уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:53
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 21. АПРИЛА

Београд – варош опорог поднебља

петак, 20.04.2018. у 15:49
Робна кућа „Београд”, Теразије, 1960. (Фотодокументација „Политике”)

У Београдским новинама је 31. 12. 1954. године објављен овај кратак интервју са Ивом Андрићем, насловљен „Београд је узбудљива и повољна атмосфера за рад“. Интервју је без потписа аутора пренет у књизи „Иво Андрић, Писац говори својим делом (приредио Радован Вучковић)“, Београд, БИГЗ – Српска књижевна задруга, 1994. 

Поводом Дана Београда одржаних од 16. до 19. априла преносимо овај запис

Сада, када једна година смењује другу, можете ли ми рећи, са гледишта књижевника и ствараоца, како видите и осећате кретање времена и промене у људима и животу Београда?

Мислим да је управо то што називате „кретање времена и промена у људима“ битна карактеристика Београда и београдског живота, и то не од данас.

Положен на размеђу двају светова и раскрсници светских путева, на месту „гди се Сава улива у велико Дунаво“, у подручју оштре континенталне климе и луде кошаве, то није никад био град мирног развитка ни лаког живота. Да се ограничимо само на новију историју. Године 1841. познати руски научник И. И. Срезњевски писао је: „Београд је варош кривих, доста узаних улица са сиромашним, већином дрвеним кућицама. У дућанима је сав предњи зид отворен, па кројачи и обућари раде на ваздуху и зими и лети. Међу многим џамијама има само једна православна црква, која је споља врло лепа. Срби се носе као Далматинци или Црногорци: широке чакшире, за појасом оружје, а на глави фес.“

Шта је све било потребно да би се за сто година од вароши коју описује Срезњевски створило оно што се данас зове Београд!

ИНТЕРВЈУ
Историја на матурском испиту

Дискриминација старих, чини ми се, провукла се испод наших демократских радара и представља проблем. А у том смислу секс међу старцима нико не жели гледати, то је извор гађења, осим, наравно, за геронтофиле којих је, ако је судити по садржајима на интернету, пуно више него што мислимо. Стар човек као да је изгубио право на своју сексуалност, чак и на љубав, каже писац Зоран Ферић

Зоран Ферић (Фото Давор Пуклавец)

Роман Календар маја хрватског аутора Зорана Ферића први пут је објављен 2011. године. Добио је бројне награде и позитивне критике у регији, те се свакако може сматрати једним од најзапаженијих романа с почетка ове деценије. Повод за овај разговор са аутором био је излазак српског издања ове књиге (Бука, 2018).

Аутор каже да је јако задовољан пријемом књиге у Хрватској, а до сада су објављена и два превода, на немачки и бугарски. На питање шта очекује од српског издања, Ферић врло одмерено одговара како постоји живот књиге и њена рецепција у професионалним круговима, али да га посебно занима „баш тај тихи живот књиге, оно што људи мисле и осјећају кад навечер легну у кревет и читају пре спавања о крстарењу пензионера и поновљеном матурском путовању“.

Како сте добили идеју за књигу?

Идеја за књигу дошла је из једног разговора с мојим немачким преводиоцем и пријатељем Клаусом, који ми је рекао да је био на поновљеном матурском путовању са својим бившим разредом у Пољској. У оно време то су били људи од 68 година и то ми се учинило као добра идеја за комично-носталгични роман. Затим сам с Влатком Воркапић радио на сценарију дечје серије Кад звони и она ми је говорила о нашим сјајним глумцима од преко шездесет година и како би било лепо окупити их у некој причи. И тако, у разговору, дошли смо до идеје да би било добро направити сценарио о старијим матурантима који крстаре бродом. Од тих идеја па до реализације прошло је доста година. И онда, кад сам почео конкретан рад на роману, причу о старим људима, осетио сам да не би било поштено оставити их само старе, јер свако ко остари има и младост која је саставни део његове личности и сећања. Осим тога, јасно је да као стари често и све чешће, што смо старији, мислимо о младости и сећамо се. Тако је роман нарастао, јер сам тим старим ликовима дао и младост. Тако је добио и своју структуру, дакле две паралелне приче, једну из садашњости и једну из прошлости.

Нађа Бобичић

ПЕДАГОГИЈА ОСЛОБОЂЕЊА
Слободан и поробљен интелектуалац

Истинска вредност хуманистичког образовања, према Воласу, треба да спречи појединце да кроз свој угодни, просперитетни живот (у центру) иду као робови својих мисли, које су, по правилу, „подешене“ на страх, презир, фрустрацију, похлепу и самообожавање

(Карикатура Драган Стојановић)

Услед незадрживог напредовања информационих технологија, савремени човек се сусреће са прекобројним информацијама које никада нису без идеолошке основе, ма како оне биле представљане и тумачене. Од начина на који појединац савладава и обрађује информације које до њега долазе у различитим дискурсима и облицима, зависиће умногоме и то да ли ће он успети да (п)остане слободна личност или ће бити потчињен и поробљен. У том светлу чини се да није застарела тврдња Луиса Алтисера (1918–1990) у Идеологији и идеолошким апаратима државе да је циљ сваке идеолошке индоктринације ефекат потчињавања. С тим у вези незaобилазно је преиспитивање педагошких и образовних пракси за које је легитимно поставити питање у сваком времену па и данас: Да ли педагогија и образовање имају за циљ стварање слободног или поробљеног интелектуалца?

Милена Ђорђијевић

БАШТИНА
Архитекте гладних села

Старопланинска села са својом специфичном архитектуром и положајем представљају потенцијалне етнотуристичке дестинације. Нажалост, богата градитељска баштина ових, данас у највећем броју случајева напуштених села – нажалост пропада

Кућа Мите Ангелова из села Височки Одоровци, почетак 20. века

Стара планина je у последњих петнаестак година постала позната по скијашком центру, све је популарнија кухиња овог краја у којој предњаче пиротски качкаваљ, пеглана кобасица, белмуж... Можда је познато и да је друго име за Стару планину Балкан. Али, оно што је готово непознато, јесте специфична архитектура старопланинских села, настала заслугом народног неимара, обликована искуствима печалбара, скривена на  потезу од Бабиног Зуба до Димитровграда...

Богата градитељска баштина ових данас у највећем броју случајева напуштених села – нажалост пропада.

Захваљујући преданом истраживачком раду архитекте др Горице Љубенов ово градитељско наслеђе уобличено је у обиман материјал чији је део представљен недавно на изложби у Галерији науке и технике САНУ, а у плану је и објављивање књиге.

Реч је о архитектури насталој током 19. и у првој половини 20. века у чијој се основи налазе природни материјали – дрво и камен. Горица Љубенов обишла је, истражила и начинила записе о 37 старопланинских села у области Висока, Забрђа, делом Буђака у Пиротском округу. Почела је 2003, када ју је фасцинирала кућа у селу Смиловци из 1912. године.  То је кућа Миле Ценков, која је вољом власника порушена 2017.

Марија Ђорђевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари1
363fb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko
Beograd nije varoš, već grad. To je i Korbizije potvrdio. Oporost podneblja je unutrašnji doživljaj otuđenja, što je karakteristično za Andrića i ne odnosi se na Beograd nego na zavičajna iskustva.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља