако, за једне холивудска прича, што је посведочио и Оскар за документарац који их је представио као узор пожртвованости у паклу: цивиле који су се пре рата бавили разним професијама да би сада трчали на бомбардована места како би, помоћу опреме прикупљене и страним донацијама, вадили настрадале и спасавали повређене, ризикујући да и сами погину. За друге, Сиријска грађанска одбрана, како се званично зову, креација је западних тајних служби, превасходно британске, и једина јој је сврха да прави снимке на којима лажира нападе проасадовске коалиције на обичне Сиријце.
На терет им се ставља и то што оперишу у областима побуњеника, који су за Асада листом терористи, па су и „бели шлемови” проглашени за медијску јединицу Ал Каиде. Контрааргумент гласи да они помажу тамо где се води рат и да служе једино истини, због чега су на удару пошто њихови снимци показују недела режима. Једино што је Раед ел Салех, вођа „белих шлемова”, признао својевремено за „Гардијан” јесте да је међу њима било недостојних „појединачних случајева”, на пример човек који је снимљен како помаже побуњеницима да се отарасе осакаћеног тела Асадовог војника.
Сличне сумње прате и Сиријску организацију за људска права, која избацује наводне податке са ратишта. Мада повремено објављује и информације које не иду наруку побуњеницима и њиховим страним покровитељима, већина саопштења организације говори лоше о Асадовим делима. Ако се прихвати да је у Сирији напросто тачно да је највећи крволок Асад, проблем је што организацију чини један човек, Рами Абдулрахман, који живи у Лондону. Приговор да он оданде не може знати шта се дешава у Сирији на први је поглед бесмислен јер онда ни „Политика”, смештена у центру Београда, не би могла знати ништа о збивањима у Чачку. Али, постојање „Политикиних” дописника је лако проверљиво, док контакте Абдулрахмана из сиријских Чачака још нисмо видели, па му се може само веровати на реч ако томе већ нагињете.
Тако нам преостаје да гледамо хрпу снимака које у медије пуштају актери сиријског рата, директно или преко својих људи, и слушамо њихове „независне експерте” како уверавају да су докази оних других фабриковани. Данас многи мисле да их је неколико кликова на интернету и саме претворило у стручњаке за области које се годинама изучавају на факултету и још дуже усавршавају у лабораторијама и на терену. Умишљајући да се разумеју и у војну форензику, одједном људи из целог света верују да се без проблема разабирају у тој пропагандној унакрсној ватри и разлучују једину праву истину.
На интернету је, осим „доказа” да ниједан човек с ове равне Земље никада није слетео на Месец, лако открити и да уопште не постоје Финска и Аустралија, земље које, попут Сирије, није много људи видело сопственим очима. Данас је планета истражена, па замишљамо да неких стварних земаља нема као што се некада веровало да оне којих нигде није било заиста постоје, настањене разним бизарним створењима. Исти је случај са Сиријом: ту земљу из маште пропагандиста, вођени сопственим предрасудама које они вешто потпаљују, насељавамо „монструмима” и „племенитим урођеницима”. Свако за себе одлучује у коју ће категорију сврстати „беле шлемове” и Сиријску организацију за људска права.
