недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51

Да ли су Фејсбук и Инстаграм чувари културне баштине

Онлајн промоција подстиче културну свест јер друштвене мреже омогућавају свакодневни улазак уметности у живот људи.
Аутор: Димитрије Буквићсубота, 21.04.2018. у 22:00
Фотографија Милорада Стокина са изложбе Уроша Предића

Када је оперски уметник Милорад Стокин одлучио да 2014. покрене фејсбук страницу са садржајима из националне историје и уметности, није ни слутио да ће четири године касније његове објаве допрети до 200.000 људи недељно. Баш као што ни професорка историје Јелена Живковић вероватно није претпостављала да ће њен инстаграм профил посвећен историји Београда на фотографијама за само две године изазвати интересовање страних медија за наш главни град.

Део стручне јавности сматра да су овакви ауторски, волонтерски подухвати промоције наше историјске баштине на друштвеним мрежама често видљивији од „онлајн активности” надлежних институција културе. С друге стране, има и оних који указују на одређене парадоксе, као рецимо да на овај начин подаци постају јавни и свачији и тиме престају да буду архивски, без ознаке порекла и обавезе чувања.

На Стокиновој страници „Фрагменти прошлости” налази се око 6.000 фотографија из српске културне историје – јавних споменика, уметничких дела, архитектонских целина – уз исечке из филмова, позоришних представа, интервјуа књижевника и популарне културе.

„Све је почело као хоби јер од малих ногу гајим склоност према колекционарству, па сам желео да на овај начин све што ми је битно ставим у својеврсну виртуелну галерију. Овим се подстиче културна свест јер друштвене мреже омогућују свакодневни улазак уметности у живот људи”, каже Стокин за наш лист.

За разлику од њега, Јелена Живковић је за „Инстаграм” први пут чула од својих ђака, матураната британске интернационалне школе.

„У паузи су грозничаво пратили вести на тој друштвеној мрежи и шокирало ме је да им је, између осталог, занимљив профил неког странца који свакодневно пали аутомобиле. Помислила сам да би било лепо да прате и нешто едукативно о граду у коме су провели гимназијске дане”, каже она.

Тако је 2016. настао профил „Белгрејд фото хистори” с више од 6.200 пратилаца, међу којима су и страни новинари, писци и блогери који су од Јелене тражили савете шта све да посете у Београду или где да нађу грађу за своја истраживања о Балкану и Југославији.

„Такође, многи странци свакодневно истичу шта су све на профилу научили о граду за који до тада нису ни чули”, објашњава Јелена.

Према мишљењу историчара Дејана Ристића, истраживање, чување, стручно обрађивање и презентовање културног наслеђа не може се замислити без уплива ИТ технологија и, поготово, друштвених мрежа.

„Наша традиционална инертност и неспремност да прихватимо погодности савремених технологија у заштити и презентацији културног наслеђа проистиче из недовољне свести о значају културе у савременом добу. Улога друштвених мрежа постаје све значајнија, а интеракција између специјализованих страница на ’Фејсбуку’ или ’Инстаграму’ и бројних заинтересованих појединаца и група је својеврстан феномен”, сматра Ристић.

Многе установе културе у Србији су присутне на друштвеним мрежама, додаје он, оцењујући да број пратилаца њихових страница ретко прелази десет хиљада.

За Алексу Цигановића, председника Друштва конзерватора Србије, друштвене мреже су у области заштите културног наслеђа постале специфичан миље носилаца знања и колективне меморије.

„Оне су породични албуми савременог друштва које је заборавно, прометно, тенденциозно, вредносно нестабилно. За разлику од новинске грађе која је тековина модерних индустријских и идеологизованих друштава 19. и 20. века, друштвене мреже су тековина постмодерне сензуалности, идеје о томе ’како је могло бити’ са снажнијом утопијском цртом. Оне су значајан механизам грађанске партиципације, место упоришта, ревалоризације искуства и испољавања накнадне памети, али и чин делегирања одређених захтева извршиоцима власти”, каже Цигановић.

Он опажа и три парадокса у вези с представљањем историје на друштвеним мрежама.

„Први је да подаци постају јавни и свачији и тиме престају да буду архивски, без ознаке порекла и обавезе чувања. Други је обрнута сразмера количине архивиране грађе у односу на моћ и врсту савремених медија у које се пакују такви подаци – као да се нова грађа о наслеђу мање одлаже у досијее него што се то некада радило. И трећи парадокс је дубока подела знања која припадају истој стручној односно научној области без њиховог међусобног повезивања и обједињавања”, наводи Цигановић.

Ипак, у целини, додаје он, не би требало заваравати се претераном демократичношћу друштвених мрежа јер су оне „суштински нови механизми идеолошких заговарања, система односа ’означитеља и означеног’, груписања, селекције и фрагментирања по одређеном јавном питању”.

„У том смислу, оне су заправо ствар ’(не)оригиналности’ појединца иако садрже одређени ниво колективног креативног колажа”, закључује Цигановић


Коментари0
8bf81
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља