понедељак, 24.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:46
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Последњи запис каплара из Гостинице

Аутор: Бранко Пејовићнедеља, 22.04.2018. у 09:57
Регент Александар на солунском ратишту

Ратовао је, пропатио и силно желео повратак с војском у Србију, у родно село, каплар Мирко Савић, ратник из Гостинице код Ужица. Али ослобођење није дочекао, уочи српске победе пао је на солунском бојишту.

Водио је Мирко у рату дневник, бележио страдања, описана су у њему и три последња дана уочи погибије. Сведочи о томе књига „Јунаци Карађорђеве звезде ужичког краја”, коју је 2015. објавио др Раде Познановић.

У њој је тај запис о Мирку Савићу (1868–1918) који је имао шесторо деце: два сина и четири кћери (од којих су му један син и три ћерке као деца умрли). Мобилисан је Мирко са својим сином Велимиром, али је Велимир погинуо на почетку Великог рата. Несрећни отац је наставио да ратује и у прекиду дејстава, онако узгред, неку врсту дневника писао.

Погинуо је каплар Мирко на солунском ратишту 18. септембра 1918. године. Три дана уочи смрти, 15. септембра, Савић у дневнику пише:

„Данас је равно три године како сам напустио Гостиницу. Има, богами, ако не и више. Више не знам ни како ми је име, а камоли неке друге ствари. Мада, што јес’ јес’, прошло је подоста откако нас Швабе потераше одозго, куга их сатарила. И још нас, приде, Бугари натераше преко Албаније. Е само кад то преживех! Далеко било и не повратило се...”

„Е још се чудом чудим како прекостах. Сачувао ме добри Бог да истерам окупатора кад се вратим. Додуше, јесте ме страховито нога намучила. Једна ми је ципела попуцала са стране, а у зао час. Нисмо ни опреме имали, ни ничега, него носи ко шта има и нађе. И не осетих ја по оној зими ништа, а тек се опасуљих кад ми је нога била поплавела. Много је то опасно. Гледао сам како једноме из Неготина, како рече да се зове, чупају прсте клештима. Сав сам ја утрнуо био. Срећа само да мени на време дадоше неке лекове, те се мало замири. И даље мене та нога жига у колену, посебно кад хоће неки кијамет напољу...”

„И бар да нам муке престаше кад стигосмо на Видо. Ма јок! Као авети смо сви до једнога били. Да ме је видео јадни отац, на месту би умро. Шта остаде од онака човека... Сад нам је мало боље, опоравили смо се. Говорка се да ћемо ових дана пробити фронт. Доста се војске скупља овде, и енглеске и француске. Дошао нам је пре пар месеци нови генерал Шепере, Депере, никако да му запамтим име. Планирају он и наш војвода коначни напад. Има да разбијемо Бугаре, само још који дан. Рекоше ми да смо их јуче на Добром пољу потукли до ногу. Мишићу, благо мајци која те роди и народу за који се бориш!”

Два дана пред смрт, 16. септембра, каплар Мирко у дневник бележи:

„Нема дана а да не помислим на моје у селу. Како ли они несретници таљигају сами? Остадоше све саме жене и чељад. Ја и браћа одосмо куд који на фронт, а и отац болестан не може много да ради. Да бар знам како су они па да будем иоле миран... Вести с фронта и даље добре. Наши и Французи се увелико обрачунавају с Бугарима. Само ми није јасно ког ђавола чекају Енглези и Грци. Кад би они још мало припомогли, па да наставимо горе, да ослобађамо српске земље! Рече пуковник да ће наш батаљон колико прекосутра послати за Прилеп. Ма и треба да идемо, од какве смо им вајде овде!”

Дан пре него што погину, Савић написа:

„Данас смо јели пасуљ. Не сећам се да сам скоро јео тако добар пасуљ. Чак га ни моја Мица не спрема тако. Ма ваљда га нисам одавно јео, па ми је баш био сладак. Тражио би’ ја и репете, али нисмо при залихама. Рече ми Ниџо десетар да је стигла депеша из Генералштаба. Наређена је пуна офанзива према Србији сутрадан зором. Чудно ми у почетку би што данас деле џебану и пушке, али сад ми је све јасно. Видим ја да су се људи мало уплашили, па и ја сам стрепим, али нисмо клонули духом. Наша је борба правична. А све док је уз нас Краљ и син му престолонаследник Александар, не можемо изгубити. Боже, води нас и сачувај! Једва чекам да се вратим у моју Гостиницу...”


Коментари14
45314
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Slava heroju Mirku Savicu iz Gostionice.
Владимир Матић
Бог да душу прости каплару Мирку Савићу и његовом сину Велимиру Савићу што падоше за слободу српског рода! Да не беше њих не би било ни нас данас. Бог да душу прости и млађаном сину и трима кћеркама каплара Савића што помреше као мала деца. Хвала им и слава вечна и да се њихова жртва не заборави него да нам буде видело на путу, и нама и онима нашим Србима који долазе након нас!!! И не само Савићи, него и читава та генерација нас је задужила док је света и века - зато ми као народ и идемо тако усправно и свакога без страха гледамо у очи, јер немамо зашта да се стидимо. Заправо, ретко који народ има тако жестоко узвишено чисту и без мрље заоставштину од својих предака као ми Срби што имамо - понекад као да то и заборављамо.
Novak Despotovic
Hvala na tekstu koji cuva uspomene na vreme koje se sve vise udaljava i ljude koji nas podsecaju na zrtve koje su podneli. Novinar, Branko Pejovic, otima od zaborava blizu i dalju proslost i nenametljivo nas prenosi kroz vreme. Citam ovo, "negde u belom svetu", i zeleo bih da znam da li je pisac ovog teksta, nekada davno, objavljivao clanke u listu Vesti, Uzice. Ako jeste, bio bih vrlo zahvalan ako mi se javi na e-mail.
Пролазник
Редак и драгоцен запис. Оно што чуди, то је коментатор који каже да је Србија била највећи победник у I Св рату. Са трећином погинулог и несталог становништва ?
Стефан Петковић
И не настрадаше тако Данци, а имају мање становника него ми. Шта ћемо с тим? Него шта него да су изгинули наши стари, да би ми живели. Шваба је крив.
Препоручујем 16
Vaso
Kad čitam tekstove i memoare iz perioda Velikog rata, prođu me neviđene emocije kakvi su nekad ljudi bili. Tada smo mi Srbi bili sa Gospodom, zato smo i vaskrsli i oslobodili Srbiju i sve srpske zemlje 1918. Danas mi je žao što više nema takvih ljudi, zbog čega i propadamo. Kad bi samo bili 10% od naših predaka postali bi prava zemlja dobrih ljudi. Slava svim Soluncima!
Vaso
Poštovani, Dušane pod Gospodom sam mislio na Boga. A mi jesmo tad bili gospoda za naše saveznike zato su nas cijenili i oni i neprijatelji.
Препоручујем 22
Dusan
Vaso, ako pod gospodom mislite na saveznike... toplo preporucujem vama i svim zainteresovanima da na toutube kanalu pronadjete kanal knc centra i tribinu o solunskom frontu i tim bitkama... videcete da smo mi za njih sve bilo gospoda i vitezovi
Препоручујем 14

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља