Свуда у свету одлазак у зоо-врт је прави празник. Поготово за децу. Када сам први пут са десетак година обишао тај београдски „Врт добре наде” он је био само незнатно старији од мене. За само шест година. Сада има осамдесет година.

Није био баш најугледнији у свету, али сам макар видео лава, краља свих животиња, кад у то време нисам могао да видим правог краља. У ствари, био је то цар афричких савана, назван лео фелис, који је лењо лежао, мало жмиркао и потпуно незаинтересовано гледао та слабашна створења са друге стране решетака. Каква препотенција обичног затвореника, рекао би неко.

Онда је дошао један чика са прикладним именом Вук и из године у годину београдски зоо-врт је постајао све важнији на мапи светских вртова. Сада има и, у свету ретке, беле лавове, што није никаква расна конотација. Егзотична створења из целог света слегла су се на Калемегданску тврђаву и представила фауну планете.

А ко може боље да опише атмосферу у зоо-врту од карикатуриста!? Оних мајстора који из сваког човека могу да извуку и оно најбоље, али и оно најгоре. Зато критички дух који имају карикатуристи и није уперен на животиње, него углавном на човека.